Da li ćemo boraviti ad infinitum u paklu malograđana, čiji su životi filistarski, neuroze Frojdovske, sukobi supstrat večnom
gloženju oko malih stvari u malom svetu, ali sve to sublimisano šarenom lažom?
Svi, mi, oni, ili samo ja smo otrovani, frustrirani, uplašeni, sujetom zaslepljeni, razočarani, umišljeni, ne/talentovani, poniženi,
raspomamljeni, uskukumavčeni, učaurani, usplahirani, ućutani, nebitni, ispolitizovani, izbljuvani, nepotrebni, nemoćni, neistraženi,
ne/udomljeni, besni, tužni, uzuženi, stidljivi, brbljivi, brljivi, tromi, prebrzi, emotivni, ne/sposobni, ogavni, izmanipulisani, prevareni,
izgubljeni, nesnađeni, prevrtljivi, nestalni, smešni, tragični, ranjivi, zbunjeni, ne/kontrolisani, raspomamljeni, sveznajući, ne/konkretni,
umlaćeni, strastveni, strašni... sve smo to Mi, građani iste zemlje koja neumoljivo tone u ravnodušnost nasilja, nasilja u svakom smislu.
Možemo li se dići iznad sujeta i ličnih odnosa i spašavati ono što je daleko važnije od naših malih, ili velikih života?
Ovog puta mogu da odgovorim samo ja... jer, kad smo kod pitanja, ovo je pitanje isključivo lične odgovornosti...
