sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
IKONA = LJUBAV
Lajući, Mrki i Mara se sjuriše niz stepenice oglašavajući da neko dolazi. Kereći posao je jako težak i zahtevan. Zahteva da se ustane sa mekih jastuka u toplom hodniku, da se šlajfuje po pločicama u krivini, i u trku da se njuškom širom otvore odškrinuta ulazna vrata koja od siline zveknu u zid, te se u svoj svojoj lepoti i eleganciji zaustave na tremu, uglavnom vrteći zadnjim delom tela. Bezrepa oranž-bela dama sa velikim brojem obrtaja cenjene joj pozadine, u 99% slučajeva u deliću sekunde zaustavi šape na jakni pridošlice. Nema šanse da iko reaguje, tolika je to brzina, ali postoje načini da izbegneš otiske šapa na jakni izmičići se na vreme.....ako se setiš hahahah Nemački masivni dasa, mlati repom i skiči hvatajući čeljustima ruku gosta koja pokušava da ga pomiluje po glavudži dok on poskakuje pored. Eeee, tako izgleda doček onih koje vole, tj. smatraju članovima svog čopora. Za ove druge, koji nisu članovi čopora, postoji zvono na kapiji i tabla upozorenja da stupaju na teritoriju koju čuvaju psi. Za njih je najbolje da sačekaju da neko od nas izađe u dvorište i otvori im hahaha
„Stigle smooo“ govori nasmejana bela jakna.....“Ne Marooo“
„hahaha, Marina omiljena boja.....bela hahaha“
„Uzmi ovo da ne polome, sretna slava“....te Maca, kao najviši, uzima iz snajkinih ruku potešku kesu, dok mi uspesmo da se izljubimo od silne kereće sreće.
„Stiglo tetkino dete“ zagrlih visoku tanku devojku....rasu se duga kosa po mojim ramenima kako se sagla da me poljubi. Odmakoh je malo da je vidim, oči....kao srna, krupne, jasne....i osmeh .....tako liči na mog brata....
„Mrki, Maro, mesto“ oštra, tiha komanda i psi ostaju u hodniku, jasno im je da ne mogu sa nama. Ulazimo u dnevnu sobu gde se ori smeh, žubore reči nadvikujući se. Pridošlice se pozdravljaju sa ostalim gostima, svi se znaju. Služim žito i gošće sedaju za trpezu.
„Pogledaj poklon“ tiho mi govori snaja, nevenčana žena mog pokojnog brata.
Na drvetu oslikan Sveti Nikola, rad tetkinog deteta rađen za izložbu ikona. Prelepo....Na ivici oka staše suze i.....reči u grlu stoje bre i nikako da mrdnu da mogu da uhvatim vazduh...i dođe sve....toliko toga nagrnu mi u dušu, toliko divnog i bolnog, prošlog, sadašnjeg....a na vrhu te gomile ponos i ljubav....
„A, jel’ sam rodila umetnicu?“ ponosno pita snajka
„Vala jesi“jedva izustih i ljubim onu dugu kosu „hvala pile, predivna je“
„Staviće je teča na zid, iznad ove koju imamo, jer ova je posebna“ dovikuje ona moja krupna druga polovina uz osmeh.
Ikona prođe kroz sve gostinske ruke, i naravno pohvale. Krupne oči srne se samo ćutke smeše. Gledam je....tako liči na njega...
slike su loše jer su sa mobilnog, imam ih i na aparatu koji sam ponela u kancelariju, ali nisam ponela kabl
pa ću ih zameniti večeras kad dođem s arbajta 
....evo, zamenih fotografije boljimaRazgovaramo nas dve. Malena čuje da mi se snajka žali na nju. Osamnaestogodišnjaci su teški i sami sebi, a kamoli drugima. Priča mi i.....videh genetiku kako se kezi.
„Sve sam to zaslužila, ali može bar da bude manje toga. Kažu mi da će proći, da su to faze, da se ne traumiram, ali ne mogu....grešila sam, znam“ tužno i nervozno kaže.
„Slušaj, ne pitam šta si radila za sve ove godine kako nismo znali jedni za druge. Šta god da si radila jer si želela ili si morala, ja ti skidam kapu. Odbačena od roditelja, sama sa bebom, završila si matematičku gimnaziju, završila matematilki fakultet, radiš kao profesor matematike, očuvala si zdravo i pravo dete. Koliko žena to može dušo? Nije moje da pitam, nije moje da sudim, ali je moje da te zagrlim i da pomognem sad kad smo se našle. Znala sam da će se jednom genetika pojaviti i to kombinovana sa tvojom. Šta si joj pričala o ocu?“
„Samo da je bio dobar čovek, ali da nije umeo da živi, da izvršava svoje obaveze, i da je tako upropastio svoj život, a i naš, i da je zato i završio tako kako je završio. Samo to. Nikada nisam ništa loše rekla za njega. Ona ga smatra...ne znam šta ona zamišlja, verovatno nešto divno i avanturističko“
„Pričaću ja sa njom. Mene voli i poštuje, ne davim je, jasna sam i otvorena, i nisam njena mama koju po prirodi stvari svako dete podrazumeva. Šta god da ona pamti iz vašeg života su razbacani delovi slagalice. Ovo je vreme za slaganje. Složićemo ih. Objasniću joj neke stvari o njenom ocu, pa će videti sebe. Biće joj jasnije. Šta misliš o tome da je pozovem da dođe kod mene u lokal, da na miru pričamo bez Cic, da vidi da nije sama?“
„Hvala ti....znači mi to puno“
U razgovor upada Malena, sa željom da prekine majku i skrene pažnju na sebe u pozitivnom smislu...dečija posla.
„Tetka, nema moje seke na FB? Samo brata vidim ponekad, a nju nikako“
„Pa pile moje, sestra ti se javljala ko zna koliko puta, zvala te telefonom, ne javljaš se, ne odgovaraš na poruke, kada ste se dogovorile da dođeš kod nje ispalila si je, nisi se javila da ne dolaziš a ona je to popodne odvojila za tebe. Ljudi imaju obaveze, moraš ih poštovati da bi i oni tebe poštovali. Malo ti je sestra ljuta i rekla je da te neće zvati dok se sama ne javiš. Zato, javi se, i ne prekidaj one veze koje su najvažnije. Tolike godine smo se tražili, i ti si nas tražila, jedva se nađosmo dušo. Porodica je ono što je najvrednije i što uvek imaš, ali samo ako umeš da je čuvaš. Vrednosti dobijemo, ali one traže da se čuvaju da bi i dalje bile vredne, inače odoše od nas. Čuvanje se uči, i ti ćeš naučiti “.
Krupne oči me gledaju.....nije očekivala da ću je prekoriti, ali se ne buni, naučila je da je kod tetke to tako „javiću joj se“
„Ajde, jedi tetkina umetnice“ poljubac u kosu i odlazim dalje.
Priče, smeh, dogodovštine preskaču preko stolova i sve one hrane. Lepo je, zaista, i tako puni dušu svim onim bitnostima u životu, koje kažu „e, ovo si ti, ovo smo mi“
Mrki i Mara ispraćaju goste. Ljubim Malenu „Da te tetka zovne ovih dana, pa da dođeš na kafu kod mene u lokal, da pričamo malo, a ide ti i rođendan....m?“
„Zovi me, kad možeš, znam da si u gužvi sad“....krupne oči me gledaju....duša je u njima....duša moje Malene
„Hvala ti“ topao zagrljaj Malenine mame....
Odvoze ih naši prijatelji bar jedan deo puta. Vraćamo se u kuću ostalim gostima. Na mom radnom stolu stoji ikona Svetog Nikole....deo duše tetkinog deteta
PS Dobar vam dan blogeri....odmarajte, nedelja je
da prospem malo duše pa nazad na posao. Od one Ljiljke opajdare ne mož' se normalno živi....al' može nenormalno 
ma važno da još mrdamo.. a sad da pročitam šta sam napisala 
...mrgudi i zvocaljke jok 
