I TI MI ODLAZIS
Nije se znalo ciji je bol veci. Svakome se cinilo- njegov. A svi smo delili isti, svakome svoj deo jedne nemerljive celine.
On je stajao malo po strani. Cutljiv, bled, stalozen i miran, na momente se cinilo i nezainteresovan, ponekad nepristojno spreman da se nasali. Najcesce na racun snaha koje su plakale.
Bio je najslicniji njoj. Susta dobrota srca i sirina duse. Njen i likom i rodom, njen prvenac.
Stojim u kraju velike sobe i netremice ga posmtaram. Gledam u njemu nju koje nema, samo je još njeno telo pred našim ocima, dusa je odavno u Raju. Svece gore, neujednacen i disharmonican hor jecaja,a moj pogled ne silazi s njega. Ne može, ne želi...nešto me u njegovoj pojavi ljuti i boli, a tera me da mu pridjem i zagrlim ga. Oseca moj pogled na sebi, uzvraca. U delicu sekunde mi se učini da ću videti onaj poznati „treptaj” obrve sto na namigivanje lichi, saucesnicki, kao nekad kad sam bila mala, pa napravim neki nestasluk, a on se pravi da „nije video”
Dani su prolazili, on uvek isti .Ide na njen grob, poljubi krst, upali svecu a onda se izmakne, udaljen.
I, opet dobaci neku salu. Pokazuje mi: „Gledaj kako se snahe bore koja će pre do krsta, dace Bog da naslute” Smesim se zbog njega, i posmatram majcinu zgrcenu priliku u dno groba..
I opet onaj trag ljutnje i bola koji me izjeda. Ne mogu da odvojim jedno od drugog, ne mogu da naslutim uzrok, boli me posledica.
Udaljavamo se utuceni i pomalo uzurbani. Kao da se od bola može pobeci. Zamicemo za spomenike.
Jednim krajickom oka smotrih poznatu priliku. Vraca se, pomislih da je nešto zaboravio.
Posmatram nebo, drvece okiceno gavranovima. Nigde ih kao tu nema. Crni, zloslutni.
Mahinalno se okrecem ka grobu. Uhvatih u delicu sekunde njegov iskosen pogled bacen prema nama. Stadoh kao ukopana, osecam svakim damarom nešto u njegovom pogledu, pokretu...Saplicem se nazor, privlacim paznju na sebe, odvracam od njega. Krajickom oka vise slutim nego sto vidim: rukom nezno miluje ime na krstu napisano...i pokret brz, pokret kojim se brisu...suze...
Kukam da me boli noga, grde me „što ne pazim gde stajem”?!
Prilazi nam...
Jesmo li se u jednom kratkom pogledu u kojem smo postojali samo nas dvoje, tako dobro razumeli?! Ugledah li ja poznat „treptaj” obrve, davni i divni znak saucesnistva i saucesnika iz mog detinjstva i kasnije...
Pravi se da ne vidi „uganutu” nogu, ja se pravim da ne vidim trag... Suze...
Ujko, mnogo te volim!
(Biljana)
-------------
Tri godine posle...
I Ti mi kreces na put bez povratka a ne znam kako ću to preziveti...
Ne znam, samo znam da te volim bezrezervno i zauvek..
Nije se znalo ciji je bol veci. Svakome se cinilo- njegov. A svi smo delili isti, svakome svoj deo jedne nemerljive celine.
On je stajao malo po strani. Cutljiv, bled, stalozen i miran, na momente se cinilo i nezainteresovan, ponekad nepristojno spreman da se nasali. Najcesce na racun snaha koje su plakale.
Bio je najslicniji njoj. Susta dobrota srca i sirina duse. Njen i likom i rodom, njen prvenac.
Stojim u kraju velike sobe i netremice ga posmtaram. Gledam u njemu nju koje nema, samo je još njeno telo pred našim ocima, dusa je odavno u Raju. Svece gore, neujednacen i disharmonican hor jecaja,a moj pogled ne silazi s njega. Ne može, ne želi...nešto me u njegovoj pojavi ljuti i boli, a tera me da mu pridjem i zagrlim ga. Oseca moj pogled na sebi, uzvraca. U delicu sekunde mi se učini da ću videti onaj poznati „treptaj” obrve sto na namigivanje lichi, saucesnicki, kao nekad kad sam bila mala, pa napravim neki nestasluk, a on se pravi da „nije video”
Dani su prolazili, on uvek isti .Ide na njen grob, poljubi krst, upali svecu a onda se izmakne, udaljen.
I, opet dobaci neku salu. Pokazuje mi: „Gledaj kako se snahe bore koja će pre do krsta, dace Bog da naslute” Smesim se zbog njega, i posmatram majcinu zgrcenu priliku u dno groba..
I opet onaj trag ljutnje i bola koji me izjeda. Ne mogu da odvojim jedno od drugog, ne mogu da naslutim uzrok, boli me posledica.
Udaljavamo se utuceni i pomalo uzurbani. Kao da se od bola može pobeci. Zamicemo za spomenike.
Jednim krajickom oka smotrih poznatu priliku. Vraca se, pomislih da je nešto zaboravio.
Posmatram nebo, drvece okiceno gavranovima. Nigde ih kao tu nema. Crni, zloslutni.
Mahinalno se okrecem ka grobu. Uhvatih u delicu sekunde njegov iskosen pogled bacen prema nama. Stadoh kao ukopana, osecam svakim damarom nešto u njegovom pogledu, pokretu...Saplicem se nazor, privlacim paznju na sebe, odvracam od njega. Krajickom oka vise slutim nego sto vidim: rukom nezno miluje ime na krstu napisano...i pokret brz, pokret kojim se brisu...suze...
Kukam da me boli noga, grde me „što ne pazim gde stajem”?!
Prilazi nam...
Jesmo li se u jednom kratkom pogledu u kojem smo postojali samo nas dvoje, tako dobro razumeli?! Ugledah li ja poznat „treptaj” obrve, davni i divni znak saucesnistva i saucesnika iz mog detinjstva i kasnije...
Pravi se da ne vidi „uganutu” nogu, ja se pravim da ne vidim trag... Suze...
Ujko, mnogo te volim!
(Biljana)
-------------
Tri godine posle...
I Ti mi kreces na put bez povratka a ne znam kako ću to preziveti...
Ne znam, samo znam da te volim bezrezervno i zauvek..
