Idol, tj. nedodirljivi

[Antigon@]

Karakteristično je da se u devojačkim leksikonima i na tinejdžerskim internet ćaskanjima priča o idolima, da se prati njihov život, da se razmenjuju utisci. To je tako razumljivo i prikladno za taj uzrast, međutim, postoji jedan soj odraslih ljudi koji ima svoje idole.
Kao da mi je neka promisao ovih dana poslala takve ljude da sa njima razgovoram, ponesem izvesne utiske i dođem do nekih zaključaka.
Pitanje je: ima li u vašoj blizini odraslih osoba koje su predane svojim idolima i kako na takve ljude gledate.
Kad kažem odrasli, mislim na one iznad trideset godina.

 

[Џорџи]

e ja sam nekima bio al pustise muda kad zaradise prvi kesh,ne bi oni to priznali al vidi se kako im se dive

 

[Antigon@]

e ja sam nekima bio al pustise muda kad zaradise prvi kesh,ne bi oni to priznali al vidi se kako im se dive

Kakvi su ti to kvaliteti pali, pa nisi uspeo da zadržiš status idola?
Jesu li se zaista drugi iskvarili, ili si ti nešto zabrljao, pa nisi više idol?
Imaš li ti idola? Sad te pitam kao neka tinejdžerka tinejdžera.

 

[Џорџи]

nisam ni trunke zabrljao samo im nesto da vetar u ledja,postide se i onda idoli postaju omrazeni,oni su fejk iznad njih,i dobro je sto je ovde tema jer ima veze sa nesigurnoscu i sporom sklapanju mentalnog sklopa,nisam nikad imao idole iako sam se lozio na muziku nekih koje cenim i dan danas

 

[gost 202584]

на овом форуму је најчешћи идол деда мраз...
никакве везе са годинама, само с високошколским образовањем.
...одмах после сороша.

 

[Antigon@]

nisam ni trunke zabrljao samo im nesto da vetar u ledja,postide se i onda idoli postaju omrazeni,oni su fejk iznad njih,i dobro je sto je ovde tema jer ima veze sa nesigurnoscu i sporom sklapanju mentalnog sklopa,nisam nikad imao idole iako sam se lozio na muziku nekih koje cenim i dan danas

Idole kreiraju nesigurni ljudi.
Nesigurnim ljudima potrebno da budu nečiji idoli.

Kako da gledamo na te dve suprotne pretpostavke?

 

[Lollol]

Nisam vidjao ove od 30+, oni se loze na politiku i ta cuda, ali zato ovih od 20+ "fanova" za izvoz.

 

[Antigon@]

на овом форуму је најчешћи идол деда мраз...
никакве везе са годинама, само с високошколским образовањем.
...одмах после сороша.

Deda Mraz je dodirljiv, realan i predvidiv. Nepodesan je za idola. A Soroš je mitološko biće, o njemu se mnogo pričalo, pa se došlo do zaključka da mu je delovanje precenjeno.

 

[Antigon@]

Nisam vidjao ove od 30+, oni se loze na politiku i ta cuda, ali zato ovih od 20+ "fanova" za izvoz.

Dugo nisam ni ja viđala takve, ali se pojavila neka epidemija malobrojnih starijih koji imaju svoje idole. Zašto je za većinu starijih karakteristično da se "lože" na politiku i političke vođe? I kada ljudi prestaju da se "lože" na svoje idole iz adolescentnog doba? I zašto prestaju da se "lože"?

 

[skura58]

на овом форуму је најчешћи идол деда мраз...
никакве везе са годинама, само с високошколским образовањем.
...одмах после сороша.

 

[Antigon@]

Šta misliš ti, prijatelju, s obzirom da imaš religijski simbol na avataru : zašto je Bog naredio : Ne čini sebi idola... Zašto je idol nepodesan za religijsku misao?

 

[Sarvaš]

Nikada nisam imao idole , cak ni u tinejdzerskim danima . Vidio sam kako to funkcionise sa idolima jer sam radio
kako konobar u kaficu koji je bio vlasnistvo prvoligaskog fudbalera .

 

[Antigon@]

Nikada nisam imao idole , cak ni u tinejdzerskim danima . Vidio sam kako to funkcionise sa idolima jer sam radio
kako konobar u kaficu koji je bio vlasnistvo prvoligaskog fudbalera .

Kako to da niko nema idole? Kako to da neko nikada nije imao idole?
Onaj starac Santjago ima idola - igrača bezbola. Kad mu je najteže, on se identifikuje sa idolom i izdrži najveće napore.
U jednom Kunderinom romanu, glavni junak ima svog idola - idealnu ženu u koju je nekada bio zaljubljen. I čitavog života, šta god je radio, razmišljao je : kako bi ona reagovala kad bi videla neki njegov uspeh. Kao da je sve dobro činio da bi zasenio nekoga.
Junaci "Gorskog vijenca" imaju svog idola - Miloša Obilića i svoje postupke ravnaju prema njemu.
Šta se dešava sa savremenim čovekom? Zašto nema nikave idole? Zašto odrastao čovek smatra da ne treba da ima plemeniti uzor?

 

[Lollol]

Dugo nisam ni ja viđala takve, ali se pojavila neka epidemija malobrojnih starijih koji imaju svoje idole. Zašto je za većinu starijih karakteristično da se "lože" na politiku i političke vođe? I kada ljudi prestaju da se "lože" na svoje idole iz adolescentnog doba? I zašto prestaju da se "lože"?

Adolescenti gledaju da se ostvare na neki nacin, da pokazu svoj stav, obicno kroz muziku jer se poistovecuju sa svojim idolima. Sa 30+ ljudi imaju vecih problema nego kao adolescenti, stanje u drzavi, opstanak, krpljenje kraja sa krajem, a kroz pesme Ace Lukasa se ne moze na taj nacin ostvariti, ali tu su politicari, i neko bolje sutra koje prodaju i pruze "utociste" ljudima. Isto kao sto se neko pronalazio i nalazio utociste u muzici kao adolescent, slicno se tako jedan deo ljudi pronalazi u politici.

Kada, individualno je, dobar deo adolescenata nema idole, ali prestaje se sa time kada pojedinac shvati da je ostvaren kao jedinka i da mu ne treba neki idol da se ugleda na njega.

 

[Antigon@]

Adolescenti gledaju da se ostvare na neki nacin, da pokazu svoj stav, obicno kroz muziku jer se poistovecuju sa svojim idolima. Sa 30+ ljudi imaju vecih problema nego kao adolescenti, stanje u drzavi, opstanak, krpljenje kraja sa krajem, a kroz pesme Ace Lukasa se ne moze na taj nacin ostvariti, ali tu su politicari, i neko bolje sutra koje prodaju i pruze "utociste" ljudima. Isto kao sto se neko pronalazio i nalazio utociste u muzici kao adolescent, slicno se tako jedan deo ljudi pronalazi u politici.

Kada, individualno je, dobar deo adolescenata nema idole, ali prestaje se sa time kada pojedinac shvati da je ostvaren kao jedinka i da mu ne treba neki idol da se ugleda na njega.

Kad se čovek "ostvari" život postaje monoton, može se reći i besmislen. On zato ne teži nikakvom napretku. To što zreli ljudi nemaju svog idola, treba da je znak da ne teže nečemu boljem, uzvišenom. Uzmimo primer - moja sagovornica od šezdestak godina kaže da je posle Đokovićevog meča dobila želju da se umeša među devojčice i da traži autogram od Đokovića. Prvo sam se čudila toj želji i počela svašta nešto da je zapitkujem a ona mi kaže otprilike ovako nešto : "Zašto se ne diviti mladom čoveku u koga država nije uložila ni dinara, a koji je vrhunski sportista, plemenita osoba, skroman čovek i veliki patriota? Poželela sam da ga dodirnem, ali nisam to uradila." Đoković je idol, on je nedodirljiv, ali on je svetla tačka u ovakvom društvenom sistemu. Ljudi žele da veruju da postoji neko ko može demantovati svu glupost i sve gadosti koje su se namnožile u ovoj državi. Odrasli ljudi su umorni od svega toga, od političara, lopova, lažova. Zreo čovek je umoran čovek, on traži neku tačku koja će ga pokrenuti, nekog ko je neophodan da se ugleda na njega. Čovek mora uvek da se usavršava, ne sme da stagnira i da kaže : šta sam uradio, uradio sam, svi oko mene su bezveze, ko svima ebe mater, kakvi idoli, kavi bakrači.

 

[gost 189815]

Kako to da niko nema idole? Kako to da neko nikada nije imao idole?
Onaj starac Santjago ima idola - igrača bezbola. Kad mu je najteže, on se identifikuje sa idolom i izdrži najveće napore.
U jednom Kunderinom romanu, glavni junak ima svog idola - idealnu ženu u koju je nekada bio zaljubljen. I čitavog života, šta god je radio, razmišljao je : kako bi ona reagovala kad bi videla neki njegov uspeh. Kao da je sve dobro činio da bi zasenio nekoga.
Junaci "Gorskog vijenca" imaju svog idola - Miloša Obilića i svoje postupke ravnaju prema njemu.
Šta se dešava sa savremenim čovekom? Zašto nema nikave idole? Zašto odrastao čovek smatra da ne treba da ima plemeniti uzor?

pa zavisi sta smatras idolom..
ja pod idolom posebno tim tinejdzerskim smatram uzdizanje necijeg lika i dela u bozije krugove i smatranjem istog za savrenstvo bez mane..sto je
a plemeniti uzor je nesto drugo i to je ok,recimo da imate nekog u svojoj okolini cijih mana ste svesni al cije vrline izuzetno cenite(ne idealizujete ga),i ko bi vas mozda u tom smislu podstakao da budete bolji...
jer budimo realni uvek ima mesta za poboljsanje

 

[gost 246390]

Karakteristično je da se u devojačkim leksikonima i na tinejdžerskim internet ćaskanjima priča o idolima, da se prati njihov život, da se razmenjuju utisci. To je tako razumljivo i prikladno za taj uzrast, međutim, postoji jedan soj odraslih ljudi koji ima svoje idole.
Kao da mi je neka promisao ovih dana poslala takve ljude da sa njima razgovoram, ponesem izvesne utiske i dođem do nekih zaključaka.
Pitanje je: ima li u vašoj blizini odraslih osoba koje su predane svojim idolima i kako na takve ljude gledate.
Kad kažem odrasli, mislim na one iznad trideset godina.

tede reći nešto al ne umede.. a tetka??

 

[Antigon@]

pa zavisi sta smatras idolom..
ja pod idolom posebno tim tinejdzerskim smatram uzdizanje necijeg lika i dela u bozije krugove i smatranjem istog za savrenstvo bez mane..sto je
a plemeniti uzor je nesto drugo i to je ok,recimo da imate nekog u svojoj okolini cijih mana ste svesni al cije vrline izuzetno cenite(ne idealizujete ga),i ko bi vas mozda u tom smislu podstakao da budete bolji...
jer budimo realni uvek ima mesta za poboljsanje

To uzdizanje ljudi u božje krugove jeste greh i zato onaj ljubomorni Jahve i kaže: "Ne čini sebi idole". Oboženje čoveka po religijskim predstavama jeste greh, ali valjda bi trebalo da čovek traži onu božju prirodu u sebi jer ga je Bog stvorio po liku svom, šta god to značilo. I uopšte, sve stare civilizacije govore o stupanju ljudskog bića u svet božanskog gde se odigrava neka transformacija čoveka. Ima primera gde su bogovi u bračnoj ili polnoj vezi sa smrtnicima izrodili decu - heroje i znamenite ličnosti. Sve su to naznake da je čovek oduvek težio savršenstvu, ugledao se na nekoga. Gde je tu savremeni čovek? Ubio je svoje idole i stagnira. Eto, na primer ja, razmišljam kog idola sebi da predočim, razmišljam i ne nalazim nikoga. To ne znači da nema više heroja, to znači da ja nisam sposobna da prepoznam nečije vrednosti, sve sam obezvredila, na moju žalost.

- - - - - - - - - -

tede reći nešto al ne umede.. a tetka??

Samo ti piši, Tenisone.
Evo puštam te da neometano uživaš u svojoj bogom datoj gluposti.
Idi za mojim postovima i piši. Neću te ometati.

 

[Lollol]

Kad se čovek "ostvari" život postaje monoton, može se reći i besmislen. On zato ne teži nikakvom napretku. To što zreli ljudi nemaju svog idola, treba da je znak da ne teže nečemu boljem, uzvišenom. Uzmimo primer - moja sagovornica od šezdestak godina kaže da je posle Đokovićevog meča dobila želju da se umeša među devojčice i da traži autogram od Đokovića. Prvo sam se čudila toj želji i počela svašta nešto da je zapitkujem a ona mi kaže otprilike ovako nešto : "Zašto se ne diviti mladom čoveku u koga država nije uložila ni dinara, a koji je vrhunski sportista, plemenita osoba, skroman čovek i veliki patriota? Poželela sam da ga dodirnem, ali nisam to uradila." Đoković je idol, on je nedodirljiv, ali on je svetla tačka u ovakvom društvenom sistemu. Ljudi žele da veruju da postoji neko ko može demantovati svu glupost i sve gadosti koje su se namnožile u ovoj državi. Odrasli ljudi su umorni od svega toga, od političara, lopova, lažova. Zreo čovek je umoran čovek, on traži neku tačku koja će ga pokrenuti, nekog ko je neophodan da se ugleda na njega. Čovek mora uvek da se usavršava, ne sme da stagnira i da kaže : šta sam uradio, uradio sam, svi oko mene su bezveze, ko svima ebe mater, kakvi idoli, kavi bakrači.

Pa ok je ceniti uspeh mladog coveka, njegove vrline i sl., ali uzdizati ga na nivo bozanstva mi je apsurdno.
Dodirivanje svog idola, uzimanje autograma nece nista promeniti, osim mozda da neko zeli da ispuni svoj neki cilj i upozna svog idola i da sa njim progovori par reci.
Koliko god da je neko super, pametan, svetla tacka, on kao pojedinac ne moze promeniti stvar na bolje, ali ljudi veruju u to, daje im nadu da nije sve otislo dodjavola, i to mogu da razumem.

Oduvek sam te idole vezivao za adolescente koji vriste i skacu i ljube tlo kojim njihovi idoli sa TV ekrana hodaju. Ako necija dela, nacin razmisljanja moze da me motivise, ili da mi da utehu, onda ok, ali uzdizanje, velicanje i sl. mislim da je preterivanje.

 

[gost 237624]

Nije dobro u zrelijim godinama imati idole. Oni podrazumevaju potpuno nekritick odnos i idealizaciju, a onda cesto imitaciju i formalizam, igranje uloga koje nemaju mnogo veze sa nasom licnoscu.

Ono sto je dobro je imati autoritet u nekome, ali u smislu nekoga ko te podstice, prenosi vrednosti i iskustva koja su priznata i prihvatljiva, koji te unapredjuje i koji se zasniva na nizu pozeljnih osobina, znanja, talenta, vestina, vrednosti... A ne na onome sto se sad uobicajeno podrazumeva pod autoritetom - silom prilika nametnut nadredjeni polozaj koji zbog takvog poretka, vlasnicki, hijerarhijski, tradicionalni..., podrazumeva od tebe poniznost i pokornost.

Ali danas je inace sve obezvredjeno, ne verujem da je bas svuda tako. Kod nas je do te mere sve sistematski banalizovano i srozano, da te nista vise ne obavezuje da ti kao pojedinac cuvas ne samo svoju cast i ugled, vec recimo i cast i ugled profesije. Mozda u tome ima i iskrene reakcije na to sto se pa ranije preterivalo u tome, bilo je previse izvrnutih vrednosti i snobizma. Ali je svakako zgodno u tom obezvredjivanju da niko vise ne mora da se trudi ni oko cega, a snobizam je, ruku na srce, ostao tamo gde je bio. I bilo gde da zadjes, u bilo koje preduzece ili ustanovu, kao da si zasao u neki Nusicev komad. Potpuna devalvacija vrednosti.

 

[hirajgoagain]

pa mislim da su svi koji zive u gradu u tom stanju, kod nekih je to vatreno obozavanje, kod nekih introvertno posmatranje, mislim da ne mozes drugacije
tj mozes al onda ces popiti neke batine najverovatnije

 

[Antigon@]

Pa ok je ceniti uspeh mladog coveka, njegove vrline i sl., ali uzdizati ga na nivo bozanstva mi je apsurdno.
Dodirivanje svog idola, uzimanje autograma nece nista promeniti, osim mozda da neko zeli da ispuni svoj neki cilj i upozna svog idola i da sa njim progovori par reci.
Koliko god da je neko super, pametan, svetla tacka, on kao pojedinac ne moze promeniti stvar na bolje, ali ljudi veruju u to, daje im nadu da nije sve otislo dodjavola, i to mogu da razumem.

Oduvek sam te idole vezivao za adolescente koji vriste i skacu i ljube tlo kojim njihovi idoli sa TV ekrana hodaju. Ako necija dela, nacin razmisljanja moze da me motivise, ili da mi da utehu, onda ok, ali uzdizanje, velicanje i sl. mislim da je preterivanje.

Takva vrsta egzaltiranog ponašanja kog adolescenata jeste smešna, ali ona nije jedina manifestacija koja prati nečije obožavanje. Ako malo bolje zagledaš lica ljudi koji pričaju o svojim idolima, ako pratiš ritam njihovih rečenica koje idu uporedom sa dahom njihovih pluća, primetićeš i neku ispunjenost, sreću ili makar spokoj. Idol ne mora da bude lice sa TV ekrana, to može biti bilo koja osoba ostvarena u svojoj profesiji. Uzdizanje i veličanje takvih osoba dovodi do oduševljenja, a svakom oduševljenju je svojstveno preterivanje. Prema tome, idol ne treba da nam služi samo kao uzor, idol treba da izazove pozitivne emocije. U tom smislu, idol nije cilj, on je sredstvo.

Nije dobro u zrelijim godinama imati idole. Oni podrazumevaju potpuno nekritick odnos i idealizaciju, a onda cesto imitaciju i formalizam, igranje uloga koje nemaju mnogo veze sa nasom licnoscu.

Ono sto je dobro je imati autoritet u nekome, ali u smislu nekoga ko te podstice, prenosi vrednosti i iskustva koja su priznata i prihvatljiva, koji te unapredjuje i koji se zasniva na nizu pozeljnih osobina, znanja, talenta, vestina, vrednosti... A ne na onome sto se sad uobicajeno podrazumeva pod autoritetom - silom prilika nametnut nadredjeni polozaj koji zbog takvog poretka, vlasnicki, hijerarhijski, tradicionalni..., podrazumeva od tebe poniznost i pokornost.

Ali danas je inace sve obezvredjeno, ne verujem da je bas svuda tako. Kod nas je do te mere sve sistematski banalizovano i srozano, da te nista vise ne obavezuje da ti kao pojedinac cuvas ne samo svoju cast i ugled, vec recimo i cast i ugled profesije. Mozda u tome ima i iskrene reakcije na to sto se pa ranije preterivalo u tome, bilo je previse izvrnutih vrednosti i snobizma. Ali je svakako zgodno u tom obezvredjivanju da niko vise ne mora da se trudi ni oko cega, a snobizam je, ruku na srce, ostao tamo gde je bio. I bilo gde da zadjes, u bilo koje preduzece ili ustanovu, kao da si zasao u neki Nusicev komad. Potpuna devalvacija vrednosti.

Opasnije je imati idole u ranoj mladosti jer mladi ljudi ne mogu uvek da razluče šta su trajne vrednosti. Idole u zrelim godinama čovek bira prema afinitetima. Ukoliko neko, na primer, želi da se bavi fotografijom, traži uzor među afirmisanim fotografima, uči od njih, čak može i da kontaktira sa njima iako žive na drugom kontinentu. Vremenom mu postaje guru, osoba vredna obožavanja i kada se uoči ono detinje ushićenje na licu obožavatelja, pojavi se izvesna zavist kod onih koji su lišeni tog osećanja. Lepo je biti obožavan, mada je lepše obožavati. Činjenica da u nekim postupcima imitiramo original, nije previše važna. Čovek ionako trpi svakodnevno uticaje drugih ljudi, pa je poželjnije da imamo upliv pozitivnih i suptilnih osoba, nego upliv energije onih koji su nam mrski, a neminovno je da smo i sa takvima u kontaktu.

pa mislim da su svi koji zive u gradu u tom stanju, kod nekih je to vatreno obozavanje, kod nekih introvertno posmatranje, mislim da ne mozes drugacije
tj mozes al onda ces popiti neke batine najverovatnije

Ne znam, Hiro, šta hoćeš da mi kažeš, ali ima onih koji tvrde da su zvezde u selu blize nego zvezde u gradu. Lepše sijaju u seoskoj sredini, pa ti sad biraj.

 

[Antigon@]

колко клинаца, ил клинцеза, знаш а да немају идола?
сви смо различити, поистовећивање је болест.
слободна воља је стваралаштво.

Ne radi se o poistovećivanju, već o nadgradnji postojećih kvaliteta.
I u stvaralaštvu postoje uzori, podsticaji, postoje učitelji.
Originalno stvaralaštvo nije negacija celokupne prethodne umetnosti.

 

[gost 237624]

Opasnije je imati idole u ranoj mladosti jer mladi ljudi ne mogu uvek da razluče šta su trajne vrednosti. Idole u zrelim godinama čovek bira prema afinitetima. Ukoliko neko, na primer, želi da se bavi fotografijom, traži uzor među afirmisanim fotografima, uči od njih, čak može i da kontaktira sa njima iako žive na drugom kontinentu. Vremenom mu postaje guru, osoba vredna obožavanja i kada se uoči ono detinje ushićenje na licu obožavatelja, pojavi se izvesna zavist kod onih koji su lišeni tog osećanja. Lepo je biti obožavan, mada je lepše obožavati. Činjenica da u nekim postupcima imitiramo original, nije previše važna. Čovek ionako trpi svakodnevno uticaje drugih ljudi, pa je poželjnije da imamo upliv pozitivnih i suptilnih osoba, nego upliv energije onih koji su nam mrski, a neminovno je da smo i sa takvima u kontaktu.

U ranoj mladosti kroz razne identifikacije je manje-vise i neminovno idealizovati, a zatim i rusti idole, korigovati kriterijume nakon stecenog iskustva...
U zrelim godinama pod pretpostavkom da si koliko toliko formirana licnost koja tezi da zivi i da se ostvari u okviru licnih teznji i afiniteta, mozes se diviti necijem radu, i moze ti neciji rad posluziti kao smernica, moze te podsticati, ali i tu ces zeleti da zadrzis neku autenticnu notu. Svakako neces imati zelju za imitacijom u potpunosti, makar ne neko duze vreme, prosto te nece zadovoljavati tako nesto. Opasnost od imitacija je i u ritualizmu, ponasas se kako mislis da bi trebalo, kako se ocekuje od tebe, iako se to kosi sa tvojom licnoscu, zaglavaljen si u vrsenju rituala koji ti ne pruzaju pravo zadovoljstvo. To onda nije vise podstaknuta pozitivna emocija, to je slomljen duh.
Mada mi se cini problem i oko razlicitog razumevanja pojma idol, uzor, autoritet, harizmaticni autoritet...

 

[Antigon@]

U ranoj mladosti kroz razne identifikacije je manje-vise i neminovno idealizovati, a zatim i rusti idole, korigovati kriterijume nakon stecenog iskustva...
U zrelim godinama pod pretpostavkom da si koliko toliko formirana licnost koja tezi da zivi i da se ostvari u okviru licnih teznji i afiniteta, mozes se diviti necijem radu, i moze ti neciji rad posluziti kao smernica, moze te podsticati, ali i tu ces zeleti da zadrzis neku autenticnu notu. Svakako neces imati zelju za imitacijom u potpunosti, makar ne neko duze vreme, prosto te nece zadovoljavati tako nesto. Opasnost od imitacija je i u ritualizmu, ponasas se kako mislis da bi trebalo, kako se ocekuje od tebe, iako se to kosi sa tvojom licnoscu, zaglavaljen si u vrsenju rituala koji ti ne pruzaju pravo zadovoljstvo. To onda nije vise podstaknuta pozitivna emocija, to je slomljen duh.
Mada mi se cini problem i oko razlicitog razumevanja pojma idol, uzor, autoritet, harizmaticni autoritet...

Pa to jeste potreba, ritual.
U meni je izgleda probuđena arhaična priroda.
Ritualno stvaranje idola.
Potom ritualno rušenje idola, što da ne, kad ritual više ne predstavlja zadovoljstvo i potrebu.
Idol pri svemu tome ne treba ni da ima svesti o tome da je na pijedestalu. Neka on živi svoj život. Od njega se ništa ne očekuje.