- Poruka
- 60.291
ПОЖАРЕВАЦ - Марко и Маријана Станковић из Пожаревца пуних су 20 година били заточеници своје мајке – нису излазили из куће и нису ишли у школу све до мајчине смрти, преносе Вечерње новости.
‘Сестра и ја били смо жртве претеране љубави, али и заточеници мајчине параноје. Нико није смео знати да постојимо ‘, испричао је новинарима 23-годишњи Марко.
Заједно са две године млађом сестром, Марко Станковић провео је детињство и рану младост у заточеништву. Трагична прича почела је кад је њихову мајку, у поодмаклој другој трудноћи, напустио супруг.
‘Очевим одласком вероватно је почео мамин патолошки страх да нам се може догодити и веће зло. Њен је одговор био да нас жели сачувати међу четири зида. Све је то била њена претерана брига и љубав која се граничила или прешла у болест. Она је била наш једини ослонац, али и жртва, а нас двоје жртве таквог њеног стања ‘, прича Марко за Вечерње новости.
Двоје деце било је заточено све до мајчине смрти пре три године. Захваљујући програму Друга шанса покушавају надокнадити изгубљено образовање, па су за годину дана са свим петицама завршили четири разреда.
‘Мајка нас је плашила причама да ће нас вани отети отац или ће нас, ако будемо гласни, социјални радници украсти и затворити … Говорила је да на сваком кораку вреба опасност. И ми смо јој, наравно, веровали ‘, прича Маријана.
Марко прича како је мајка ‘свакодневно стајала поред прозора у страху да ће јој неко отети децу, а даскама је преградила и врата и прозоре како их нико не би видио или да не могу изаћи на улицу’.
‘Ако не рачунамо то што смо живели изоловано, дане смо проводили као нормална породица пуна љубави. Играли смо се увек у тишини да нас суседи не би чули, гледали смо телевизију, читали новине ‘, додаје Марко.
Бака и деда неколико су пута пријављивали социјалним службама да су деца заточена, али је њихова мајка нашла начин да им доскочи и ‘сачува’ децу, па их је водила у напуштену страћару у ромску махалу или их је скривала у манастиру Острог. Суседима је мајка лагала како су деца код оца у Црној Гори.
Деца су у заточеништву научила енглески, Маријана је развила занимање за уметност, а Марко за техничке науке. Имао је један мобилни телефон, ау њему само један број – мајчин.
Кад им је мајка пре три године умрла, преузели су их бака и дедА и увели у живот. ‘Нико за нас није знао да постојимо. Имали смо документ да смо рођени и ништа осим тога. У полицији нам нису веровали. Морали смо да доведемо сведоке да потврде наш идентитет ‘, присећају се двоје младих људи.
Деца су се упознала са суседима и својим суграђанима у Пожаревцу, преносе Новости.
‘Обожавам живот, обожавам људе. Ујутро једва чекам да се пробудим. Мени је доживљај само шетати улицом или кад идем у школу ‘, каже Марко.
На крају, без обзира на оно што су проживели, за мајку и једно и друго имају пуно разумевање. Кажу како их је превише волела, иако су свесни како то није довољно оправдање за њене поступке.
http://www.pravda.rs/2013/05/29/horor-u-srbiji-majka-drzala-decu-zatocenu-u-kuci-20-godina/
‘Сестра и ја били смо жртве претеране љубави, али и заточеници мајчине параноје. Нико није смео знати да постојимо ‘, испричао је новинарима 23-годишњи Марко.
Заједно са две године млађом сестром, Марко Станковић провео је детињство и рану младост у заточеништву. Трагична прича почела је кад је њихову мајку, у поодмаклој другој трудноћи, напустио супруг.
‘Очевим одласком вероватно је почео мамин патолошки страх да нам се може догодити и веће зло. Њен је одговор био да нас жели сачувати међу четири зида. Све је то била њена претерана брига и љубав која се граничила или прешла у болест. Она је била наш једини ослонац, али и жртва, а нас двоје жртве таквог њеног стања ‘, прича Марко за Вечерње новости.
Двоје деце било је заточено све до мајчине смрти пре три године. Захваљујући програму Друга шанса покушавају надокнадити изгубљено образовање, па су за годину дана са свим петицама завршили четири разреда.
‘Мајка нас је плашила причама да ће нас вани отети отац или ће нас, ако будемо гласни, социјални радници украсти и затворити … Говорила је да на сваком кораку вреба опасност. И ми смо јој, наравно, веровали ‘, прича Маријана.
Марко прича како је мајка ‘свакодневно стајала поред прозора у страху да ће јој неко отети децу, а даскама је преградила и врата и прозоре како их нико не би видио или да не могу изаћи на улицу’.
‘Ако не рачунамо то што смо живели изоловано, дане смо проводили као нормална породица пуна љубави. Играли смо се увек у тишини да нас суседи не би чули, гледали смо телевизију, читали новине ‘, додаје Марко.
Бака и деда неколико су пута пријављивали социјалним службама да су деца заточена, али је њихова мајка нашла начин да им доскочи и ‘сачува’ децу, па их је водила у напуштену страћару у ромску махалу или их је скривала у манастиру Острог. Суседима је мајка лагала како су деца код оца у Црној Гори.
Деца су у заточеништву научила енглески, Маријана је развила занимање за уметност, а Марко за техничке науке. Имао је један мобилни телефон, ау њему само један број – мајчин.
Кад им је мајка пре три године умрла, преузели су их бака и дедА и увели у живот. ‘Нико за нас није знао да постојимо. Имали смо документ да смо рођени и ништа осим тога. У полицији нам нису веровали. Морали смо да доведемо сведоке да потврде наш идентитет ‘, присећају се двоје младих људи.
Деца су се упознала са суседима и својим суграђанима у Пожаревцу, преносе Новости.
‘Обожавам живот, обожавам људе. Ујутро једва чекам да се пробудим. Мени је доживљај само шетати улицом или кад идем у школу ‘, каже Марко.
На крају, без обзира на оно што су проживели, за мајку и једно и друго имају пуно разумевање. Кажу како их је превише волела, иако су свесни како то није довољно оправдање за њене поступке.
http://www.pravda.rs/2013/05/29/horor-u-srbiji-majka-drzala-decu-zatocenu-u-kuci-20-godina/
