Pogledajte kokoske, koje su zatocene. Nekad su nekad bile ptice i nisu nastale nikakvom genetkom mutacijom vec su takve postale svojom voljom.
Ono sta se sa njima dogodilo je da su ih u letu pohvatali i zatocili u kavez. Nekoliko dana su im donosili hranu koje su one preko mere jele, tako da su se ugojile. Posle tih nekoliko dana provedenih u kavezu pustene su.
Jos uvek su mogle da lete, ponekad cak i bolje nego ranije, imale su vise energije. Toliko im se svideo predhodni kavez u kom su imale obilje hrane da su odlucile da se vrate. Tamo vise nije bilo kaveza, vec samo nasuta gomila hrane na jednom mestu. Svaki dan su dolazile na to mesto sve vise i vise gojeci se, dok jednog dana nisu mogle da polete. Nisu previse brinule za to vec su se vratile svojim uzicima u hrani. Vremenom te hrane je postajalo sve manje, dok na kraju nisu morale da se tuku, pa i ubijaju radi nje. Tada jedna od nekadasljih ptica shvatila je da je bila glupa sto je dala nize nebo za nesto cega vise nema ali nije mogla ponovo da poleti. Koske joj vise nisu bile kao ranije, sada su postale krupnije i teze a taj proces je nepovratan.
Mnoge kokoske, one jace, su bile predebele i imale su previse hrane za koju su se tukle sa ostalim, pa cak i pravile klanove kako bi za svoju grupu imale vise. To je drzalo grupu na okupu a cesto bi imali vodju. Ostale su bile toliko mrsave, da se lako moze pomisliti da mogu da polete, ali ne. Koliko god da su mahale vise nisu mogle da polete.
Medjutim jedan mali broj nekadasnjih letaca sanjao je san o ponovnom letu i sa ostalim istomisljenicima razmatrao to pitanje. Uvek je takvih bilo i uvek su bili omrzeni od klana mocnijih kokosaka koje su ih cesto i likvidirale ako su bile u mogucnosti za tako nesto, pogotovo ako im kvare planove.
Neki od njih imali su jos uvek malo vise letacke genetike pa su bile u mogucnosti da prelete neke manje razdaljine ali nikada i da se vinu u nebo. Tokom vremena koje je proticalo pojedinci su uspevali vise od tog ali samo usamljeni pojedinci koji su iza sebe ostavljali zapise o tome kako su uspeli da stignu dotle. Cilj toga je bila pomoc nekom u buducnosti koji ce nastaviti i dostici jos vece visine. Nisu uopste bili egoisticni pa da im ime ostane prvo na rang listi naj letaca. Njih je jedino zanimalo kako uspeti da nekadasnji letaci ponovo postanu ono sto su nekada bili ili ako ne to nesto priblizno tome.
Jednog dana, grmelo je, sevale su munje, kisa je padala. Sve kokoske i sanjari letaci su se sakrili od nje, svi sem jednog ludokljunca kako su ga nazvali. Bio je to letac sanjar koji se niceg nije plasio.Izasao je na kisu, vetar je nanosio blato na njgovo lice ali nije odustajao. Gledao je u nebo kao da je tamo cekao nesto. Svi su se cudili, sem klana kokoski i njihovih podanika. Pricalo se medju njima da ce ga Bogovi ubiti gromom jer ga izaziva, nicega se ne boji.
Nekoliko letaca sanjara posmatralo je pazljivo Ludokljunca, sve dok nisu spazili orlove koje lomi vetar i kisa i nosi olako kud kod hoce. Jedan od njih je rasirio krila do maksimuma i bas u tom momentu munja mu je sprzila krila. Pao je na zemlju sav mokar u blato.
Ludokljunac je otisao da pogleda sta se to dogadja. Tamo je spazio orla kako se dize, bez dela svojih krila koja su se pusila. Pomislio je, i oni sad ne mogu da lete, kao ni mi. Odmah posle toga usledila je kisa orlova koji padaju. Orlovi su im rekli kako ce im pomoci jer i bez krila imaju vise mogucnosti od njih. Odabrali su jedan deo prostranstva i tamo se nastanili.
Ludokljunac je cesto slusao price od nekadasnjih orlova kako su morali da ostanu bez krila da bi im pomogli. Drugi su pricali da su kaznjeni zbog neposlusnosti. Niko nije mogao da dozna pravu istinu a njega je samo to zanimalo. Vremenom ovi palli orlovi su dolazili do nesuglasica i delili se medju sobom. Jedni su sklapali dogovore sa klanom kokoski, dok su drugi pomagali Ludokljuncu i letacima sanjarima.
Prva grupa je odlucila da ode i vlada kokoskama, sto su kokoske spremno docekale jer su im odecavali ono sto oni najvise zele, moc nad drugima. Dobili su pomoc od ostalih entiteta koje su kokoste prozvale Bobovima i kojih su se plasile tako kad bi neko od njih se pojavio pred njima sve bi popadale i klanjale se njima, prinoseci im zrtve iz svojih redova ali i sanjara letaca. Njihova zrtva je bila najsladja u celjustima njihovih Bogova. Njihova piramida je bila takva da sto vise moci nad drugima imaju to su vise u piramidi. Jedan deo te piramide nije se video jer niko nije znao ko su ti koji je sacinjavaju. Za neke su bili upuceni i upravo oni su im silazili. Bili su to entiteti koji su se hranili slabijim stvorenjima, njihovim telom ali i vibracijama duha. Bili su to mnogo mocniniji entiteti u odnosu na pale orlove koji su prisli kokoskama. Oni su zapravo svu moc gotovo i izgubili tim prelaskom i sada su prihvatali neke druge koje su im obezbedjivali ti visi entiteti. Zapravo oni bi mogli da pobede njih ali samo ako su ostali na drugoj strani na kojoj u pali orlovi i letaci sanjari. Ovako slabi prihvatali su da postanu kao oni ako po njihovim pravilima zasluze a to su uvek bila neka zlodela. Te crne orlove je jedino zanimalo kako da povrate magicne moci a kokoske njihova hrana i fizicka i psihicka moc nad drugima. Medjutim nisu svima mogli da nametnu psihicku pa su koristili fizicku.
Druga grupa prisla je letacima sanjarima, govoreci im da su oni pali upravo radi njih, da im pomognu da zajedno svi skupa polete. Postojale su i price da posle smrti ovi orlovi se ponovo radjaju kako bi ponovo pomogli u prici o letu. Njima niko nije pomagao, bar ne na prvi pogled. Njihovo jedono oruzje bilo je istina kako pricali.
Medjutim, niko nije znao da li orlovi govore istinu. Neki su cak i pricali kako ove dve grupe orlova i u pocetku uopste nisu bile u dobrim odnosima. Kazu ovi su bili belji a ovi drugi nekako sivi pa i crni. Price su kruzile i tako zbunjivale nove orlice koji su se radjali sa sve vise pogresnom interpretacijom. Ipak niko ne moze biti siguran ni u jednu od tih prica ali ono sta je bilo sigurno to je da je ona prva grupa sa klanom kokosaka bila zla. Ovi drugi su pruzali zastitu pa bi se moglo reci da su suprotnost tj dobro. Ipak uvek treba biti oprezan i na oprez su pozivali sami beli orllovi. Govorili su kako nikome ne treba da veruju do kraja niti da se klanjaju iz straha bilo kome, pa ni njima. Iako su ih spasavali voleli su tu zahvalnost da pokazu na neki drugi nacin, kao sto je postajanje slican njima a orlovi su bili blize istini ili da pomognu slabijem od sebe. Pricali su da je svrha postojanja orlova zastita slabijih i kad u univerzumu vise ne bude zlih nece ni oni postojati. Oni su kazu dali svoju vecnost postojanja jer nisu mogli da gledaju kako oni pate ali da na kraju postoji ipak sansa za neke od njih da dobiju to zaslugama za njihov rad ali da to za njih ni najmanje nije bitno. S druge strane taj period koji postoje i postojace potrajace skoro pa kao vecnost. Njima je jedini zadatak da otklone patnju tako sto ce otkloniti njn uzork i to im je smisao postojanja kojim se napajaju. Propovedali su da niko nikom ne nanosi patnju jer uzivanje u tudjem bolu je sraman potez. Takodje su upucivali da ni nizim stvorenjima ne nanose bol, bar ne onim krupnijim jer oni vise osecaju. Hranili su se iskljucivo biljkama jer po njihovom ucenju one ne osecaju kao sto to cine zivotinje, niti za tim imaju potrebu. Zivotinje osecaju fizicku bol iz razloga da je ne bi osecali ne bi npr mogi da miruju kad im se polomi kost vec bi hodali sa tom polomljenom dok se ne bi na kraju raspali. Pricali su kako postoji dve vrte sile, svetla i tamna. Svetla je mnogo jaca ali je tesko dostici, pogotovo za letace sanjare. Druga je bila snaga ovoga sveta ciji primer je to da tigar pojede zeca jer je brzi i snazniji a to nisu bile karakteristike koje su oni vrhovno postovali. Ove su bile na samom dnu iako du ti orlovi bili fizicki razvijeniji i lepsi od letaca sanjara. Ne treba se bojati niceg pa ni same smrti, govorili su. "Nemojte kukati kad neko umre kao sto to cine kokoske. One zale nekog jer vise nece moci da jede i pije i uziva u moci, sto je tragikomicno. Njihov zivot se brzo potrosi jer njima vladaju drugi gospodari po pravilima koje su svojim nacinom zivota prihvatile. I oni sebe proglasavaju orlovima jer vide kako je mocan a ne zbog toga sto unistava zlo. Oni bi rado sa tim orlom napali zeca, sto neki orlovi i cine. Nije im se svidelo meso zmija pa su se bacili na zecetinu a ne znaju da u nasem poslu ukus ni najmanje nije bitan. Nismo mi tu da jedemo, vec da unistavamo zlo."
Vreme je prolazilo a netrepeljivost izmedju ove dve grupe je postajala sve veca, dok jednog dana nije izbio rat. Klan kokosi uz podrsku palih orlova i Bogova kokoski odlucio je da napradne krajeve sanjara letaca. Podrska je stigla i sa druge strane, letaci sanjari imali su svog zastitnika. Veliki rat napravio je toliko bunilo da posle njega niko vise nije znao ko je ko a ni ko je ciji. Sve price su se izmesale i svi su poceli da zive nekim balansiranim zivotim. Niti su sanjali za moci nad drugima niti za letom, do kraja. Pojedinci su prilazili krajnostima a ostali se drzali neke sredine.
Ono sta se sa njima dogodilo je da su ih u letu pohvatali i zatocili u kavez. Nekoliko dana su im donosili hranu koje su one preko mere jele, tako da su se ugojile. Posle tih nekoliko dana provedenih u kavezu pustene su.
Jos uvek su mogle da lete, ponekad cak i bolje nego ranije, imale su vise energije. Toliko im se svideo predhodni kavez u kom su imale obilje hrane da su odlucile da se vrate. Tamo vise nije bilo kaveza, vec samo nasuta gomila hrane na jednom mestu. Svaki dan su dolazile na to mesto sve vise i vise gojeci se, dok jednog dana nisu mogle da polete. Nisu previse brinule za to vec su se vratile svojim uzicima u hrani. Vremenom te hrane je postajalo sve manje, dok na kraju nisu morale da se tuku, pa i ubijaju radi nje. Tada jedna od nekadasljih ptica shvatila je da je bila glupa sto je dala nize nebo za nesto cega vise nema ali nije mogla ponovo da poleti. Koske joj vise nisu bile kao ranije, sada su postale krupnije i teze a taj proces je nepovratan.
Mnoge kokoske, one jace, su bile predebele i imale su previse hrane za koju su se tukle sa ostalim, pa cak i pravile klanove kako bi za svoju grupu imale vise. To je drzalo grupu na okupu a cesto bi imali vodju. Ostale su bile toliko mrsave, da se lako moze pomisliti da mogu da polete, ali ne. Koliko god da su mahale vise nisu mogle da polete.
Medjutim jedan mali broj nekadasnjih letaca sanjao je san o ponovnom letu i sa ostalim istomisljenicima razmatrao to pitanje. Uvek je takvih bilo i uvek su bili omrzeni od klana mocnijih kokosaka koje su ih cesto i likvidirale ako su bile u mogucnosti za tako nesto, pogotovo ako im kvare planove.
Neki od njih imali su jos uvek malo vise letacke genetike pa su bile u mogucnosti da prelete neke manje razdaljine ali nikada i da se vinu u nebo. Tokom vremena koje je proticalo pojedinci su uspevali vise od tog ali samo usamljeni pojedinci koji su iza sebe ostavljali zapise o tome kako su uspeli da stignu dotle. Cilj toga je bila pomoc nekom u buducnosti koji ce nastaviti i dostici jos vece visine. Nisu uopste bili egoisticni pa da im ime ostane prvo na rang listi naj letaca. Njih je jedino zanimalo kako uspeti da nekadasnji letaci ponovo postanu ono sto su nekada bili ili ako ne to nesto priblizno tome.
Jednog dana, grmelo je, sevale su munje, kisa je padala. Sve kokoske i sanjari letaci su se sakrili od nje, svi sem jednog ludokljunca kako su ga nazvali. Bio je to letac sanjar koji se niceg nije plasio.Izasao je na kisu, vetar je nanosio blato na njgovo lice ali nije odustajao. Gledao je u nebo kao da je tamo cekao nesto. Svi su se cudili, sem klana kokoski i njihovih podanika. Pricalo se medju njima da ce ga Bogovi ubiti gromom jer ga izaziva, nicega se ne boji.
Nekoliko letaca sanjara posmatralo je pazljivo Ludokljunca, sve dok nisu spazili orlove koje lomi vetar i kisa i nosi olako kud kod hoce. Jedan od njih je rasirio krila do maksimuma i bas u tom momentu munja mu je sprzila krila. Pao je na zemlju sav mokar u blato.
Ludokljunac je otisao da pogleda sta se to dogadja. Tamo je spazio orla kako se dize, bez dela svojih krila koja su se pusila. Pomislio je, i oni sad ne mogu da lete, kao ni mi. Odmah posle toga usledila je kisa orlova koji padaju. Orlovi su im rekli kako ce im pomoci jer i bez krila imaju vise mogucnosti od njih. Odabrali su jedan deo prostranstva i tamo se nastanili.
Ludokljunac je cesto slusao price od nekadasnjih orlova kako su morali da ostanu bez krila da bi im pomogli. Drugi su pricali da su kaznjeni zbog neposlusnosti. Niko nije mogao da dozna pravu istinu a njega je samo to zanimalo. Vremenom ovi palli orlovi su dolazili do nesuglasica i delili se medju sobom. Jedni su sklapali dogovore sa klanom kokoski, dok su drugi pomagali Ludokljuncu i letacima sanjarima.
Prva grupa je odlucila da ode i vlada kokoskama, sto su kokoske spremno docekale jer su im odecavali ono sto oni najvise zele, moc nad drugima. Dobili su pomoc od ostalih entiteta koje su kokoste prozvale Bobovima i kojih su se plasile tako kad bi neko od njih se pojavio pred njima sve bi popadale i klanjale se njima, prinoseci im zrtve iz svojih redova ali i sanjara letaca. Njihova zrtva je bila najsladja u celjustima njihovih Bogova. Njihova piramida je bila takva da sto vise moci nad drugima imaju to su vise u piramidi. Jedan deo te piramide nije se video jer niko nije znao ko su ti koji je sacinjavaju. Za neke su bili upuceni i upravo oni su im silazili. Bili su to entiteti koji su se hranili slabijim stvorenjima, njihovim telom ali i vibracijama duha. Bili su to mnogo mocniniji entiteti u odnosu na pale orlove koji su prisli kokoskama. Oni su zapravo svu moc gotovo i izgubili tim prelaskom i sada su prihvatali neke druge koje su im obezbedjivali ti visi entiteti. Zapravo oni bi mogli da pobede njih ali samo ako su ostali na drugoj strani na kojoj u pali orlovi i letaci sanjari. Ovako slabi prihvatali su da postanu kao oni ako po njihovim pravilima zasluze a to su uvek bila neka zlodela. Te crne orlove je jedino zanimalo kako da povrate magicne moci a kokoske njihova hrana i fizicka i psihicka moc nad drugima. Medjutim nisu svima mogli da nametnu psihicku pa su koristili fizicku.
Druga grupa prisla je letacima sanjarima, govoreci im da su oni pali upravo radi njih, da im pomognu da zajedno svi skupa polete. Postojale su i price da posle smrti ovi orlovi se ponovo radjaju kako bi ponovo pomogli u prici o letu. Njima niko nije pomagao, bar ne na prvi pogled. Njihovo jedono oruzje bilo je istina kako pricali.
Medjutim, niko nije znao da li orlovi govore istinu. Neki su cak i pricali kako ove dve grupe orlova i u pocetku uopste nisu bile u dobrim odnosima. Kazu ovi su bili belji a ovi drugi nekako sivi pa i crni. Price su kruzile i tako zbunjivale nove orlice koji su se radjali sa sve vise pogresnom interpretacijom. Ipak niko ne moze biti siguran ni u jednu od tih prica ali ono sta je bilo sigurno to je da je ona prva grupa sa klanom kokosaka bila zla. Ovi drugi su pruzali zastitu pa bi se moglo reci da su suprotnost tj dobro. Ipak uvek treba biti oprezan i na oprez su pozivali sami beli orllovi. Govorili su kako nikome ne treba da veruju do kraja niti da se klanjaju iz straha bilo kome, pa ni njima. Iako su ih spasavali voleli su tu zahvalnost da pokazu na neki drugi nacin, kao sto je postajanje slican njima a orlovi su bili blize istini ili da pomognu slabijem od sebe. Pricali su da je svrha postojanja orlova zastita slabijih i kad u univerzumu vise ne bude zlih nece ni oni postojati. Oni su kazu dali svoju vecnost postojanja jer nisu mogli da gledaju kako oni pate ali da na kraju postoji ipak sansa za neke od njih da dobiju to zaslugama za njihov rad ali da to za njih ni najmanje nije bitno. S druge strane taj period koji postoje i postojace potrajace skoro pa kao vecnost. Njima je jedini zadatak da otklone patnju tako sto ce otkloniti njn uzork i to im je smisao postojanja kojim se napajaju. Propovedali su da niko nikom ne nanosi patnju jer uzivanje u tudjem bolu je sraman potez. Takodje su upucivali da ni nizim stvorenjima ne nanose bol, bar ne onim krupnijim jer oni vise osecaju. Hranili su se iskljucivo biljkama jer po njihovom ucenju one ne osecaju kao sto to cine zivotinje, niti za tim imaju potrebu. Zivotinje osecaju fizicku bol iz razloga da je ne bi osecali ne bi npr mogi da miruju kad im se polomi kost vec bi hodali sa tom polomljenom dok se ne bi na kraju raspali. Pricali su kako postoji dve vrte sile, svetla i tamna. Svetla je mnogo jaca ali je tesko dostici, pogotovo za letace sanjare. Druga je bila snaga ovoga sveta ciji primer je to da tigar pojede zeca jer je brzi i snazniji a to nisu bile karakteristike koje su oni vrhovno postovali. Ove su bile na samom dnu iako du ti orlovi bili fizicki razvijeniji i lepsi od letaca sanjara. Ne treba se bojati niceg pa ni same smrti, govorili su. "Nemojte kukati kad neko umre kao sto to cine kokoske. One zale nekog jer vise nece moci da jede i pije i uziva u moci, sto je tragikomicno. Njihov zivot se brzo potrosi jer njima vladaju drugi gospodari po pravilima koje su svojim nacinom zivota prihvatile. I oni sebe proglasavaju orlovima jer vide kako je mocan a ne zbog toga sto unistava zlo. Oni bi rado sa tim orlom napali zeca, sto neki orlovi i cine. Nije im se svidelo meso zmija pa su se bacili na zecetinu a ne znaju da u nasem poslu ukus ni najmanje nije bitan. Nismo mi tu da jedemo, vec da unistavamo zlo."
Vreme je prolazilo a netrepeljivost izmedju ove dve grupe je postajala sve veca, dok jednog dana nije izbio rat. Klan kokosi uz podrsku palih orlova i Bogova kokoski odlucio je da napradne krajeve sanjara letaca. Podrska je stigla i sa druge strane, letaci sanjari imali su svog zastitnika. Veliki rat napravio je toliko bunilo da posle njega niko vise nije znao ko je ko a ni ko je ciji. Sve price su se izmesale i svi su poceli da zive nekim balansiranim zivotim. Niti su sanjali za moci nad drugima niti za letom, do kraja. Pojedinci su prilazili krajnostima a ostali se drzali neke sredine.
