(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
IGRAJUĆE PRIČE - 1.DEO
Igra sastavi priču
04.12.2010.
mracno
pozrtvovano
ogrejalo
usnulo
miran
TUŽAN VOZ
Klopara voz....ujednačeno...isto...uvek isto. Jednakim koracima gazi kroz noć sekući hladan vazduh. Mračno je u kupeu. Tama obavija pogurenu priliku Ozrena dok sedi na sedištu od skaja, razvrcanom sedištu kraj prozora. Na drugom kraju kupea, kraj vrata, sedi majka i drži u naručju usnulo dete.Tužnom čoveku i bat koraka voza zvuči tužno. Vraća se sa sahrane....njegova Lenka..njegov život....njegova ljubav..njegovo sve. Sada je ostao bez svega.....nije ništa vredelo...ni vikendica...ni uštedjevina...ni što se zadužio za papreno lečenje...ni ljubav njihova.....ni njegova želja.....sav je bio u želji za njom. Bio je jedan period kada joj je bilo dobro....čak toliko dobro da su oboje pomislili kako ih je sunce ogrejalo iako je bila ciča zima a njima toplo u duši. Posebno Ozren je bio van sebe od sreće. Nov čovek.....pun elana. Čak je počeo da biva i bučan...ej, on koji je kao leptir tih. Do poslednjeg daha je govorila "požrtvovano jagnje moje"......tako ga je zvala. On je bio njeno jagnje jer iz njega nežnost sija, miran je....blag.....on je nju zvao golubicom.....nežna a jaka, brza...leteća.Lepršala je kroz njihov život pokrećući njegov mir a on je usporavao njenu žustrost. Sada......tužan čovek u tužnom vozu.
04.12.2010.
mracno
pozrtvovano
ogrejalo
usnulo
miran
TUŽAN VOZ
Klopara voz....ujednačeno...isto...uvek isto. Jednakim koracima gazi kroz noć sekući hladan vazduh. Mračno je u kupeu. Tama obavija pogurenu priliku Ozrena dok sedi na sedištu od skaja, razvrcanom sedištu kraj prozora. Na drugom kraju kupea, kraj vrata, sedi majka i drži u naručju usnulo dete.Tužnom čoveku i bat koraka voza zvuči tužno. Vraća se sa sahrane....njegova Lenka..njegov život....njegova ljubav..njegovo sve. Sada je ostao bez svega.....nije ništa vredelo...ni vikendica...ni uštedjevina...ni što se zadužio za papreno lečenje...ni ljubav njihova.....ni njegova želja.....sav je bio u želji za njom. Bio je jedan period kada joj je bilo dobro....čak toliko dobro da su oboje pomislili kako ih je sunce ogrejalo iako je bila ciča zima a njima toplo u duši. Posebno Ozren je bio van sebe od sreće. Nov čovek.....pun elana. Čak je počeo da biva i bučan...ej, on koji je kao leptir tih. Do poslednjeg daha je govorila "požrtvovano jagnje moje"......tako ga je zvala. On je bio njeno jagnje jer iz njega nežnost sija, miran je....blag.....on je nju zvao golubicom.....nežna a jaka, brza...leteća.Lepršala je kroz njihov život pokrećući njegov mir a on je usporavao njenu žustrost. Sada......tužan čovek u tužnom vozu.
Igra sastavi priču
08.12.2010.
Вече
Киша
Хладно
Безнађе
Име
NADA
Znaš onu cigan malu tamo na kraju naselja? Ma znaš sigurno ....karton city. E, tu je živela jedna mala. Bože, kakvo stvorenje.Ne mogu da verujem da je nekog takvog Bog stavio u onu rugobu od udžerica. Ona tamo definitivno ne pripada. Prosto štrči u odnosu na onu musavu i polugolu decu. A znaš kako sam je upoznao?
Prošle zime, znaš ono vreme kada jesen prosto neosetno prelazi u zimu......hladno veče.....kiša pada a ja se vraćam iz škole. Završili se časovi, u zbornici sam na brzinu pozavršavao šta treba i krenuo kući. Leden vetar šiba, nigde nikog na ulici. Sretoh samo dvoje ljudi kako pogureno brzim korakom hodaju skupljeni ispod kišobrana. Stao sam na autobusku stanicu da sačekam bus i udjoh u ulaz zgrade da se sklonim od vetra i kiše a i onaj moj kišobran ionako nije ničemu služio. Tamo je bila ona. Šćućurena sama u sebi u tankoj jaknici i cipelama više za leto nego za ovu hladnoću. Kosica mokra, usta poplavela od hladnoće. Pogleda me prestrašeno ali i nekako prkosno, pa podignu glavu, isturi onaj nosić detinji kao da će da para njime oblake....a oči....kao ugljevlje. Upalih svetlo u ulazu zgrade....više zbog nje da me se ne plaši nego što nisam video. Nisam još znao odakle je ali po izgledu sam zaključio. Ponudih joj žvaku koju nadjoh u džepu ....ko zna od kad je tu. Uzela je zahvalno i razgovor poče. Doselila se tu u to naselje kod tetke i teče pre mesec dana. Roditelji su je ostavili babi na čuvanje a njima je život zametnuo tragove. Kad je starici dogorela sveća rodjaci je uzeše kod sebe. Ide u peti razred u školi gde predajem. Reče da je odličan djak, sve petice i ono ugljevlje zasija kao žar u polumraku ulaza.....ili se meni to učinilo.....Znaš....radim sa decom, ali ovo još nisam video. Da li od isparenja iz njene mokre kose, da li od čkiljave sijalice u hodniku ili od mog umora...tek, to dete kao da je svo vreme imalo oreol iznad glave. Časna reč.
Predstavio sam se, rekao da predajem matematiku u njenoj školi.....
"O, matematiku....moj omiljeni predmet" nasmeja se maleno lice takvim osmehom ljubavi prema matematici......ma kažem ti.....lice koje sija.
Dodjoše autobusi......ja udjoh u svoj a ona u svoj. Pričao sam ženi o njoj. Želela je da je vidi. Kaže da me nikada nije videla tako ushićenog nekim detetom. Došla je tako moja žena u školu....videla je, upoznala, pričale su.....izašla je iz učionice prosto lebdeći u sopstvenom zanosu. Nikada je nisam video takvu iako je dečiji psiholog dosta godina.
"Slušaj, ovom detetu treba pomoć....podhitno....mi ćemo joj pomoći.....biće umesto našeg deteta.....sve će imati.....sve ćemo joj dati.....moramo....ona je vanserijska.....ona je nada koja će da pobedi naše beznadje ....jel slušaš ti mene uopšte? Ne pitah je kako joj je ime "
"Nada" odgovorih....naša Nada
08.12.2010.
Вече
Киша
Хладно
Безнађе
Име
NADA
Znaš onu cigan malu tamo na kraju naselja? Ma znaš sigurno ....karton city. E, tu je živela jedna mala. Bože, kakvo stvorenje.Ne mogu da verujem da je nekog takvog Bog stavio u onu rugobu od udžerica. Ona tamo definitivno ne pripada. Prosto štrči u odnosu na onu musavu i polugolu decu. A znaš kako sam je upoznao?
Prošle zime, znaš ono vreme kada jesen prosto neosetno prelazi u zimu......hladno veče.....kiša pada a ja se vraćam iz škole. Završili se časovi, u zbornici sam na brzinu pozavršavao šta treba i krenuo kući. Leden vetar šiba, nigde nikog na ulici. Sretoh samo dvoje ljudi kako pogureno brzim korakom hodaju skupljeni ispod kišobrana. Stao sam na autobusku stanicu da sačekam bus i udjoh u ulaz zgrade da se sklonim od vetra i kiše a i onaj moj kišobran ionako nije ničemu služio. Tamo je bila ona. Šćućurena sama u sebi u tankoj jaknici i cipelama više za leto nego za ovu hladnoću. Kosica mokra, usta poplavela od hladnoće. Pogleda me prestrašeno ali i nekako prkosno, pa podignu glavu, isturi onaj nosić detinji kao da će da para njime oblake....a oči....kao ugljevlje. Upalih svetlo u ulazu zgrade....više zbog nje da me se ne plaši nego što nisam video. Nisam još znao odakle je ali po izgledu sam zaključio. Ponudih joj žvaku koju nadjoh u džepu ....ko zna od kad je tu. Uzela je zahvalno i razgovor poče. Doselila se tu u to naselje kod tetke i teče pre mesec dana. Roditelji su je ostavili babi na čuvanje a njima je život zametnuo tragove. Kad je starici dogorela sveća rodjaci je uzeše kod sebe. Ide u peti razred u školi gde predajem. Reče da je odličan djak, sve petice i ono ugljevlje zasija kao žar u polumraku ulaza.....ili se meni to učinilo.....Znaš....radim sa decom, ali ovo još nisam video. Da li od isparenja iz njene mokre kose, da li od čkiljave sijalice u hodniku ili od mog umora...tek, to dete kao da je svo vreme imalo oreol iznad glave. Časna reč.
Predstavio sam se, rekao da predajem matematiku u njenoj školi.....
"O, matematiku....moj omiljeni predmet" nasmeja se maleno lice takvim osmehom ljubavi prema matematici......ma kažem ti.....lice koje sija.
Dodjoše autobusi......ja udjoh u svoj a ona u svoj. Pričao sam ženi o njoj. Želela je da je vidi. Kaže da me nikada nije videla tako ushićenog nekim detetom. Došla je tako moja žena u školu....videla je, upoznala, pričale su.....izašla je iz učionice prosto lebdeći u sopstvenom zanosu. Nikada je nisam video takvu iako je dečiji psiholog dosta godina.
"Slušaj, ovom detetu treba pomoć....podhitno....mi ćemo joj pomoći.....biće umesto našeg deteta.....sve će imati.....sve ćemo joj dati.....moramo....ona je vanserijska.....ona je nada koja će da pobedi naše beznadje ....jel slušaš ti mene uopšte? Ne pitah je kako joj je ime "
"Nada" odgovorih....naša Nada
Igra sastavi priču
13.12.2010.
фењер
камени пут
тајна
oчекивање
окрет
ČEKAJUĆI UGINUĆE
Da li mrak može biti gušći od ovoga sada? Pitanje postavlja sama sebi dok luta po sopstvenosti. Misli joj odzvanjaju hodeći po tom mraku. Kameni put ostaje za njom ali se i pojavljuje ispred nje. Put...kuda vodi? I opet kamen.....kamen je nekako kao nje simbol...prati je. Čudno je to......kamen ćuti.....tajna ....u sebi drži sve, ne govori. Kad je savataju tuge, upletu u mreže, sputaju misli kao uhvaćene ribe koje se bacakaju dok snage imaju daveći se vazduhom....i onda uginu....mrtva tela im leže skupljena na dnu mreže.....očekivanje da uginu....to je ono što čeka dok slepo tumara po kamenom puteljku... mrežastom.....posutim koprcajućim ribama. Kada i poslednja prestane da se mrda ne zna ni sama kako ali u ruci se odjednom stvori fenjer....podiže ga i ugleda zemljanu stazu što se odvaja od kamenog puta. Okret...nagonski a ne razmišljajući...ma prosto je to beg od kamena i mirisa ribe i na stazi je.....negde-negde ima trave...i mahovine...koračaju misli nežno i tiho.....ne čuje se njihov stravičan bat.....
13.12.2010.
фењер
камени пут
тајна
oчекивање
окрет
ČEKAJUĆI UGINUĆE
Da li mrak može biti gušći od ovoga sada? Pitanje postavlja sama sebi dok luta po sopstvenosti. Misli joj odzvanjaju hodeći po tom mraku. Kameni put ostaje za njom ali se i pojavljuje ispred nje. Put...kuda vodi? I opet kamen.....kamen je nekako kao nje simbol...prati je. Čudno je to......kamen ćuti.....tajna ....u sebi drži sve, ne govori. Kad je savataju tuge, upletu u mreže, sputaju misli kao uhvaćene ribe koje se bacakaju dok snage imaju daveći se vazduhom....i onda uginu....mrtva tela im leže skupljena na dnu mreže.....očekivanje da uginu....to je ono što čeka dok slepo tumara po kamenom puteljku... mrežastom.....posutim koprcajućim ribama. Kada i poslednja prestane da se mrda ne zna ni sama kako ali u ruci se odjednom stvori fenjer....podiže ga i ugleda zemljanu stazu što se odvaja od kamenog puta. Okret...nagonski a ne razmišljajući...ma prosto je to beg od kamena i mirisa ribe i na stazi je.....negde-negde ima trave...i mahovine...koračaju misli nežno i tiho.....ne čuje se njihov stravičan bat.....
Igra sastavi priču
16.12.2010.
tocak
spirala
znanje
muzika
vasiona
KAD MAŠTA MUZICIRA
Po prašnjavom putu koji je vodio od sela ka njivama Milan i Djordje su uz uzvike kotrljali neki stari točak od bicikle. On je onako sav polomljen i kriv vrludao i padao, a oni, obešenjaci nijedni, su ga uz smeh i viku podizali i opet pokušali da zakotrljaju. Nadjoše taj točak negde uz put na putu za njive gde su pošli da Djordje odnese ocu ručak. Milan mu je kao i uvek pravio društvo. Ležao je taj točak od bicikle bačen u jarak. One žice pokidane..uvrnute...neke čak i kao spirala . Ma sav je bio uništen i jadan...svedok nečije nekadašnje vožnje.
Već su bili dobro umorni od jurcanja te sedoše kraj puta da odmore. Ućutaše. Tišina polja.....miris zemlje i useva....sunce peče još nezrelo klasje pčenice.....Čini se da je tišina svuda.....ali nije....ne za Milana koji je imao neverovatan sluh. A tek glas....ma šta god da se u školi ili selu organizovalo njega su zvali da peva i da svira na svojoj harmonici. E, nju su mu majka i otac kupili na jedvite jade odvajajući svaki dinar od kuće. Ali su uspeli. Sada je on njihov virtuoz. Kako i ne bi bio kada je obožavao muziku. Svuda je čuo...Nema mesta gde nema zvukova, govorio je Djordju koji baš i nije pokazivao neko interesovanje.
"Slušaj" odjednom reče Milan
"Šta" prodra se Djordje već svikao na Milanovo iznenadno slušanje zvukova.
"Kako šta, zar ne čuješ muziku?"
"Ti si lud..da znaš...ovde ništa ne svira..u polju smo burazeru"
"Maaaa.....zar ne čuješ kako zemlja svira i klasje u horu peva....i ona šljiva u Perića njivi šumi.....Nemaš ti pojma jer nemaš osnovno znanje o muzici"
"Pa šta i da pevaju i kome pevaju i zašto pevaju...to je samo u tvojoj glavi"
"Pevaju i sviraju odu životu praznoglavi......pa se ta melodija diže u nebesa..odlazi gore gde je prihvata vasiona. Kako se diže tako postaje sve glasnija....pridružuju joj se drugi zvuci..čitava simfonija nastaje .....muzika svemira a sve kreće odavde....iz ovih njiva i iz zemlje. Vratiće se nazad u obliku kapi kiše, zraka sunca, vetra da zemlji vrati što je njeno." zaneto sanjarski govori Milan sretan u svom svetu muzike.
"Jes ti malo ili mnogo lud? Ubiće me otac.....i obojicu će nas katapultirati u vasionu....polazi"
16.12.2010.
tocak
spirala
znanje
muzika
vasiona
KAD MAŠTA MUZICIRA
Po prašnjavom putu koji je vodio od sela ka njivama Milan i Djordje su uz uzvike kotrljali neki stari točak od bicikle. On je onako sav polomljen i kriv vrludao i padao, a oni, obešenjaci nijedni, su ga uz smeh i viku podizali i opet pokušali da zakotrljaju. Nadjoše taj točak negde uz put na putu za njive gde su pošli da Djordje odnese ocu ručak. Milan mu je kao i uvek pravio društvo. Ležao je taj točak od bicikle bačen u jarak. One žice pokidane..uvrnute...neke čak i kao spirala . Ma sav je bio uništen i jadan...svedok nečije nekadašnje vožnje.
Već su bili dobro umorni od jurcanja te sedoše kraj puta da odmore. Ućutaše. Tišina polja.....miris zemlje i useva....sunce peče još nezrelo klasje pčenice.....Čini se da je tišina svuda.....ali nije....ne za Milana koji je imao neverovatan sluh. A tek glas....ma šta god da se u školi ili selu organizovalo njega su zvali da peva i da svira na svojoj harmonici. E, nju su mu majka i otac kupili na jedvite jade odvajajući svaki dinar od kuće. Ali su uspeli. Sada je on njihov virtuoz. Kako i ne bi bio kada je obožavao muziku. Svuda je čuo...Nema mesta gde nema zvukova, govorio je Djordju koji baš i nije pokazivao neko interesovanje.
"Slušaj" odjednom reče Milan
"Šta" prodra se Djordje već svikao na Milanovo iznenadno slušanje zvukova.
"Kako šta, zar ne čuješ muziku?"
"Ti si lud..da znaš...ovde ništa ne svira..u polju smo burazeru"
"Maaaa.....zar ne čuješ kako zemlja svira i klasje u horu peva....i ona šljiva u Perića njivi šumi.....Nemaš ti pojma jer nemaš osnovno znanje o muzici"
"Pa šta i da pevaju i kome pevaju i zašto pevaju...to je samo u tvojoj glavi"
"Pevaju i sviraju odu životu praznoglavi......pa se ta melodija diže u nebesa..odlazi gore gde je prihvata vasiona. Kako se diže tako postaje sve glasnija....pridružuju joj se drugi zvuci..čitava simfonija nastaje .....muzika svemira a sve kreće odavde....iz ovih njiva i iz zemlje. Vratiće se nazad u obliku kapi kiše, zraka sunca, vetra da zemlji vrati što je njeno." zaneto sanjarski govori Milan sretan u svom svetu muzike.
"Jes ti malo ili mnogo lud? Ubiće me otac.....i obojicu će nas katapultirati u vasionu....polazi"
Igra sastavi priču
27.12.2010.
Sneg
Vino
Zito
Kamikaza
Cutanje
KAMIKAZA
Evo ga......sneg pada uporno ali nekako nejako. Silaze ove bele pahulje bez žestine, tromo lelujajući do tla. Onako sitne i prosto anemične deluju slabo. Podsećaju me na nekoga koga dobro znam. Ume i nju da uhvati slabost....doduše neuporedivo više sreće i ljubavi, pozitive ima u njoj nego tuge. Ali tuge kad je posete hvataju u svoje čeljusti žestoko kao i srećice što su joj žestoke. Mora tako zbog ravnoteže. A bol donose ljudi i samo oni. I samo ljudsko ili neljudsko je može raniti. Reči......one rane zadaju....a ima ih svakakvih osmišljenih za tu namenu.
Onda uzme da piše...batali sav posao, skuva kafu i boluje obavijena dimom cigareta. Ispisuje svoje razočarenje na belom ekranu. Razliva se tuga kao prosuto vino na belom stolnjaku. Rečima leči rane od reči. Ceo postupak podseća na samosprovod....ona sahranjuje svoju tugu. Ona je jedina prisutna i ona je u sanduku....zapravo deo nje. Reči kao skuvano žito sa orasima služi sama sebi ....kašičicu po kašičicu. Reči napisane kao sopstveno ćutanje......reči koje ispisuje kao kamikaza isterujući razočarenje i tugu iz sebe. I kako taj osećaj melanholije povredjenog beži pred naletom ispisanih istinitih reči .....one uvek moraju biti istinite jer sebe ne sme da laže, drugima svoju istinu može ili ne da kaže, ali sebi uvek mora reći sve .....tako se snaga vraća. Čaša vina je prosuta, u njoj nema bola...stoji prazna kakva i treba da bude.
Vidi molim te.......sneg poče jako da pada.....bele krupne pahulje tako snažno jurcaju vazduhom....e, ovo volim.
27.12.2010.
Sneg
Vino
Zito
Kamikaza
Cutanje
KAMIKAZA
Evo ga......sneg pada uporno ali nekako nejako. Silaze ove bele pahulje bez žestine, tromo lelujajući do tla. Onako sitne i prosto anemične deluju slabo. Podsećaju me na nekoga koga dobro znam. Ume i nju da uhvati slabost....doduše neuporedivo više sreće i ljubavi, pozitive ima u njoj nego tuge. Ali tuge kad je posete hvataju u svoje čeljusti žestoko kao i srećice što su joj žestoke. Mora tako zbog ravnoteže. A bol donose ljudi i samo oni. I samo ljudsko ili neljudsko je može raniti. Reči......one rane zadaju....a ima ih svakakvih osmišljenih za tu namenu.
Onda uzme da piše...batali sav posao, skuva kafu i boluje obavijena dimom cigareta. Ispisuje svoje razočarenje na belom ekranu. Razliva se tuga kao prosuto vino na belom stolnjaku. Rečima leči rane od reči. Ceo postupak podseća na samosprovod....ona sahranjuje svoju tugu. Ona je jedina prisutna i ona je u sanduku....zapravo deo nje. Reči kao skuvano žito sa orasima služi sama sebi ....kašičicu po kašičicu. Reči napisane kao sopstveno ćutanje......reči koje ispisuje kao kamikaza isterujući razočarenje i tugu iz sebe. I kako taj osećaj melanholije povredjenog beži pred naletom ispisanih istinitih reči .....one uvek moraju biti istinite jer sebe ne sme da laže, drugima svoju istinu može ili ne da kaže, ali sebi uvek mora reći sve .....tako se snaga vraća. Čaša vina je prosuta, u njoj nema bola...stoji prazna kakva i treba da bude.
Vidi molim te.......sneg poče jako da pada.....bele krupne pahulje tako snažno jurcaju vazduhom....e, ovo volim.