Osetio sam svu car ali to nista ne znaci. Odbacio sam to tek tako, busim negde drugde gde ne mogu da probusim… I sad kad bi ovo bio obican opis igara preko koga bih zaradjivao tisuce I tisuce, islo bi ovako:
“… To vam je jedna super igrica na prvi pogled zabavna ali malo morgen, mozes da je igras satima kao sto ces I ciniti igras kao igras malo kad ono proslo je dva sata a ti ne bi reko ni da je proslo pola sata! E to je vidis zajeb, tu shvatis da je igrica go ***** kad posle te sesije od dva, tri, cetiri sata hodas kao zombi, osecas ko da u glavi ti je kasa, I onda kad se malo osvestis zahvaljujes Bogu sto ponovo zivis I osecas zivot, pljujes po igrici I kompjuteru I sve u *****… Ali malo morgen… Tebi se igra jos, osecas se ko narkoman iako ne znas kako to izgleda osecas se tako. Drugim recima shvatio si uzitka bez a spickao si brda sati I ostetio oci… Sad vec ovo poprima oblik bolesti, osecas da si bolestan kao kockar ili narkoman… zavistan si… Ali ma ne, pa ti mozes da prekines kad hoces bre ma to je glupost niko nije zavistan od kompjutera sem onih stvarno sjebanih…
I tako, postoje dve vrste ljudi, svi oni shvate sta im se desava, bar bi trebalo svi da shvate… Razlika je jedino imedju onih koji uvide da nesto nije u redu I koji hoce da poprave stvari I izmedju onih kojima je stvarnost toliko ruzna da cak hoce da pristanu da se opijaju necim sto ih vise cak u nekom trenutku ni ne zadovoljava samo da bi pobegli od stvarnosti…
Ako pobegnes… Bude tebi dobro neko vreme ne mislis na to, cak u nekim momentima kad ti padne na pamet ti to odbacis bez trunke razmisljanja… ali… Dodje jedan trenutak kad si skroz sjeban zbog nekih drugih stvari I onda izmili vrag… Mislio si da ga vise nema, da si “izlecen” ali… Lose mislis… I tad po pravilu puknes, tad. Ne svaki put ali nekad sigurno… I uvek se vraca…
“… To vam je jedna super igrica na prvi pogled zabavna ali malo morgen, mozes da je igras satima kao sto ces I ciniti igras kao igras malo kad ono proslo je dva sata a ti ne bi reko ni da je proslo pola sata! E to je vidis zajeb, tu shvatis da je igrica go ***** kad posle te sesije od dva, tri, cetiri sata hodas kao zombi, osecas ko da u glavi ti je kasa, I onda kad se malo osvestis zahvaljujes Bogu sto ponovo zivis I osecas zivot, pljujes po igrici I kompjuteru I sve u *****… Ali malo morgen… Tebi se igra jos, osecas se ko narkoman iako ne znas kako to izgleda osecas se tako. Drugim recima shvatio si uzitka bez a spickao si brda sati I ostetio oci… Sad vec ovo poprima oblik bolesti, osecas da si bolestan kao kockar ili narkoman… zavistan si… Ali ma ne, pa ti mozes da prekines kad hoces bre ma to je glupost niko nije zavistan od kompjutera sem onih stvarno sjebanih…
I tako, postoje dve vrste ljudi, svi oni shvate sta im se desava, bar bi trebalo svi da shvate… Razlika je jedino imedju onih koji uvide da nesto nije u redu I koji hoce da poprave stvari I izmedju onih kojima je stvarnost toliko ruzna da cak hoce da pristanu da se opijaju necim sto ih vise cak u nekom trenutku ni ne zadovoljava samo da bi pobegli od stvarnosti…
Ako pobegnes… Bude tebi dobro neko vreme ne mislis na to, cak u nekim momentima kad ti padne na pamet ti to odbacis bez trunke razmisljanja… ali… Dodje jedan trenutak kad si skroz sjeban zbog nekih drugih stvari I onda izmili vrag… Mislio si da ga vise nema, da si “izlecen” ali… Lose mislis… I tad po pravilu puknes, tad. Ne svaki put ali nekad sigurno… I uvek se vraca…