Sotir zvani djubre
Elita
- Poruka
- 21.519
Bez gledanja, iz kolena, pirueta, elastiko, leđima, iz slobodnjaka, rabona... Radio je šta je hteo i kako je hteo
Kao kada znaš da nekome nema spasa i iščekuješ da se desi... I tako prolazi to vreme dok čekaš, a znaš da je odavno gotovo. Tako nekako je večeras odumro jedan deo fudbala. Iako smo to znali već nekoliko godina. Međutim, uvek je tužno kada stigne taj konačan glas da je gotovo.
Iz Brazila je stigla vest: Ronaldinjo je zvanično završio karijeru!
Nema više! Kraj! Ende.
Nije da nije bilo očekivano. Znalo se to odavno. Onda kada je rešio da zatvori mađioničarsku radnju na Kamp Nou i malo više uživa u svemu drugom nego u fudbalu. Poslednjih godina je to više bilo za svoju dušu na ponekoj reviji ili egzibiciji. Zbog čega su malo i izbledela sećanja na velikog čarobnjaka zbog kojeg danas hiljade, ma milioni nekih tinejdžera treniraju fudbal. I dalje pokušavajući da skinu neki od njegovih trikova u koje su se zaljubili kao klinje dvehiljaditih.
Jedan od najvećih aposotola ove igre, od večeras i zvanično neće više pronositi radost u takmičarskom fudbalu. Možda neka revija ili tako nešto.
A uradio je dosta! Neko će reći malo, mogao je više, prerano se opustio... Ne! Možda ne bi bilo tako čarobno da je trajalo više. Možda bi ga rezultati, rekordi i očekivanja napravili u neku savršenu mašinu kao Kristijana Ronalda koji se u Mančester Junajtedu igrao fudbala, a u Realu je postao fabrička traka za golove i trofeje.
Zato je ovako lepše. Onih nekoliko čarobnih godina u Barseloni niko ne može da zaboravi. To je prosto nemoguće zaboraviti, sve i da hoćeš. Bilo je pre i posle boljih. Bilo je trofejnih, uspešnijih, efikasnijih... Ali niko nije od fudbala napravio takav šou i cirkus kao nasmejani Brazilac sa Barsinom „desetkom“ u dugim rukavima. Ono što je on radio je čista, nepatvorena sreća. Personifikacija fudbalske radosti. On se igrao fudbala bolje i veselije nego iko pre ili posle njega.
Lomljenje kičme Ramosu i Elgeri, pomeranje centra za ravnotežu Gatuza i Neste dok šalje projektil u Didine rašlje, bacanje u očaj Murinjovih kiklopa onom bockom iz kolena dok se lomi u kukovima i pleše sambu nasred Stamforda...
Mogao je sombrero, mogla je pirueta, a mogao je i elastiko. Mogao je preko živog zida, mogao je ispod njega. Mogla je i rabona, mogla je biciklica, a mogle su i makazice. Mogao je da je „provuče ispod zemlje“, a mogao je i da gleda na drugu stranu, a da je opet doda tačno tamo gde hoće. I onda neizbežno telefoniranje kao da je na liniji sa Bogom samim (možda i jesu bili, ono samo Bog može da podari) i onaj zarazni kez od uva do ova kao u Ciganina kad pogodi pesmu. Morao je da mu se zaplješće i Santjago Bernabeu one novembarske večeri. Njega jednostavno bilo moguće mrzeti.
Kao kada znaš da nekome nema spasa i iščekuješ da se desi... I tako prolazi to vreme dok čekaš, a znaš da je odavno gotovo. Tako nekako je večeras odumro jedan deo fudbala. Iako smo to znali već nekoliko godina. Međutim, uvek je tužno kada stigne taj konačan glas da je gotovo.
Iz Brazila je stigla vest: Ronaldinjo je zvanično završio karijeru!
Nema više! Kraj! Ende.
Nije da nije bilo očekivano. Znalo se to odavno. Onda kada je rešio da zatvori mađioničarsku radnju na Kamp Nou i malo više uživa u svemu drugom nego u fudbalu. Poslednjih godina je to više bilo za svoju dušu na ponekoj reviji ili egzibiciji. Zbog čega su malo i izbledela sećanja na velikog čarobnjaka zbog kojeg danas hiljade, ma milioni nekih tinejdžera treniraju fudbal. I dalje pokušavajući da skinu neki od njegovih trikova u koje su se zaljubili kao klinje dvehiljaditih.
Jedan od najvećih aposotola ove igre, od večeras i zvanično neće više pronositi radost u takmičarskom fudbalu. Možda neka revija ili tako nešto.
A uradio je dosta! Neko će reći malo, mogao je više, prerano se opustio... Ne! Možda ne bi bilo tako čarobno da je trajalo više. Možda bi ga rezultati, rekordi i očekivanja napravili u neku savršenu mašinu kao Kristijana Ronalda koji se u Mančester Junajtedu igrao fudbala, a u Realu je postao fabrička traka za golove i trofeje.
Zato je ovako lepše. Onih nekoliko čarobnih godina u Barseloni niko ne može da zaboravi. To je prosto nemoguće zaboraviti, sve i da hoćeš. Bilo je pre i posle boljih. Bilo je trofejnih, uspešnijih, efikasnijih... Ali niko nije od fudbala napravio takav šou i cirkus kao nasmejani Brazilac sa Barsinom „desetkom“ u dugim rukavima. Ono što je on radio je čista, nepatvorena sreća. Personifikacija fudbalske radosti. On se igrao fudbala bolje i veselije nego iko pre ili posle njega.
Lomljenje kičme Ramosu i Elgeri, pomeranje centra za ravnotežu Gatuza i Neste dok šalje projektil u Didine rašlje, bacanje u očaj Murinjovih kiklopa onom bockom iz kolena dok se lomi u kukovima i pleše sambu nasred Stamforda...
Mogao je sombrero, mogla je pirueta, a mogao je i elastiko. Mogao je preko živog zida, mogao je ispod njega. Mogla je i rabona, mogla je biciklica, a mogle su i makazice. Mogao je da je „provuče ispod zemlje“, a mogao je i da gleda na drugu stranu, a da je opet doda tačno tamo gde hoće. I onda neizbežno telefoniranje kao da je na liniji sa Bogom samim (možda i jesu bili, ono samo Bog može da podari) i onaj zarazni kez od uva do ova kao u Ciganina kad pogodi pesmu. Morao je da mu se zaplješće i Santjago Bernabeu one novembarske večeri. Njega jednostavno bilo moguće mrzeti.
