IKONOPIS SVAKODNEVNOG

Zašto mislim o tebi?

I sama znaš da ne dozvoljavam
Ljubomori da vlada
Mojim kosmosom
I to što ti imas njega
A ja svoju bajku
To zaista nema
Nikakve veze
S tugom
U mojim ocima

Suvišno bi...

Ma bilo bi suvišno
Da dalje govorim o tebi
Sad kad se ljubav
Potrošila
Sad kad sunce izlazi
Na severu
I spava u mojoj maramici
Sad kad smo zaboravili
Da volimo jedno drugo
Još bi ti svašta mogla i pomisliti
Ne...ne volim ja tebe
Ovo pišem samo onako
Da brže prodje ova noc.....
 
Hladan kao zvezda,
kao deo neba
iznad vrhova onih planina,
kao tishina sto me rastura u ovoj sobi .....
Znam: uzalud je da te budim.

Hladan kao vetar, kao oni oblaci
iz plavih visina....
Kao deo noci sto me ljubi -
znam: uzalud je da te budim...


Prikupljam polako svoje stvari,
gledam te jos jednom
dok palim cigaretu,
i odlazim lagano iz tvog stana,
a ti si sve sto imam na tom svetu...

Kako cu bez tebe kada svane...
Usnulu te gledam,
uzalud se chudim....
Uzalud se nadam -
znam: sve ce da stane...

Uzalud je da te budim.
 

Hoću da znam
jednu stvar.

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve sto postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.


Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.


Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.

Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.
 
... Svoj odlazak slutim. Krenucu lagano, da ne poremetim tishinu svih onih koji su usnuli. Dovrsicu sve svoje priche sa secanjem na ljubav i sve ono sto smo Ljubavlju zvali. Dovrsicu sve svoje stihove, posvecene dragima. Dovrsicu svoju misao i staviti je na tvoj dlan na uvid i presudu. Dovrsicu svoju misiju i svoj zadatak, zadovoljan, jer sam uspeo da budem ne-ja, a da opet budem ja, bez obzira na sve prepreke i izazove na tom putu.
Vreme je da podjemo drugim stazama - evo drum se rachva ispred nas; vi cete skrenuti u svoj zivot, a ja pravo nastavljam, u svoj, ili u ono sto se mojim zivotom krsti.
No, necu zaboraviti; mogu se buditi, spavati, boleti, mogu bezati, voleti, mrzeti, mogu se napiti, ubiti, smejati, goreti, ponovo vaskrsnuti iz pepela svojih strasti i cheznje, mogu tonuti, plivati, boriti se, mogu se predati, varati, ljubiti, biti smrtan il' biti vechan. Ali nikada necu zaboraviti. Jer zaborav je blagoslov koji meni nije dat....
Svoj odlazak slutim. Kad krenem, krenucu lagano da ne poremetim tisinu. Ne boj se - neces ni primetiti da me nema. I onako sam bio samo senka na zidu tvoje sobe, opsena stvorena u tvom oku, oblik koji si sama vajala od onog sto si zelela da bude.....I samo u tvom oku mozes me sachuvati za dane koji budu teshki: u bori smejalici cu se gnezditi, kad me vise ne bude nigde drugde.....
 
"-Spavaj, u snu se ne stari-saputao joj je u kosu i ona je povremeno padala u san snevajuci uvek istu pesmu i znajuci da ce se probuditi cim se pesma zavrsi; ali to budjenje njoj je izgledalo, dok spava, kao smrt, a ne kao budjenje, jer snu svako budjenje dodje neka vrsta smrti."
 
Svaka pricha je imala svoj kraj; prichao sam ti prichu o svojoj dushi. Nisam znao da li ces, kad mi jednom vidis lice, znati da prepoznas da boja moje koze, moja vera, moje politichko opredeljenje ne definishu moju dushu - da je ona samo ptica koju si na svom dlanu ugostila, drhtavu i mirnu, pre nego sto je poletela nazad u svoje nebo.
Prichao sam ti prichu o sebi, dodirima; shapatima. Nocnim bdenjem, stihovima, treptajima, osmesima nevidljivim. Prichao sam ti prichu o svom skrivenom srcu....
Ako si me chula, ako si me pazljivo slusala, ako si razumela prichu - poznaces i moju dushu kada se jednom sluchajno sretnemo na ulici u nekom nepoznatom gradu....
Reci ces samo 'Hej.....Nismo li se negde vec sreli...?', kao Sherbedzija sto je govorio u svojim stihovima... Reci ces. Prepoznajuci me.
 
“ Nase telo nosi kao ogroman kamen ili zvezdanu maglinu svoju dusu na grbaci. Granica te duse ili te zvezdane magline nije tu gde stojis, nego doseze dokle vidis, dokle cujes ili dokle umom dosezes uvis ili pod zemlju. Tvoje telo ne moze biti na mestu nekog drugog tela, ali maglina tvoje duse, kao ogromna nepravilna kugla ili mlecni put, moze se presecati sa drugom, istom takvom maglinom, s mlecnim putem koji kao dusu prti na ledjima drugo neko telo. Tu gde se seku dolazi do uzajamnog ostecenja ili oplodjavanja mnogo pre nego sto se sama tela dodirnu. Tu tvoja dusa otkriva ili zaboravlja i sahranjuje stvari... Ali, to isto vredi i kada se tako seku putanje ne dve duse, nego tvoje duse i tvog tela.”
 
divlja-u-srcu:
“ Nase telo nosi kao ogroman kamen ili zvezdanu maglinu svoju dusu na grbaci. Granica te duse ili te zvezdane magline nije tu gde stojis, nego doseze dokle vidis, dokle cujes ili dokle umom dosezes uvis ili pod zemlju. Tvoje telo ne moze biti na mestu nekog drugog tela, ali maglina tvoje duse, kao ogromna nepravilna kugla ili mlecni put, moze se presecati sa drugom, istom takvom maglinom, s mlecnim putem koji kao dusu prti na ledjima drugo neko telo. Tu gde se seku dolazi do uzajamnog ostecenja ili oplodjavanja mnogo pre nego sto se sama tela dodirnu. Tu tvoja dusa otkriva ili zaboravlja i sahranjuje stvari... Ali, to isto vredi i kada se tako seku putanje ne dve duse, nego tvoje duse i tvog tela.”
Kliknite za proširenje...


Lepo....jako lepo.
 
Dosao sam da vas potrazim jos jedan, poslednji put. Da vas gledam krishom, kroz spustene trepavice, iz prikrajka, dok me ne vidite, da se igram mislima vashim kao dragim igrachkama.
Vishe se necemo videti. Ah, kako je to tuzno! - uzviknuce neko. Ali ja cu se radjati uvek nov, u oblicima rechi, u oblacima secanja, bicu glina od koje se stvara pod vashim prstima ono chemu dajete smisao sopstvenog odraza. Vishe se nikada necemo videti ovako. Ali - ako ste me zavoleli - bicu u svemu sto dotaknete srcem. I bicu san - koji sanja vasu budnost.
 
BILA SAM DJEČAK

U mjesečinu me sakrila
večer, utrnuvši svijeće.
Svu noć sam zamišljena snila
u modroj šumi kroz drveće.

Bila sam zrno rumena grožđa
u zubima sred poljubaca
lisica utekla iz gvožđa
dječak, što praćkom poklike baca;

i ujed pjesme nasred čela
šarena mačka u košari igre.
Šta nisam bila, šta nisam smjela,
zrcalo ribe u zjenici vidre! :wink:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top