Život poput velikog metroa. Stanice su uvek pune. Nepregledna masa cirkuliše kroz njega, neki se zadržavaju, neki samo mahnu u prolazu.
Neki baš umiju da nas obeleže....Udju tiho, nenadano, potpuno strani i nezvani, a izadju toliko poznati, praćeni osmjehom ili suzama, sa našom dozvolom ili bez nje. Govore ljepe ili ružne reči i...odlaze. Zauvek.
Neki su samo lekcija za budućnost.
Grade te, ruše, uništavaju ili brinu o tebi, dižu te kada padaš ili ti pomognu da prije dotakneš dno.
Neki ljudi nikada ne prestaju, nema im kraja, neki su ljudi ožiljak...
Ima ih raznih, pa opet svako od njih ostavlja svoj pečat.
Prevrneš se na leđa i izigravaš mrtvaca.
Čekaš, misliš da je bolje da što više njih prođe pored tebe i ode a da te ne primete.
Sve dok ne uvidiš tanku crtu između držanja za ruke i vezanja za dušu.
I shvatiš da voljeti ne znači oslanjati se, a društvo ne znači sigurnost.
Naučiš razlikovati odustajanje od nastavljanja dalje.
Uvidiš da svako oprosti ne znači neće se ponoviti. Prazna obećanja i loše isprike više nisu dovoljne.
I počnes prihvačati svoje poraze uzdignute glave i otvorenih očiju, s osmehom odraslog čoveka, a ne tugom djeteta.
Stoga, sadi svoj osobni vrt, umesto da čekaš da ti neko pokloni cveće.
Tvoje nesigurnosti imaju vlastitu volju, i ponekad ti pomute glavu. Ne dozvoli!
Nisi savršen, i ne moraš biti, ali si snažan i zaista VREDIŠ.
....Preskačem nebo, sa padovima. Ruke su mi pune maslačaka. Čak i da ih vetar odnese, doneće mi sunce u naručje. Onaj ko drži maslačak, prikuplja ceo svet.....
Neki baš umiju da nas obeleže....Udju tiho, nenadano, potpuno strani i nezvani, a izadju toliko poznati, praćeni osmjehom ili suzama, sa našom dozvolom ili bez nje. Govore ljepe ili ružne reči i...odlaze. Zauvek.
Neki su samo lekcija za budućnost.
Grade te, ruše, uništavaju ili brinu o tebi, dižu te kada padaš ili ti pomognu da prije dotakneš dno.
Neki ljudi nikada ne prestaju, nema im kraja, neki su ljudi ožiljak...
Ima ih raznih, pa opet svako od njih ostavlja svoj pečat.
Prevrneš se na leđa i izigravaš mrtvaca.
Čekaš, misliš da je bolje da što više njih prođe pored tebe i ode a da te ne primete.
Sve dok ne uvidiš tanku crtu između držanja za ruke i vezanja za dušu.
I shvatiš da voljeti ne znači oslanjati se, a društvo ne znači sigurnost.
Naučiš razlikovati odustajanje od nastavljanja dalje.
Uvidiš da svako oprosti ne znači neće se ponoviti. Prazna obećanja i loše isprike više nisu dovoljne.
I počnes prihvačati svoje poraze uzdignute glave i otvorenih očiju, s osmehom odraslog čoveka, a ne tugom djeteta.
Stoga, sadi svoj osobni vrt, umesto da čekaš da ti neko pokloni cveće.
Tvoje nesigurnosti imaju vlastitu volju, i ponekad ti pomute glavu. Ne dozvoli!
Nisi savršen, i ne moraš biti, ali si snažan i zaista VREDIŠ.
....Preskačem nebo, sa padovima. Ruke su mi pune maslačaka. Čak i da ih vetar odnese, doneće mi sunce u naručje. Onaj ko drži maslačak, prikuplja ceo svet.....