Ноћ је била млада. Топао летњи дан је кренуо на починак. Ходали су загрљени улицом која је водила на обалу реке. Бледи месец их прати, тананим зрацима им осветљавајући пут. Иза њих је остајала градска врева. Благи поветарац им милује лица и мрси косу. Покушала је руком да умири немирне праменове.
- Нека их Чупко. Знаш да си слатка кад си чупава, говорио је кроз смешак.
Спуштајући руку нежно се привила уз њега. Његова снажна рука се спустила на њено раме. Нежно је привукао себи. Слатко се кикотала, док је причао догодовштине са посла, покушавајући да га замисли. Волео је њен смех. Био је чувар њеног осмеха и сваком моменту покушавао да је насмеје.
- Обожавам да те слушам... Твој глас ме смирује и тера све страхове, рекла је једва чујно.
- Тако ми пријају ове твоје речи. Ти си то решила да ме размазиш?
- Јесам. Ти си... Ти си моја маза, рекла је кроз смех.
Пропела се на прсте и пољубила крајичак његових усана, оивичених лепо обликованом брадом... Насмешио се и нежно је погледао.
У његовим очима је великим словима писало ВОЛИМ ТЕ...
Топила се од тог погледа.
- Желим је да овај поглед траје заувек, да се никада не промени, јер је извор моје снаге...
- Трајаће док ме има. Док има нас, шапутао је тиху привлачећи је себи.
У даљини се чуо звук гитаре. Речи добро познате песме су пратиле музику.
- Да те волим мало је рећи. Ти си мој пар под звездама, су певушили ходајући уређеном обалом реке.
Музика је постајала све гласнија. Сакривен у сенци великог дрвета налазио се ресторан из кога је допирао звук гитаре.
- И како сада да не чујемо наставак песме? Како? Зар би то било фер?
- И шта сада да кажем осим да не би било фер? И онако би сваки други одговор био одбачен као неподобан, одговорила је уз смех.
- Све знаш. Према томе млада дамо дајте ми своју белу руку и крените за мном, изговорио је уз благи наклон хватајући је за руку.
Још са врата је угледао празан сто за двоје. Као да је њих чекао. Повео је ка њему и спретним покретом јој придржао столицу. Сео је тек кад се уверио да се удобно сместила.
- Хвала господине, врло сте љубазни, говорила је кикоћући се.
- Ми џентлмени то тако радимо, одговорио је, наизглед врло озбиљно, док је седао поред ње.
- Елем где смо оно стали... Јесам ја теби данас рекао да те обожавам?
- Мммммм... Не сећам се ..., рекла је детиње се смешећи.
Наслонио је свој образ на њен и сасвим тихо, да чује само она прошапутао:
- Обожавам те.
Нагло је устао са столице и упутио се до гитаристе и нешто му рекао. Гитариста је са осмехом климнуо главом.
- Улица Змај од Ноћаја
Онде су чуда могућа
Змај од Ноћаја
Улица табла лимена
И на њиј место имена
Змај од Ноћаја....
Створио се поред ње са загонетним смешком на лицу, пружио руку и прошапутао:
- Да ли је дама за плес?
Није стигла да одговори, већ се нашла у његовом наручју. Чврсте мушке руке су је пригрлиле. Водио је ка средини ресторана. Пратила га је на врховима прстију, ведра и насмејана.
- Знала сам да си блесав, али нисам знала да си оволико.
- Ма за мене се зна, него шта је теби?
- Прешао ми пелцер од тебе.
Усклађени кораци су се низали. Сигурном кораком је водио кроз тактове песме, на одушевљење гостију који су их поздравили дугим аплаузом. Срећни и насмејани поздравили су присутне наклоном и вратили се за сто.
- Сећам се да је двоје лудака плесало испод табле из песме...
- И да их је са невероватним осмехом на лицу поздравила жена из излога...
- Причаш као да си био тамо...
- Шта био? Плесао бре, а чини ми се да си и ти била тамо...
- Ко? Ја? Ма неееее... Одакле ти та идеја?
- Можда ми се учинило... Била уз мене једна тако чупава.
- Не знам ја с ким се ти смуцаш около, закикота се она покушавајући да изгледа надурено.
- И знаш шта је још било тада?
- Не. Шта?
- Време је стало. Све је нестало. Чак и онолика врата парфимерије су нестала.
-Која врата? Ја нисам видела никаква врата.
-Ниси, јер ниси била тамо, кроз смех јој одговори.
Те вечери су до касно у ноћ, више пута поновили представу пратећи ритам срца и тонове песама које воле.
- Ти си шашав.
- Зато ме толико волиш.
Брзим покретом је пољубио краичак њених усана, привукао је ближе себи и повео уређеном стазом ка граду.
СОВКА
- Нека их Чупко. Знаш да си слатка кад си чупава, говорио је кроз смешак.
Спуштајући руку нежно се привила уз њега. Његова снажна рука се спустила на њено раме. Нежно је привукао себи. Слатко се кикотала, док је причао догодовштине са посла, покушавајући да га замисли. Волео је њен смех. Био је чувар њеног осмеха и сваком моменту покушавао да је насмеје.
- Обожавам да те слушам... Твој глас ме смирује и тера све страхове, рекла је једва чујно.
- Тако ми пријају ове твоје речи. Ти си то решила да ме размазиш?
- Јесам. Ти си... Ти си моја маза, рекла је кроз смех.
Пропела се на прсте и пољубила крајичак његових усана, оивичених лепо обликованом брадом... Насмешио се и нежно је погледао.
У његовим очима је великим словима писало ВОЛИМ ТЕ...
Топила се од тог погледа.
- Желим је да овај поглед траје заувек, да се никада не промени, јер је извор моје снаге...
- Трајаће док ме има. Док има нас, шапутао је тиху привлачећи је себи.
У даљини се чуо звук гитаре. Речи добро познате песме су пратиле музику.
- Да те волим мало је рећи. Ти си мој пар под звездама, су певушили ходајући уређеном обалом реке.
Музика је постајала све гласнија. Сакривен у сенци великог дрвета налазио се ресторан из кога је допирао звук гитаре.
- И како сада да не чујемо наставак песме? Како? Зар би то било фер?
- И шта сада да кажем осим да не би било фер? И онако би сваки други одговор био одбачен као неподобан, одговорила је уз смех.
- Све знаш. Према томе млада дамо дајте ми своју белу руку и крените за мном, изговорио је уз благи наклон хватајући је за руку.
Још са врата је угледао празан сто за двоје. Као да је њих чекао. Повео је ка њему и спретним покретом јој придржао столицу. Сео је тек кад се уверио да се удобно сместила.
- Хвала господине, врло сте љубазни, говорила је кикоћући се.
- Ми џентлмени то тако радимо, одговорио је, наизглед врло озбиљно, док је седао поред ње.
- Елем где смо оно стали... Јесам ја теби данас рекао да те обожавам?
- Мммммм... Не сећам се ..., рекла је детиње се смешећи.
Наслонио је свој образ на њен и сасвим тихо, да чује само она прошапутао:
- Обожавам те.
Нагло је устао са столице и упутио се до гитаристе и нешто му рекао. Гитариста је са осмехом климнуо главом.
- Улица Змај од Ноћаја
Онде су чуда могућа
Змај од Ноћаја
Улица табла лимена
И на њиј место имена
Змај од Ноћаја....
Створио се поред ње са загонетним смешком на лицу, пружио руку и прошапутао:
- Да ли је дама за плес?
Није стигла да одговори, већ се нашла у његовом наручју. Чврсте мушке руке су је пригрлиле. Водио је ка средини ресторана. Пратила га је на врховима прстију, ведра и насмејана.
- Знала сам да си блесав, али нисам знала да си оволико.
- Ма за мене се зна, него шта је теби?
- Прешао ми пелцер од тебе.
Усклађени кораци су се низали. Сигурном кораком је водио кроз тактове песме, на одушевљење гостију који су их поздравили дугим аплаузом. Срећни и насмејани поздравили су присутне наклоном и вратили се за сто.
- Сећам се да је двоје лудака плесало испод табле из песме...
- И да их је са невероватним осмехом на лицу поздравила жена из излога...
- Причаш као да си био тамо...
- Шта био? Плесао бре, а чини ми се да си и ти била тамо...
- Ко? Ја? Ма неееее... Одакле ти та идеја?
- Можда ми се учинило... Била уз мене једна тако чупава.
- Не знам ја с ким се ти смуцаш около, закикота се она покушавајући да изгледа надурено.
- И знаш шта је још било тада?
- Не. Шта?
- Време је стало. Све је нестало. Чак и онолика врата парфимерије су нестала.
-Која врата? Ја нисам видела никаква врата.
-Ниси, јер ниси била тамо, кроз смех јој одговори.
Те вечери су до касно у ноћ, више пута поновили представу пратећи ритам срца и тонове песама које воле.
- Ти си шашав.
- Зато ме толико волиш.
Брзим покретом је пољубио краичак њених усана, привукао је ближе себи и повео уређеном стазом ка граду.
СОВКА
