(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
UPOZORENJE.....TEKST JE DUGAČAK...I IMA 3 DELA...
I STRAH IMA OSMEH
(DEO 1.)
Podjosmo Maca I ja u nedeljnu nabavku u Rodić….nabavka k’o nabavka….ustaljenom maršutom obilazimo sve onako po spisku. A spisak je zakačen na frižideru I svako, kako se seti nečega što fail tako dopiše. Zgodna stvar jer onda nije samo na jednom, tj. meni da mislim šta sve treba nego je razmišljanje podeljeno na sve. Naravno, ja taj spisak posle redukujem hahahahaha pri samoj nabavci. Samo što udjosmo, tamo gde stoje suncobrani, stolovi, stolice I svašta nešto stoje I motori. Lepi, novi….sijaju se. Raznih boja I kubikaže, oblika….uglavnom ima skutera. Ipak, u toj šarenoj skuterskoj gomili stoji I jedan crni lepi......ja normalno produžavam dalje I taman da se okrenem da nešto kažem mom mužu konstatujem da sam sama a on stoji kraj motorra…..onog crnog I gleda. Pridjem ne govoreći ništa…..on skrenu pogled ka meni…uf…..znam taj pogled dečaka kada oko zacakli I smeje se a hiljadu malih zadivljenih vragolana iz njega vrca. Ćutim I stojim……čekam.
“Čoper….Princ ….125 kubika….lep je…..motor za uživanje, putovanje onako s merakom” govori moj dečak I nežno….nežno prelazi rukom preko šljašteće crne površine.
“Da li treba dozvola za njega”
“Treba…..ovaj mali kada bi ovo video…”
“Pa nemaš dozvolu Maco a nema ni on” govorim odlazeći da nadjem prodavca…..čisto onako informativno da pitam da li može na pika karticu da se pazari ovaj lepotan. Može, ali Maci ne govorim ništa.
“Idemo” kaže moj čovek I nastavljamo dalje. Više se ne govori o tome.
Sledeće nedelje je naravno sledeća nabavka. Pitam Macu da li idemo nas dvoje a on odgovara da ga nešto mrzi pa da idem sa sinom. Ja opet, da ipak idemo nas dvoje, on opet da ga mrzi…..a ovaj mali tu sedi sa nama pa ne mogu Maci da kažem direktno ….ja opet, ali on I dalje ne sluša šta govorim. Dooooobro…sam si tražio…..
Naravno da smo stali odmah kod motora I naravno da se ovaj mali zalepio kao taksena marka za onog crnog uglancanog. I naravno da me je smarao nevidjeno I naravno da smo tu proveli više od sata……ja sedoh na jednu od onih baštenskih stolica…..još samo piće da naručim. Ovaj mali obigrava okolo, gleda, cokće, telefonira, ne svrćuje se ič. Oči mu cakle….oči dečaka…..pa Makiiiiii ……pa trepće…..pa opet Maaaakiiiii please…….pa me ljubi……pa biću dobar, sa ovim se ne besni, znaš kako vozim, vidi kako je lep…….je l’ da da mi lepo stoji….
“Sine, ti znaš da ja ne volim motore I da se plašim. Ipak, verujem ti. Tata je problem. Kako njega da ubedimo? Moja pika kartica je već opterećena I nema dovoljno za ratu. Ali, sad će majka da pokuša to da sredi”
Pozovem prijatelja-klijenta I naravno, kao što sam I mislila, njegova pika kartica je slobodna za ratu I voljan je da nam izadje u susret…..samo da ubedimo Macu.
Obozaaavaam te Ljiljo, ja sam ista takva, ali nema vece srece nego videti im taj sjaj u ocima...