Марија Терезија, по божјој милост римска царица, угарска и ческа краљица...Пошто се нама према Нашој највишој служби свидело да оне послове које је недавно укинула Српска дворска депутација у делима вере и привилегија српског народа отправљала, милостиво поверимо придворним властима надлежних земаља и Војне границе, које су све остале послове овог народа и досада свагда отправљале: - па колико због тога што је овим настала промена у отправљању дела, које је било прописано проглашеним регуламентом од год. 1777, толико и због тога што су несједињени грчкога закона(православни) најпонизније замолили да бисмо, по Нашој царској и краљевској милости, одступили од неких тачака реченога Регуламента, милостиво смо наредили: да како речени Регуламент тако и онај од год. 1770 покупе од оних власти по Војничкој граници којима су достављени били ради проглашења и ради властитог упутства, уз додатак да се и они комади имају покупити што су их поједини људи за своју властиту потребу покуповали; па сви да се врате у руке Нашег Дворског ратног савета - а Регуламент да се на овај начин измени, тако измењен да се прогласи и да се сви они којих се тиче обвежу на тачно његово извршавање, и то:
1. Ми ћемо наш српски народ, докле год остане у верности и у дужној покорности према Нама, најмилостивије штитити, држати у уживању привилегија, што су од Нас и од Наших предака најмилостивије подељене и потврђене, а по смислу и по разумевању овога Нашег најмилостивнијега Рескрипта, као и по смислу онога Рескрипта који је преко Наших горе споменутих дворских власти дне 6 и односно 30. априла ове године издат на православног митрополита и који је уједно достављен ради управе Нашим пограничним Генерал-командама, а преко ових достављен је дијецезалним владикама православних становника у Војној граници.
2. Као што ће православни српски народ: у Карловачкој, Банској, Вараждинској, у Славонској и у Банатској Војној границу у делима која се тичу вере, савести, закона и уопште душе, зависити од свога митрополита и од својих владика, тако ће исто српски народ, скупа са својим свештенством у Војној граници, зависити најпре од Наше у свакој Граници постављене Генералкоманде, а онда од Нашег Дворског ратног савета; било каква жалба упућена непосредно нама, мимо споменуте власти неће се уважити.
3. Архиепископ и митрополит за свога живота само је у црквеним делима врховни старешина, али никако није у грађанским пословима глава српског народа; митрополита нека бира народ у унапредак, али остаје Нашој цр. и кр. власти да тај избор потврђујемо, да га у Народном сабору проглашујемо и да предајемо достојанство и власт новоизабраном митрополиту преко Нашег ц. кр. повереника, када Нам се митрополит претходно закуне, по својој дужности, на верност, на оданост и покорност.
58. Како би лакше било и српском свештенству и народу набављати потребне књиге, дали смо стога овде подићи посебну стампарију за српски и остале источне језике, из које ће убудуће оне књиге које су досада из туђих земаља скупо набављане - исте каквоће али па мању цену моћу добивати.
60. Као досада тако и убудуће без Наше претходне дозволе није слободно православним држати општи или партикуларни Сабор. И када се замоли допуштење за држање Сабора, треба уједно Нама назначити за то потребне трошкове. Исто тако, није слободно ни од стране митрополита, ни од свештеника, нити од стране православних одашиљати изасланства или депутација к Нашем двору, док се пре не именују особе, док се не пријави због чега депутација хоће да дође, док се не искаже одакле ће се за то намаћи трошак без оптерећивања војништва и пореских обвезника и док се за то не добије Наша најмилостивнија дозвола, па и онда забрањује се најозбиљније и митрополиту, и владикама, и свима православнима сабирање прилога било каквим видом.
64. Држање старога календара, кога су се православни пред до године 1769. држали, најмилостивније потврђујемо и надаље. Али у оним местима гдје православни помешано станују с римокатолицима морају православни осим недеље, која се и онако с обе стране заједнички светкују, веће римокатоличке празнике, а поименце: празник рођења Христова или Божић и празник Телова(Брашанчево) скупа с римокатолицима светковати, или да не би било саблазни, морају своје дућане и радионице бар затворене држати целога дана и не радити никаквих работних послова. Остале римокатоличке празнике не морају православни светковати, али су дужни од 8 до 10 часова до подне, када се служи римокатоличка миса, све дућане и радионице позатварати и не радити ни занатлијског посла код кога се лупа, нити другога кога којим би се могло дати до повода јавној сметњи или немиру.
65. Православни смеју соме оне празнике светковати који су синодално потврђени 1774. године и који су назначени у прилогу под словом Е). На све остале празнике што су разрешени од овога и од пређашњега Синода треба да сваки иде са својим пословима и да те дане не светкује.
Осим тога ипак допуштамо, што православни у каквој тешкој невољи, особите светитеље изабраше за заштитнике и заветоваше се да ће их светковати, и што тај завет пренесе и на своје потомство. Такве, дакле, заветне празнике могу они по они по стародавном обичају по цео дан светковати, како поједине породице тако и целе месне општине, па чак и читави окрузи, и нико их не сме гонити да на те дане раде.
Али убудуће није слободно ниједној општини ни себе ни своје потомке оваквим заветима обвезивати док претходно, преко владике, не пријаве митрополиту узрок и посебност завета и док на то не добију дозволе, потврде и благослова; а то митрополит нека не даје тако лако, него ако би баш имао важна узрока да уважи такву молбу ове или оне општине, има то нама јавити преко дотичне дворске власти.
Како су многим светитељима чије је светковање Синод разрешио цркве подигнуте и посвећене, то нека је слободно светковати у тим местима и те празнике, или црквене заштитнике.
