Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 104.582
Проверио сам их ја. Тачно је то, за језик није јер се ради о илирском; да му је отац православни конвертит је измишљено, а дубље патрилинеарно порекло из Црне Горе се ослања на предања која би могла можда бити тачна.
Отац Јосипа Руђера није био неко ко је обилазио светиње Рашана из некаквих јасно родољубивих разлога, већ је у области Новопазарског санџака млади Никола Бошковић учио занат, радећи за Рада Глеђевића, обављајући трговинске послове у Новом Пазару. Он је у том својству обишао те крајеве, примио вести од људи и тако и упознао богомоље српске Цркве. По препричавању мисионару Римокатоличке цркве Филипу Ричепутију, који је те вести и записао, нема неке посебне свести о православном народу на подручју тзв. Рашког краљевства као о нечему посебно страном. Штавише, осећа се значајни дух толеранције и саосећања (мада заостајући значајно за великим импресијама које је о тамошњим Србима био стекао нешто доцније Симе Будмани) али не нешто што бисмо могли назвати српством (а посебно не у контексту тако нечег што би Руђер могао од оца наследити). Док читамо Ричепутијев спис морамо узимати све и са извесном дозом резерве у погледу аутентичног преношења свих Николиних речи, јер је он настао у контексту целог мисионарског пројекта Ватикана, односно стварања чувеног Светог Илирика, чији је он идејни зачетник.
Најбитнији сегмент, кључ у његовом представљању као Србина не лежи у разматрањима о могућности дубљег порекла породице Бошковић из Старе Херцеговине, па нити конструисана прича о наводној православној вероисповести његовог тате, већ општа архаична интерпретација српског етноса, по којој је једини и апсолутни (у искључивом маниру) критеријум за његово утврђивање и разграничење, штокавски говор, без обзира на вероисповест, поданство, идентитет, културне особине и др. етнографске критеријуме. По том гледишту ствари, по којој би и већина становника прекодринских крајева, па тако укључујући и далматинских, било етничке српске припадности, и сви староштокавци (дакле, стари Дубровчани) би требало да буду Срби, па тако и Руђер Јосип Бошковић. Оно што, лично, проналазим врло интересантним у тим препиркама око припадности Руђера Бошковића, јесте што се порицање припадности другоме користи као потврда својатања. Илити, у преводу, ако докажемо да неко није Хрват, то једноставно мора значити да је Србин (или обрнуто).
Што се тиче Хрвата, они сматрају да им по природи ствари припада целовито наслеђе Дубровачке републике, чијих грађана потомци су се углавном интегрисали у савремену хрватску нацију (а узгред, већина старих породица дубровачког племства и књижевног пера је изумрла, ретко која имајући потомке у 21. веку, ако иједна од битнијих), као и због значаја коју је дубровачко-далматинско књижевно наслеђе имало по питању развоја хрватске националне књижевности. Тако се у корпусу интелектуалаца проистеклих из тог града по природи ствари нашао и Руђер Јосип Бошковић.
Poslednja izmena:
