Postoji trenutak kada bol prerasta u oganj, a rana u mač. Osveta tada postaje logika duše _način da se povrati dostojanstvo, da se popuni praznina ostavljena izdajanjem. U svom izvornom obliku, ona se ne rađa iz mržnje, već iz nepravde. To je želja da se ravnoteža ponovo uspostavi, da svet oseti istu gorčinu koju smo mi morali da nosimo.
Ali, filozofija osvete je dvosekli mač. Ona obećava oslobođenje, a zapravo nas dublje vezuje za ono što nas je povredilo. Svaki čin kojim pokušavamo da ranimo drugoga zapravo samo hrani uspomenu na sopstvenu ranu. Umesto da bude izlaz, osveta postaje krug bez kraja, vrtlog u kome bol prerasta u naviku, a moć u zavisnost.
U simboličkom smislu, biće koje korača tim putem veruje da gradi zidove snage, dok u stvari zida sopstveni zatvor. Osveta ga hrani iluzijom kontrole, ali ga istovremeno lišava slobode. Ona postaje opijum, senka koja obećava pravdu, ali nikada ne donosi mir.
Ipak, u toj opsesiji leži i mogućnost preobražaja. Kada shvatimo da je osveta samo odraz našeg bola, možemo se zapitati: da li je veća pobeda povrediti neprijatelja ili izlečiti sebe? Da li je moć u tome da se zadrži mržnja, ili u tome da se pronađe snaga za oproštaj?
##_Filozofija osvete, kada se sagleda u celini, uči nas paradoksu: #_onaj ko se svim silama bori da uništi druge, zapravo najviše razara sebe. A onaj ko pronađe snagu da prekine taj krug, otkriva novu vrstu moći _ moć nad sopstvenim demonima_#.
I možda je upravo u toj transformaciji najveća #_simbolika: iz tame osvete rađa se svetlost pomirenja_#.#_Ne pomirenja sa neprijateljem, već sa sopstvenom prošlošću_#
##_To je trenutak kada ruka koja je želela da udari postaje ruka koja gradi. A tada se bol pretvara u mudrost, a rana u putokaz_##.
®