.
Hej,brate moj po mladosti....druže moj po bivšoj,ex-Yu državi!
Noćas me na ovom mestu naše prošlosti vraćaš u jedno davno bajkovito vreme.
U potisnuto,nikad zaboravljeno sećanje me vodiš...i prve misli koje mi prolaze glavom su košmarno
isprepletene,i tužne i radosne.
I one ti kažu ove teške reči: "Hvala ti,prijatelju...ubijaš me,ovako srećnu...!"
Možda i ove po stolu rasute crno-bele fotografije naših likova na beskonačnim žurkama Studentskog grada
kasnih sedamdesetih,izazivaju noćas plimu srca i plave dušu poznatim mirisom mladosti.
I ova domaća,svetska a naša "Žuta osa",što besomučno teče našim od godina već sasušenim krvotokom,
u vazduhu stvara tako jasnu celuloidnu traku nekadašnjih kino-dvorana.
Kroz nju,sa drhtajem u srcu i suzom u oku,vrtimo slike naših srećnih dana iz razrušene magične zemlje
na brdovitom Balkanu.
Puno je vremena prošlo,stari moj...
Decenije su pogubljene negde izmedju želja i mogućnosti...izmedju onoga što smo nameravali i onoga što
nam je udeljeno.
Nesalomiva je i bez dokaza optimistična bila ta naša mladost...takva,kakva nijedna druga više neće biti.
U očima smo nosili zvezde,u rukama držali čitav svet,na reveru smo sa ponosom udarnika kačili neverovatne
ideale,a u glavi tajili sve genijalne planove uma za njihovo ostavrenje.
U pogledu su nam gorele iskre,kresnice žara kojima su naše usplamtele usne govorile...istovetno,bilo da je
reč o ljubavi ili o politici.
Ne,nije mi tuga što sa uzdahom gledam prepoznatljive slike naše požutele mladosti....znaš me,govorim uvek
istinu,pa i kada to i nije preporučljivo.
Nije mi tuga,jer sam uverena da sam svoj dug društvu u celosti izmirila...kako kaže naš Mika "mislim da sam
pošteno platio kiriju za svoj boravak ovde".
Pružila sam sopstveni doprinos čovečanstvu,onoliko koliko je to bilo u mojoj moći...a kažu da je taj doprinos
bio više nego dovoljan.
Poljuljale su me,ali me nisu i razorile sudjene tuge...nisam se dala.
Prkosila sam im snagom koja je bila moje najveće bogatstvo.
Nisu me progutali rastanci,u svakome sam videla i onu njihovu drugu,svetlu stranu..."ko zna zašto je to dobro",
znaš već.
Jer,u svakom našem porazu postoji i nečija Pirova pobeda...
Ubiše me samo sećanja,dragi moj...
Želim još uvek nemoguće...želim da ih zagrlim i tako stisnute skupim pod pokrivač snova.
Želim da ih vežem u boščaluk...u ovu zaboravljenu reč našeg podneblja.
Kad se nevesta oprašta sa svojim devojaštvom,ona sakuplja lične dragocenosti u veliku svilenu maramu
...u boščaluk.
Krajeve jedinog svog imetka vezuje u čvrst čvor...kao da time želi da one zauvek ostanu tako bezbrižne i srećne.
Brate moj po mladosti,po izgubljenim idealima...teška nam je ova noć,preteška!
Vraćaš mi,evo,po neku vrelu suzu koja neosetno gorčinom svojom boji snove naše.
Sećaš me na sve one naše ispijene kafe i krigle piva tokom vrelog leta na usijanom betonu praznog grada.
Sećaš me na te iste kafe i vino kuvano u mirisu karanfilića tokom velikih zima u kome je sneg čarobno izgledao
...kristalno čist u blještavoj belini dok nam tiho škripi pod nogama,u ledenom mirisu severca koji seče naš dah.
Vraćaš me u sećanje kada smo često besciljno lutali duboko usnulim Beogradom i redovno,pod zaštitom mraka,
krali mirisne smokve sa drveta pored baba Savetine kuće u Gospodar Jovanovoj...
Vodiš me ponovo u kružne šetnje Kalemegdanom i u obilazak ušća Save i Dunava,onako u kretnji zamišljenih koncentričnih krugova.
Onaj miris vrućeg hleba i pite od višanja...mmmm,tako je stvaran da ga i grozno ustajali dim ovog kafea ne može prekriti.
Širio se iz radnje našeg pekarskog majstora,čiča Milana....i trajno ostao uvučen u moje nozdrve.
Takvih pekara odavno već nema,zameo ih vetar....mirisa takvih je nestalo zauvek.
Srce mi se steže dok u vazduhu lebdi slika u kojoj se u boli grlimo,kupujemo cveće i odlazimo da ga položimo
na prag večne Njegove kuće.
On je bio jedan iz naše "raje",jedan poseban,jedan što je zauvek ostao deo nas.
Zaustavljam dah na pomisao o našem sadašnjem porodičnom životu...opet smo usamljeni,više nego ikad ranije.
Izgubili smo najveće,sudbinske ljubavi zbog čudnih puteva Gospodnjih...o svojoj si ti odlučio,o mojoj Tvorac lično.
Čvor koji mi narasta u predelu stomaka,širi se,i bol mi steže grudi dok me tuga sa tvog lica posmatra.
Ne dam te,generacijo moja...tako moram,jer time i sebe branim.
Prijatelju moj,sličan meni po pobedama i porazima,po istovetnoj krvi...
Sećaš me na duge,iscrpljujuće razovore u kojima je tema uvek bila ista...uzroci,posledice i načini prevazilaženja
nestale ljubavi.
Čitave eseje smo ispredali o tome,godinama ih je naš govor usmeno beležio.
Da smo ih pisali,pametnice muška moja,bila bi to sjajna studija o umeću voljenja...ne bi je se postidela ma koja pisana reč,bila bi ona dostojna svake književne kritike.
Hvala ti za ove najlepše uspomene,gromadni zelenooki moj....
Vratio si mi sećanja na one moje platonske ljubavi zbog kojih sam naivno uzdisala,misleći da svet sutra više neće postojati.
Podsetio si me večeras i na one "ozbiljnije" koje sam brzo preboljevala u lekovitom stisku tvoje tople ruke i kroz umirujući zagrljaj tvojih širokih ramena.
Jer,govorio si mi,kako već znaš ubedljivo,i ja ti bezrezervno verovala:
"Znaš,draga moja Lejla...ne čitaju svi Lorku i malo njih razume Kastanedu.Mnogi od njih ne znaju da postoji i život iza ogledala...takvi ne imeju da sanjaju,lepotice moja..."
Brate moj po duši i srcu,po pesmama do kraja nikada ispisanim...
Vratio si mi potisnutu tugu,onu autentičnu Borinu "žal za mladost"...ali,vratio si mi i hiljadu razloga za ponovni
osećaj sreće.
I evo,dok sedimo ovde u našoj "Rupi",kako smo zvali ovaj suterenski kafić u čika Ljubinoj,tik uz naš Filozofski,
dižem ovu čašu i nazdravljam našem zajedničkom vremenu.
Izgovaram zdravicu u pomen našem najlepšem delu života.
Živeo ti meni,brate moj po slovu i peru....po sećanju na vreme jedne neprevazidjene mladosti!
Samo ove reči još imam da ti dam: "Hvala ti kolega moj,prijatelju stari....hvala ti što ubijaš me,ovako srećnu !!
Ps.
Mom saborcu iz ratnih dana Mladosti,đetiću sa Cetinja Miodragu Vujoviću,psihologu i pesniku.
Još jednom,srećna ti ova naša Nova,Mijo moj....sinoć je ona izgledala mnogo srećnija nego što je to večeras.
....
Hej,brate moj po mladosti....druže moj po bivšoj,ex-Yu državi!
Noćas me na ovom mestu naše prošlosti vraćaš u jedno davno bajkovito vreme.
U potisnuto,nikad zaboravljeno sećanje me vodiš...i prve misli koje mi prolaze glavom su košmarno
isprepletene,i tužne i radosne.
I one ti kažu ove teške reči: "Hvala ti,prijatelju...ubijaš me,ovako srećnu...!"
Možda i ove po stolu rasute crno-bele fotografije naših likova na beskonačnim žurkama Studentskog grada
kasnih sedamdesetih,izazivaju noćas plimu srca i plave dušu poznatim mirisom mladosti.
I ova domaća,svetska a naša "Žuta osa",što besomučno teče našim od godina već sasušenim krvotokom,
u vazduhu stvara tako jasnu celuloidnu traku nekadašnjih kino-dvorana.
Kroz nju,sa drhtajem u srcu i suzom u oku,vrtimo slike naših srećnih dana iz razrušene magične zemlje
na brdovitom Balkanu.
Puno je vremena prošlo,stari moj...
Decenije su pogubljene negde izmedju želja i mogućnosti...izmedju onoga što smo nameravali i onoga što
nam je udeljeno.
Nesalomiva je i bez dokaza optimistična bila ta naša mladost...takva,kakva nijedna druga više neće biti.
U očima smo nosili zvezde,u rukama držali čitav svet,na reveru smo sa ponosom udarnika kačili neverovatne
ideale,a u glavi tajili sve genijalne planove uma za njihovo ostavrenje.
U pogledu su nam gorele iskre,kresnice žara kojima su naše usplamtele usne govorile...istovetno,bilo da je
reč o ljubavi ili o politici.
Ne,nije mi tuga što sa uzdahom gledam prepoznatljive slike naše požutele mladosti....znaš me,govorim uvek
istinu,pa i kada to i nije preporučljivo.
Nije mi tuga,jer sam uverena da sam svoj dug društvu u celosti izmirila...kako kaže naš Mika "mislim da sam
pošteno platio kiriju za svoj boravak ovde".
Pružila sam sopstveni doprinos čovečanstvu,onoliko koliko je to bilo u mojoj moći...a kažu da je taj doprinos
bio više nego dovoljan.
Poljuljale su me,ali me nisu i razorile sudjene tuge...nisam se dala.
Prkosila sam im snagom koja je bila moje najveće bogatstvo.
Nisu me progutali rastanci,u svakome sam videla i onu njihovu drugu,svetlu stranu..."ko zna zašto je to dobro",
znaš već.
Jer,u svakom našem porazu postoji i nečija Pirova pobeda...
Ubiše me samo sećanja,dragi moj...
Želim još uvek nemoguće...želim da ih zagrlim i tako stisnute skupim pod pokrivač snova.
Želim da ih vežem u boščaluk...u ovu zaboravljenu reč našeg podneblja.
Kad se nevesta oprašta sa svojim devojaštvom,ona sakuplja lične dragocenosti u veliku svilenu maramu
...u boščaluk.
Krajeve jedinog svog imetka vezuje u čvrst čvor...kao da time želi da one zauvek ostanu tako bezbrižne i srećne.
Brate moj po mladosti,po izgubljenim idealima...teška nam je ova noć,preteška!
Vraćaš mi,evo,po neku vrelu suzu koja neosetno gorčinom svojom boji snove naše.
Sećaš me na sve one naše ispijene kafe i krigle piva tokom vrelog leta na usijanom betonu praznog grada.
Sećaš me na te iste kafe i vino kuvano u mirisu karanfilića tokom velikih zima u kome je sneg čarobno izgledao
...kristalno čist u blještavoj belini dok nam tiho škripi pod nogama,u ledenom mirisu severca koji seče naš dah.
Vraćaš me u sećanje kada smo često besciljno lutali duboko usnulim Beogradom i redovno,pod zaštitom mraka,
krali mirisne smokve sa drveta pored baba Savetine kuće u Gospodar Jovanovoj...
Vodiš me ponovo u kružne šetnje Kalemegdanom i u obilazak ušća Save i Dunava,onako u kretnji zamišljenih koncentričnih krugova.
Onaj miris vrućeg hleba i pite od višanja...mmmm,tako je stvaran da ga i grozno ustajali dim ovog kafea ne može prekriti.
Širio se iz radnje našeg pekarskog majstora,čiča Milana....i trajno ostao uvučen u moje nozdrve.
Takvih pekara odavno već nema,zameo ih vetar....mirisa takvih je nestalo zauvek.
Srce mi se steže dok u vazduhu lebdi slika u kojoj se u boli grlimo,kupujemo cveće i odlazimo da ga položimo
na prag večne Njegove kuće.
On je bio jedan iz naše "raje",jedan poseban,jedan što je zauvek ostao deo nas.
Zaustavljam dah na pomisao o našem sadašnjem porodičnom životu...opet smo usamljeni,više nego ikad ranije.
Izgubili smo najveće,sudbinske ljubavi zbog čudnih puteva Gospodnjih...o svojoj si ti odlučio,o mojoj Tvorac lično.
Čvor koji mi narasta u predelu stomaka,širi se,i bol mi steže grudi dok me tuga sa tvog lica posmatra.
Ne dam te,generacijo moja...tako moram,jer time i sebe branim.
Prijatelju moj,sličan meni po pobedama i porazima,po istovetnoj krvi...
Sećaš me na duge,iscrpljujuće razovore u kojima je tema uvek bila ista...uzroci,posledice i načini prevazilaženja
nestale ljubavi.
Čitave eseje smo ispredali o tome,godinama ih je naš govor usmeno beležio.
Da smo ih pisali,pametnice muška moja,bila bi to sjajna studija o umeću voljenja...ne bi je se postidela ma koja pisana reč,bila bi ona dostojna svake književne kritike.
Hvala ti za ove najlepše uspomene,gromadni zelenooki moj....
Vratio si mi sećanja na one moje platonske ljubavi zbog kojih sam naivno uzdisala,misleći da svet sutra više neće postojati.
Podsetio si me večeras i na one "ozbiljnije" koje sam brzo preboljevala u lekovitom stisku tvoje tople ruke i kroz umirujući zagrljaj tvojih širokih ramena.
Jer,govorio si mi,kako već znaš ubedljivo,i ja ti bezrezervno verovala:
"Znaš,draga moja Lejla...ne čitaju svi Lorku i malo njih razume Kastanedu.Mnogi od njih ne znaju da postoji i život iza ogledala...takvi ne imeju da sanjaju,lepotice moja..."
Brate moj po duši i srcu,po pesmama do kraja nikada ispisanim...
Vratio si mi potisnutu tugu,onu autentičnu Borinu "žal za mladost"...ali,vratio si mi i hiljadu razloga za ponovni
osećaj sreće.
I evo,dok sedimo ovde u našoj "Rupi",kako smo zvali ovaj suterenski kafić u čika Ljubinoj,tik uz naš Filozofski,
dižem ovu čašu i nazdravljam našem zajedničkom vremenu.
Izgovaram zdravicu u pomen našem najlepšem delu života.
Živeo ti meni,brate moj po slovu i peru....po sećanju na vreme jedne neprevazidjene mladosti!
Samo ove reči još imam da ti dam: "Hvala ti kolega moj,prijatelju stari....hvala ti što ubijaš me,ovako srećnu !!
Ps.
Mom saborcu iz ratnih dana Mladosti,đetiću sa Cetinja Miodragu Vujoviću,psihologu i pesniku.
Još jednom,srećna ti ova naša Nova,Mijo moj....sinoć je ona izgledala mnogo srećnija nego što je to večeras.
....
... tix nekih godina se slusalo 
