Godinu dana nakon što sam postala vd šefa računovodstva, Zoran mi je rekao da misli da mi više nije potreban, ali da će uvek biti tu da mi pomogne i da se čujemo za konsultacije kao kolege. Uhvatila me panika. Ali, stegneš zube i ideš dalje.
Naravoučenije: Najbolji način da ideš napred je kada nemaš kuda nazad.
I tako ja nastavih i postah šef računovodstva.
Zoran i ja smo se redovno čuli, povremeno i vidjali i prilikom jednog takvog susreta mi je rekao da razmišlja da otvori privatnu firmu za knjigovodstvo, ali ne poznaje oblast knjigovodstva trgovine. Rekla sam da to nije loša ideja, da ni ja ne znam taj deo, ali ću naučiti. On me je samo pogledao, nasmejao se i rekao:
"Lako je Vama. Vi ste mladi i nije Vam problem da naučite. I mislio sam da će te dati takav odgovor".
Na tome se završio naš razgovor. Ipak crvić koji mi je Zoran ubacio u glavu je rovario. Mislim ja, mislim o toj ideji. Pitam za program mog programera iz firme i ispostavi se da mogu da kupim program samo za jedno preduzeće i to ne za male pare. Znači, kad god sklopim nov posao, ja treba da dam novac za nov program. Koliko dugo treba nekom da vodim knjige da bi taj posao počeo da donosi zaradu? To zavisi od koječega, kakva je firma, čime se bavi, kolika je moja cena..........To se ne isplati. To je tada bilo tako, jer su uglavnom državne firme kupovale programe pa im je trebao samo jedan. A privatne knjigovodstvene firme su tek bile u začetku. Postojalo ih je jako malo. Izazov je bio tu, ideja je bila tu. Sada ide deo zvani Maca. Skuvam kafu, izložim ja tu svoju želju mom mužu, i on kaže:
"Ako ti to želiš, ja sam saglasan.Biće naporno, ali kad je pa bilo lako.Šta si smislila?"
Još jedna kafa, papir i olovka i računaj, planiraj, telefoniraj, pravi sistem.
Zatim smo našli programere koje sam prvo morala da naučim osnovnim stvarima knjigovodstva da bi mogli da naprave program. Nisam ni znala da se prave neke silne šeme, pa se crta, odakle ide podatak, pa gde ide, pa kuda ide, pa gde se prikazuje na ekranu a gde na štampaču.............Pravljenje programa u kome sam mogla da vodim 99 firmi je trajalo godinu dana. Još uvek radim na njemu.......volim trajne stvari.Koštalo je mnogo ali neuporedivo manje nego kupovati pri svakom novom poslu novi program. Sada to nije nikakav problem ali 1990-1991. godine je bio veliki problem. Računare smo naručili iz Nemačke a firmu registrovali 13.jednog zimskog meseca 1992.godine. Opet 13. Napravili smo oglas i vizit karte na računaru (samo jedna firma u Beogradu je tada mogla da ih obradi preko računara).
Krenuli smo. Godinu dana oglašavanja i nijedan posao. Šta ćeš. Ja se nerviram jer smo tolike pare uložili a posla nigde. E, to me je naučilo strpljenju i da sve ima svoje vreme i mesto. Jednoga dana Maca ode u novootvorenu prodavnicu i reč po reč sa mladim gazdom ponudi mu knjigovodstvene usluge. Čovek oduševljen jer nigde u blizini nije mogao naći knjigovodju te prihvati ponudu. Tako je krenulo, posle godinu dana pravljenja programa i godinu dana čekanja posla.
Naravoučenije: Možeš da se upireš koliko hoćeš da nešto uradiš, a rezultat nikakav. Tek kada se kockice slože, samo se uradi. Što bi ja rekla, složile se kockice (deca me zavitlavaju zbog ove rečenice i koriste je u milion varijanti).
Onda smo pravili police u dnevnoj sobi. Ceo zid je bio u ogromnoj polici sa dva velika radna stola, dva računara sa štampačima. Moj majstor Maca je napravio policu koja nije mogla da udje u stan. Mislim, ušla je ona, ali nisu mogli da skrenu levo u tesnom hodniku, pa su je rastavili ispred ulaznih vrata i unosili u delovima pa opet u dnevnoj sobi sastavljali. Šta ćeš. Dešava se to i velikim ljudima, a moj Maca je baš krupan čovek. Tako je to kad iz noćne smene (gde nema spavanja uopšte), hožeš da radiš dalje. Ma mladi, zdravi, maraton da trčimo jednom nedeljno............beše.I tako krenusmo nas dvoje da razradjujemo firmu, sa sve onom sitnom decom, njegovim smenama, prehladama, kijavicama, bronhitisima, razbijenim kolenima....... Pored naša dva posla to je bilo jako naporno. Da nije Maca takav kakav jeste, na moju sreću, djavola bih ja sama nešto uradila. Naredne dve godine sam radila u državnoj firmi i kući. Bilo je strašno naporno. Radila sam noću. Spavala od 3 do 4 sata dnevno i sat vremena popodne ako je Maca kući da pazi na decu. I imadoh volje i želje da budem namontirana u svakom momentu......eh,mladosti svemoguća. Kad dodje iz noćne, Maca odvede decu u obdanište, malo odspava na miru, ukoliko neko od komšija ne renovira stan ili mu neko ne zvoni na vrata jer se nešto pokvarilo pa da Maca pogleda, jer samo u njega imaju poverenja, pa onda knjiži ono što sam mu ostavila, pa opet po decu da ih dovede kući, pa sa njima po mene u firmu da mu se žena ne muči da ide prevozom. A što je moj Maca knjižio......lele. Izveštio se on bogami da složi nalog, da traži i nadje grešku, ali ako ne može da je vidi, eeeeeeee, proknjiži celo neslaganja izmedju dugovne i potražne strane na jedan konto i to zapiše na ceduljici i zakači za nalog. Ja kad dodjem tražim grešku. Usput je završavao i dodatne ispite u svojoj firmi za rukovodeće mesto. Privatni život nije postojao. Klijenti bi dolazili od 21 čas, posle svog posla, zaseli da se odmore, popiju kafu ili piće. Moj muž bi im pravio društvo bez obzira da li mu to odgovara ili ne. Nas dvoje smo spavali u dnevnoj sobi tako da ni on jadničak nije mogao da legne da spava dok su klijenti tu. Svi smo bili mnogo premoreni. Sve je bilo na sat, da dogovor, na proračun. Dnevna soba je bila dnevna soba, trpezarija, kancelarija i naša spavaća soba. Nismo imali ni baka ni deka servis. Doduše, moj otac je živeo sa nama, ali je živeo onako kako je i naučio, svoj život. U nabavku je išao on sa spiskom ili ja bez spiska. Retko kad smo mogli bilo gde otići zbog njegovog radnog vremena koje nije poznavalo ni subote, ni nedelje, ni praznike, ni slave. Ništa nije postojalo osim smena. Ako je neko dolazio morao je da potrefi da je Maca slobodan, da sam ja slobodna, da nema klijenta, da su deca zdrava. Užas. Naši prijatelji su govorili da nismo normalni. Sigurno su u pravu, ali nama tako brljivima je baš bilo lepo, samo zamorno. Niko se od nas nije žalio, to smo hteli, to smo i dobili, znali smo da će biti teško, a i nemaš kome da se žališ. Samo ideš napred, kao ovan kad savije glavu i tvrdoglavo tera po svome. Sve je bilo na minut isplanirano, organizovano, deca, kuvanje, pranje, peglanje, obdanište, selo, pijaca........Nije bilo mobilnih pa smo se dogovarali ili fiksnim telefonom ili smo ostavljali mnoštvo cedulja jedno drugome. Pa kad zaboravimo da bacimo stare cedulje, a mozak ti stane pa ne znaš ni koji je dan, ni šta si juče radio, a vala ne znaš ni šta tog momenta radiš. Bože, sad kad se setim nije mi jasno kako smo sve to izdržali. Dojadi meni, pa pokleknem, hoću sve da batalim, ali me on pridrži........onda njemu dodje sve preko glave, pa ja njega sokolim.......i tako, uglavnom smo išli paralelno jedno kraj drugog, vuče jedan kad se onaj drugi spotakne i tako u krug.......nas dvoje putnika i planinara. Bilo je strašno naporno i 1993 godine sam dala otkaz u državnom preduzeću. Već sam dovoljno zaradjivala, firma je postavljena na noge. Sa njegovom dobrom platom možemo živeti normalno a postalo je nemoguće da radim oba posla . Tako da je dogovor pao, normalno uz kafu, i normalno realizovan je.
Naravoučenije: Najbolji način da ideš napred je kada nemaš kuda nazad.
I tako ja nastavih i postah šef računovodstva.
Zoran i ja smo se redovno čuli, povremeno i vidjali i prilikom jednog takvog susreta mi je rekao da razmišlja da otvori privatnu firmu za knjigovodstvo, ali ne poznaje oblast knjigovodstva trgovine. Rekla sam da to nije loša ideja, da ni ja ne znam taj deo, ali ću naučiti. On me je samo pogledao, nasmejao se i rekao:
"Lako je Vama. Vi ste mladi i nije Vam problem da naučite. I mislio sam da će te dati takav odgovor".
Na tome se završio naš razgovor. Ipak crvić koji mi je Zoran ubacio u glavu je rovario. Mislim ja, mislim o toj ideji. Pitam za program mog programera iz firme i ispostavi se da mogu da kupim program samo za jedno preduzeće i to ne za male pare. Znači, kad god sklopim nov posao, ja treba da dam novac za nov program. Koliko dugo treba nekom da vodim knjige da bi taj posao počeo da donosi zaradu? To zavisi od koječega, kakva je firma, čime se bavi, kolika je moja cena..........To se ne isplati. To je tada bilo tako, jer su uglavnom državne firme kupovale programe pa im je trebao samo jedan. A privatne knjigovodstvene firme su tek bile u začetku. Postojalo ih je jako malo. Izazov je bio tu, ideja je bila tu. Sada ide deo zvani Maca. Skuvam kafu, izložim ja tu svoju želju mom mužu, i on kaže:
"Ako ti to želiš, ja sam saglasan.Biće naporno, ali kad je pa bilo lako.Šta si smislila?"
Još jedna kafa, papir i olovka i računaj, planiraj, telefoniraj, pravi sistem.
Zatim smo našli programere koje sam prvo morala da naučim osnovnim stvarima knjigovodstva da bi mogli da naprave program. Nisam ni znala da se prave neke silne šeme, pa se crta, odakle ide podatak, pa gde ide, pa kuda ide, pa gde se prikazuje na ekranu a gde na štampaču.............Pravljenje programa u kome sam mogla da vodim 99 firmi je trajalo godinu dana. Još uvek radim na njemu.......volim trajne stvari.Koštalo je mnogo ali neuporedivo manje nego kupovati pri svakom novom poslu novi program. Sada to nije nikakav problem ali 1990-1991. godine je bio veliki problem. Računare smo naručili iz Nemačke a firmu registrovali 13.jednog zimskog meseca 1992.godine. Opet 13. Napravili smo oglas i vizit karte na računaru (samo jedna firma u Beogradu je tada mogla da ih obradi preko računara).
Krenuli smo. Godinu dana oglašavanja i nijedan posao. Šta ćeš. Ja se nerviram jer smo tolike pare uložili a posla nigde. E, to me je naučilo strpljenju i da sve ima svoje vreme i mesto. Jednoga dana Maca ode u novootvorenu prodavnicu i reč po reč sa mladim gazdom ponudi mu knjigovodstvene usluge. Čovek oduševljen jer nigde u blizini nije mogao naći knjigovodju te prihvati ponudu. Tako je krenulo, posle godinu dana pravljenja programa i godinu dana čekanja posla.
Naravoučenije: Možeš da se upireš koliko hoćeš da nešto uradiš, a rezultat nikakav. Tek kada se kockice slože, samo se uradi. Što bi ja rekla, složile se kockice (deca me zavitlavaju zbog ove rečenice i koriste je u milion varijanti).
Onda smo pravili police u dnevnoj sobi. Ceo zid je bio u ogromnoj polici sa dva velika radna stola, dva računara sa štampačima. Moj majstor Maca je napravio policu koja nije mogla da udje u stan. Mislim, ušla je ona, ali nisu mogli da skrenu levo u tesnom hodniku, pa su je rastavili ispred ulaznih vrata i unosili u delovima pa opet u dnevnoj sobi sastavljali. Šta ćeš. Dešava se to i velikim ljudima, a moj Maca je baš krupan čovek. Tako je to kad iz noćne smene (gde nema spavanja uopšte), hožeš da radiš dalje. Ma mladi, zdravi, maraton da trčimo jednom nedeljno............beše.I tako krenusmo nas dvoje da razradjujemo firmu, sa sve onom sitnom decom, njegovim smenama, prehladama, kijavicama, bronhitisima, razbijenim kolenima....... Pored naša dva posla to je bilo jako naporno. Da nije Maca takav kakav jeste, na moju sreću, djavola bih ja sama nešto uradila. Naredne dve godine sam radila u državnoj firmi i kući. Bilo je strašno naporno. Radila sam noću. Spavala od 3 do 4 sata dnevno i sat vremena popodne ako je Maca kući da pazi na decu. I imadoh volje i želje da budem namontirana u svakom momentu......eh,mladosti svemoguća. Kad dodje iz noćne, Maca odvede decu u obdanište, malo odspava na miru, ukoliko neko od komšija ne renovira stan ili mu neko ne zvoni na vrata jer se nešto pokvarilo pa da Maca pogleda, jer samo u njega imaju poverenja, pa onda knjiži ono što sam mu ostavila, pa opet po decu da ih dovede kući, pa sa njima po mene u firmu da mu se žena ne muči da ide prevozom. A što je moj Maca knjižio......lele. Izveštio se on bogami da složi nalog, da traži i nadje grešku, ali ako ne može da je vidi, eeeeeeee, proknjiži celo neslaganja izmedju dugovne i potražne strane na jedan konto i to zapiše na ceduljici i zakači za nalog. Ja kad dodjem tražim grešku. Usput je završavao i dodatne ispite u svojoj firmi za rukovodeće mesto. Privatni život nije postojao. Klijenti bi dolazili od 21 čas, posle svog posla, zaseli da se odmore, popiju kafu ili piće. Moj muž bi im pravio društvo bez obzira da li mu to odgovara ili ne. Nas dvoje smo spavali u dnevnoj sobi tako da ni on jadničak nije mogao da legne da spava dok su klijenti tu. Svi smo bili mnogo premoreni. Sve je bilo na sat, da dogovor, na proračun. Dnevna soba je bila dnevna soba, trpezarija, kancelarija i naša spavaća soba. Nismo imali ni baka ni deka servis. Doduše, moj otac je živeo sa nama, ali je živeo onako kako je i naučio, svoj život. U nabavku je išao on sa spiskom ili ja bez spiska. Retko kad smo mogli bilo gde otići zbog njegovog radnog vremena koje nije poznavalo ni subote, ni nedelje, ni praznike, ni slave. Ništa nije postojalo osim smena. Ako je neko dolazio morao je da potrefi da je Maca slobodan, da sam ja slobodna, da nema klijenta, da su deca zdrava. Užas. Naši prijatelji su govorili da nismo normalni. Sigurno su u pravu, ali nama tako brljivima je baš bilo lepo, samo zamorno. Niko se od nas nije žalio, to smo hteli, to smo i dobili, znali smo da će biti teško, a i nemaš kome da se žališ. Samo ideš napred, kao ovan kad savije glavu i tvrdoglavo tera po svome. Sve je bilo na minut isplanirano, organizovano, deca, kuvanje, pranje, peglanje, obdanište, selo, pijaca........Nije bilo mobilnih pa smo se dogovarali ili fiksnim telefonom ili smo ostavljali mnoštvo cedulja jedno drugome. Pa kad zaboravimo da bacimo stare cedulje, a mozak ti stane pa ne znaš ni koji je dan, ni šta si juče radio, a vala ne znaš ni šta tog momenta radiš. Bože, sad kad se setim nije mi jasno kako smo sve to izdržali. Dojadi meni, pa pokleknem, hoću sve da batalim, ali me on pridrži........onda njemu dodje sve preko glave, pa ja njega sokolim.......i tako, uglavnom smo išli paralelno jedno kraj drugog, vuče jedan kad se onaj drugi spotakne i tako u krug.......nas dvoje putnika i planinara. Bilo je strašno naporno i 1993 godine sam dala otkaz u državnom preduzeću. Već sam dovoljno zaradjivala, firma je postavljena na noge. Sa njegovom dobrom platom možemo živeti normalno a postalo je nemoguće da radim oba posla . Tako da je dogovor pao, normalno uz kafu, i normalno realizovan je.
ju.........posrami me 