(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
HODAJUĆI KROZ VREME
Čudna je tvorevina to vreme kao i potreba čovekova da kada dodje do jedne tačke u tom vremenu zastane, okrene se i pogleda iza sebe. Lepota ili ružnoća onoga što vidi opet zavisi od njega samog jer oko njegovo naviklo je da gleda sopstveni vid neimarstva. Ujedno smo najvatrenije pristalice i najveći kritičari svojih dela.....taj pogled unazad je još jedno životno kaljenje. Hodajući kroz vreme ostavljamo tragove stvarajući ili razarujući. Tragovi naši ostaju za navek........uklesani u kamen života, otisci naših reči i dela, osmeha i suza, radosti i tuge, rata i mira, odluke koje donesosmo, put kojim hodismo pokazuju nama i drugima. Bljeskaju bisernom lepotom velelepne tvorevine naše ili pak tinjajućim svetlom opominju razvaline što ostavismo za sobom. Neka ih.......ono što jarko svetli daje snagu za dalji put.......ono što slabo svetli pametnog sprečava da se saplete o cigle što razbaca po putu rušeći svoja ili tudja zdanja i snove.
Svačiji je put osvetljen šarenim svetlima samo je pitanje da li ste za sobom ostavljali više jakih ili slabih lampi....
Pogledah......svetli dosta jarko......ima doduše i par tamnih mesta na mom krivudavom putu......ne mogu sve i da hoću pojačati njihovu svetlost........zato, idem dalje....jer..... treba još dosta hodati a korak mi postaje nekako ......spor......
PS Ovo nije žal za mladost......samo razmišljanje o daljem putu......da se ne sapletem
