(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
IGRAJUĆE PRIČE - 3.DEO
Igra sastavi priču
10.06.2011.
Papazjanija
Dzidzibidza
Sal
Metamorfoza
Stonoga
METAMORFOZA
Letnje jutro….vrelina se otegla u nedogled. Ušla u zidove, krevet, svetlost….vuče dušu kroz vazduh postojanja lenjo, teretno nekako….kao voz čiji su vagoni pretovareni pa lokomotiva brekće li brekće. Vagoni…..u svakom gomila koječega…sećanja, osećanja, slike, albumi, suzice i osmesi…papazjanija u svakom.
Evo….i on je takav kao i ovo jutro…sneno, vrelo, sporo….seta ga neka umotava kao šal u zimskim danima kada onako…ma znate onako…obmotate oko vrata, pa ušuškate da toplu kožu slučajno ne dotakne hladan vazduh. Pije kafu u relativnoj hladovini svoje sobe….relativnoj…da…uskoro će vrelina i tu doći a kud će on tad sa ovom svojom melanholičnom dušim što se medju zidovima ovim proteže usporeno? I kud će sa svim sitnicama iz svojih vagona prepunih džidžibidža šarenih?
Misli mu lete odsutno preskačući iz jednog u drugi vagon uz zvuke muzike…klasika…ne traži angažovanje osećanja…..hahahah……to mu je rekla ona…..ona iz poslednjeg vagona. Verovatno je u pravu jer zaista na njega deluje nekako kao da eliminiše strast, želju, misao i volju za druženjem i osećanja vodi negde u osamu…kao kad stojiš u galeriji slika i svi ostali posetioci ti smetaju….hteo bi da budeš sam u galeriji i u sopstvenom miru posmatraš delo….sam u sebi, za sebe,oko sebe…da…to je….tako se i on oseća ovog jutra …zato mu i prija klasika. Sad kad misli o tome seti se da je po inerciji uključio jutros baš tu stanicu a ne neku drugu…tražio je i našao ono što mu odgovara u ovoj vreloj svetlosti. Ona….poslednji vagon…muzika….uvek svoja, nikad nečija …dovoljna sama sebi lebdi po njegovom vagonu….sećanja…kad hoće daje velikodušno sebe, ali samo kad njoj ćefne…kao i muzika….moraš imati osećaj u momentu da slušaš baš to delo a ne neko drugo…da se muzika i želja sretnu ….kao sad kad ne želi nikog u svojoj galeriji….ko zna…za par sati, ili možda tek na kraju ovog užarenog dana bude osetio želju za nekom drugom muzikom…nekom kojoj bude dozvolio da pokrene osećanja…ko zna kad će nastupiti metarmofoza sopstvenosti pokrenuta nečim, nekim …on svakako ne zna. Samo je svestan svoje potrebe da radi ono što želi, što mu prija ne osvrćući se na druge....sada u ovom lenjom sjaju želi da postoji sam.
Podje rukom, već malo lepljivom od znoja, da dohvati šolju i u dnu zida ugleda kako brzo pretrčava bežeći od beline zida u tamu ispod parket lajsne…..stonoga…i njoj smeta vrućina i previše svetlosti….i njemu bi ovog jutra nekako više prijala rashladjena tama negde nego ovo prevruće jutro koje obećava paklen dan. Ali, nema kud….stonoga ima….
10.06.2011.
Papazjanija
Dzidzibidza
Sal
Metamorfoza
Stonoga
METAMORFOZA
Letnje jutro….vrelina se otegla u nedogled. Ušla u zidove, krevet, svetlost….vuče dušu kroz vazduh postojanja lenjo, teretno nekako….kao voz čiji su vagoni pretovareni pa lokomotiva brekće li brekće. Vagoni…..u svakom gomila koječega…sećanja, osećanja, slike, albumi, suzice i osmesi…papazjanija u svakom.
Evo….i on je takav kao i ovo jutro…sneno, vrelo, sporo….seta ga neka umotava kao šal u zimskim danima kada onako…ma znate onako…obmotate oko vrata, pa ušuškate da toplu kožu slučajno ne dotakne hladan vazduh. Pije kafu u relativnoj hladovini svoje sobe….relativnoj…da…uskoro će vrelina i tu doći a kud će on tad sa ovom svojom melanholičnom dušim što se medju zidovima ovim proteže usporeno? I kud će sa svim sitnicama iz svojih vagona prepunih džidžibidža šarenih?
Misli mu lete odsutno preskačući iz jednog u drugi vagon uz zvuke muzike…klasika…ne traži angažovanje osećanja…..hahahah……to mu je rekla ona…..ona iz poslednjeg vagona. Verovatno je u pravu jer zaista na njega deluje nekako kao da eliminiše strast, želju, misao i volju za druženjem i osećanja vodi negde u osamu…kao kad stojiš u galeriji slika i svi ostali posetioci ti smetaju….hteo bi da budeš sam u galeriji i u sopstvenom miru posmatraš delo….sam u sebi, za sebe,oko sebe…da…to je….tako se i on oseća ovog jutra …zato mu i prija klasika. Sad kad misli o tome seti se da je po inerciji uključio jutros baš tu stanicu a ne neku drugu…tražio je i našao ono što mu odgovara u ovoj vreloj svetlosti. Ona….poslednji vagon…muzika….uvek svoja, nikad nečija …dovoljna sama sebi lebdi po njegovom vagonu….sećanja…kad hoće daje velikodušno sebe, ali samo kad njoj ćefne…kao i muzika….moraš imati osećaj u momentu da slušaš baš to delo a ne neko drugo…da se muzika i želja sretnu ….kao sad kad ne želi nikog u svojoj galeriji….ko zna…za par sati, ili možda tek na kraju ovog užarenog dana bude osetio želju za nekom drugom muzikom…nekom kojoj bude dozvolio da pokrene osećanja…ko zna kad će nastupiti metarmofoza sopstvenosti pokrenuta nečim, nekim …on svakako ne zna. Samo je svestan svoje potrebe da radi ono što želi, što mu prija ne osvrćući se na druge....sada u ovom lenjom sjaju želi da postoji sam.
Podje rukom, već malo lepljivom od znoja, da dohvati šolju i u dnu zida ugleda kako brzo pretrčava bežeći od beline zida u tamu ispod parket lajsne…..stonoga…i njoj smeta vrućina i previše svetlosti….i njemu bi ovog jutra nekako više prijala rashladjena tama negde nego ovo prevruće jutro koje obećava paklen dan. Ali, nema kud….stonoga ima….
Igra sastavi priču
21.04.2011.
stolica
stepenica
sirotica
smaracica
sojenica
PEŠČANE FLEKE
Zadihana i vukući dve velike torbe sa sobom penjala se stepenicama. Preko vode prelete škripav zvuk drvenih vrata. Unutra je sve bilo kako je ostavila poslednji put ali puno prašine I naravno mirisa vode. Ovo je bila njena sojenica, njen beg, njeno mesto gde se sklanjala kada više nije imala snage….kada se osećala kao sirotica…sirota bez duše. Sebe je dovodila do granice iznemoglosti smarajući se da udovolji svima, da svi budu zadovoljni a prvenstveno on. Pravdanja, reči….milijardu reči ….laž do laži koje je gutala svesna njihovog postojanja. Ma da…...ona je sopstvena smaračica. Polako se pela lestvicama samouništenja……evo, još ova stepenica i na vrhu je…..uspešna žena nema šta. Ali ona je takva…..sve što radi radi temeljito, kako valja ili uopšte ne radi hahahaah
Stolica na koju spusti jednu torbu se nesigurno zaklati…..”bože, koliko traje ova stolica sva izguljena i iščvrkana ali jet u…..od mog detinjstva…..sve je ovo od tada a još uvek upotrebljivo…..a ja….da li sam upotrebljiva?”
Izašla je napolje poduprevši vrata nekom cepanicom da ostanu otvorena kako bi se sve izluftiralo.
Hahahaha
Smeh se razlio vodom…..okupao divan pogled mira dok je sedela na panju zagledana u malene talase sigurna da ih je njen smeh izazvao. Onda još jedna salva smeha…..na dunavskom pesku se pojaviše malene tamne fleke….
21.04.2011.
stolica
stepenica
sirotica
smaracica
sojenica
PEŠČANE FLEKE
Zadihana i vukući dve velike torbe sa sobom penjala se stepenicama. Preko vode prelete škripav zvuk drvenih vrata. Unutra je sve bilo kako je ostavila poslednji put ali puno prašine I naravno mirisa vode. Ovo je bila njena sojenica, njen beg, njeno mesto gde se sklanjala kada više nije imala snage….kada se osećala kao sirotica…sirota bez duše. Sebe je dovodila do granice iznemoglosti smarajući se da udovolji svima, da svi budu zadovoljni a prvenstveno on. Pravdanja, reči….milijardu reči ….laž do laži koje je gutala svesna njihovog postojanja. Ma da…...ona je sopstvena smaračica. Polako se pela lestvicama samouništenja……evo, još ova stepenica i na vrhu je…..uspešna žena nema šta. Ali ona je takva…..sve što radi radi temeljito, kako valja ili uopšte ne radi hahahaah
Stolica na koju spusti jednu torbu se nesigurno zaklati…..”bože, koliko traje ova stolica sva izguljena i iščvrkana ali jet u…..od mog detinjstva…..sve je ovo od tada a još uvek upotrebljivo…..a ja….da li sam upotrebljiva?”
Izašla je napolje poduprevši vrata nekom cepanicom da ostanu otvorena kako bi se sve izluftiralo.
Hahahaha
Smeh se razlio vodom…..okupao divan pogled mira dok je sedela na panju zagledana u malene talase sigurna da ih je njen smeh izazvao. Onda još jedna salva smeha…..na dunavskom pesku se pojaviše malene tamne fleke….
....znas,Ljiki dušo,priče su lijepe zaista,al daj brate malo poezije....one tvoje razigrane...ono kad se vereš po oblacima i sl
