Nedeljni ručak kod mojih otegao se do nemilosti. Maloj Kristini već se spavalo; sklupčala se na tepihu pokraj svoga medvedića, gledala u prazno i svako malo zevala revno. Lidiji, mojoj supruzi, isto je već bilo dosta; očekivala je od mene da dokinem to otezanje i potegnem pitanje odlaska. No, moji roditelji su pričali i pričali, od Kulina Bana do nemila i nedraga. Naročito otac – ta još uvek moćna figura šupljeg patrijarhalnog autoriteta, dok je majka uglavnom potvrđivala njegove genijalne zamisli i somnabulna sećanja na nedoživljeno.
Odjednom, majka je prekinula oca u pola reči. Obratila se meni:
„Gorane, sjećaš li se kad si bio mali pa sam te vodila zubaru?“
„Sećam se, ali mi bi trebali...“
„A sećaš li se kako smo svaki put na kiosku kupovali sličice fudbalera?“
„Znam. Ali Kristina je pri kraju snaga i mi moramo...“
„I sećaš li se, još, kako ti je teta na kiosku jednom poklonila čokoladicu? Sećaš se? Jesi ti njoj rekao hvala?“
„Molim?“
„Pristojno je zahvaliti se. Ti si uvek bio pomalo neodgojen – ništa ja tu nisam mogla. Uglavnom, neverovatne li slučajnosti, ta gospođa što je radila na kiosku prošli se mesec doselila u drugi ulaz! Zamisli, odmah sam je prepoznala, već sam bila i na kafi kod nje: ima dva prekrasna unuka i dobro neguje svoj rododendron! Mislim da bi trebao sada skoknuti do nje i zahvaliti joj.“
„Zašto?“
“Pa na toj čokoladici! Životinjsko carstvo mislim da je bilo...“
“Ne pada mi na pamet. Kristina je – pogledaj – zaspala na podu. Lidija, idemo...“, rekoh.
„Sine, poslušaj majku“, rekao je otac.
„Zašto bih je poslušao, pa ovo je suludo! I ako baš želite znati, rekao sam hvala, tačno se sećam!“
“Ja te nisam čula, pa te sigurno ni teta na kiosku nije čula. To je bio onaj mali starinski kiosk u kojima bi prodavač sedio sav usukan usred golemih gužvi novinskog papira koji tako dobro izolira zvuk!“
„Kakve to veze ima? Neću zahvaljivati nikakvoj teti iz praistorije!“
„Gorane, možda bi trebao. Bilo bi zgodno“, rekla je Lidija.
„Sad još i ti! Svi ste se urotili. I baš zato neću. Kristina idemo, a ti draga ostani s ovim luđacima ako hoćeš!“
Ustao sam sa stolice. U istom trenutku otvorila su se vrata spremišta za boce. Pojavila se prilika u zarozanoj odeći s kitnjastim antenama na glavi. Lice joj je bilo sjajno od masnoća, a iz oba joj je uha tekla spora viskoza.
„Oh“, rekao sam, „Samo ti ne!“
„Eto“, rekao je otac, „Kad si tako tvrdoglav, evo ti tvoje biološke majke pa neka te ona dovede u red. I nemoj da ti superoca moramo buditi, jer će – znaš to dobro – biti svašta!“
Zanemeo sam. Biološka majka me bez reči uhvatila za ruku i odvela teti s kioska. Da joj kažem hvala.
Hvala.
.
