Banovic Strahinja
Ističe se
- Poruka
- 2.909
Američki ministar finansija 1971. godine, Džon Konali, izjavio je da je njegova filozofija da su svi stranci protiv SAD-a i da je njihov zadatak da ih preduhitre. Ova izjava je ubedila predsednika da sprovede "Nixonov šok", koji je izazvao veliki ekonomski potres. Cilj je bio "kontrolisano urušavanje svetske ekonomije". Iako se često poredi sa ekonomskim potezima Donalda Trampa, Nixonov šok je bio daleko razorniji, posebno za Evropu, ali je dugoročno učvrstio američku hegemoniju.
Uspeh "Nixonovog šoka" ne garantuje uspeh Trampove verzije, ali podseća da ono što je dobro za američke vladare nije nužno dobro za većinu Amerikanaca ili za svet. Jedan od najpametnijih savetnika Nixona, koji je ubedio Connallyja u potrebu za šokom, jasno je izrazio ovu poentu:
"Primamljivo je gledati na tržište kao na nepristrasnog arbitra. Ali, balansirajući zahteve stabilnog međunarodnog sistema i želju za slobodom nacionalne politike, mnoge zemlje, uključujući SAD, izabrale su ovo drugo."
Jednom dodatnom frazom, srušio je sve pretpostavke na kojima su Zapadna Evropa i Japan izgradili svoje posleratne ekonomske uspehe: "Kontrolisano urušavanje svetske ekonomije je legitiman cilj za osamdesete.
Deset meseci nakon što je održao ovo predavanje, Pol Volker postao je predsednik Federalnih rezervi. Ubrzo su kamatne stope u SAD-u udvostručene, a zatim utrostručene. Kontrolisano urušavanje svetske ekonomije, koje je započelo kada su predsednika Nixona ubedili Connally i Volker da ukinu stabilan režim deviznih kurseva, dovršeno je povećanjem kamatnih stopa koje su bile daleko razornije od Trampovih tarifa.
Tramp nije prvi predsednik koji je pokušao kontrolisano urušavanje svetske ekonomije devastirajućim potezima. Niti je prvi koji je namerno štetio američkim saveznicima kako bi obnovio i produžio američku hegemoniju. Niti prvi koji je bio spreman da na kratko naškodi Volstritu kako bi dugoročno ojačao američku akumulaciju kapitala. Nixon je sve to učinio pre pola veka.
Ironija je u tome što svet za kojim danas žali zapadna liberalna elita postoji zahvaljujući Nixonovom šoku. Dok kritikuju ideju da američki predsednik izazove šok svetskoj ekonomiji, oni žale za svetom koji je nastao upravo zbog spremnosti drugog predsednika da izazove još veći šok. Nixonov šok dao je život neoliberalizmu, finansijalizaciji i globalizaciji, koje su danas miljenici liberalne elite.
Ključno pitanje Nixonovog tima bilo je: kako Amerika može ostati hegemon kada postane zemlja sa deficitom? Umesto stezanja kaiša, što bi moglo izazvati recesiju i oslabiti vojnu moć SAD-a, odlučili su se za suprotan pristup: povećanje trgovinskog deficita SAD-a i prebacivanje troškova na strane kapitaliste. Ovo je bila strategija "Preduhitri ih pre nego što oni preduhitre nas", koju je Connally ubedio Nixona da usvoji.
Njihova strategija oslanjala se na stvaranje tokova kapitala koji bi omogućili povrat stranih dolara u SAD i njihovu reciklažu. To je zahtevalo deregulaciju Volstrita, oslobađajući ga ograničenja postavljenih tokom Nju Dila, ratne ekonomije i Bretton Woods sistema. Pod plaštom neoliberalizma, bankari su dobili milijarde stranih dolara u deregulisanom okruženju, što je dovelo do finansijalizacije. Ovaj sistem se oslanjao na američke deficite koji su generisali potražnju za evropskim i azijskim izvozom, čime je globalizacija rođena.
Svet koji je Nixonov šok stvorio, a finansijska kriza 2008. uzdrmala, često se naziva neoliberalnom erom, globalizacijom ili finansijalizacijom. Nakon spasavanja 2009. godine, američka hegemonija je opstala, ali je izgubila deo svoje dinamike. Danas, Nixonov šok je iscrpljen, barem iz perspektive Trampista koji žele da daju američkoj hegemoniji novi zamah. Ovo je suština Trampovog šoka i njegovog plana, uključujući i taktičke poteze poput korišćenja kriptovaluta.
Iako su i Nixonov i Trampov šok imali za cilj devalvaciju dolara uz jačanje njegovog statusa kao svetske rezervne valute, sredstva su bila različita. Nixonov šok se oslanjao na tržišta novca da devalvuju kurs dolara, što je dodatno pogodilo američke saveznike kroz rast cena nafte, dok Tramp koristi tarife kao oružje za nanošenje veće štete evropskim i azijskim kapitalistima nego američkim.
Uspeh Trampovog šoka zavisiće od njegove dugotrajnosti, za šta će verovatno biti potrebna dvostrana podrška, kao što je Nixonov šok uspeo zahvaljujući kontinuitetu kroz administracije Cartera i Reagana. Međutim, pitanje je da li je američki politički sistem još uvek sposoban za takvu saradnju.
Ako Trampov šok postigne uspeh sličan Nixonovom, svet bi mogao izgledati drugačije. Neoliberalizam je već osporavan od strane tehnofeudalnih ideologa poput Pitera Tila, dok se finansijalizacija suočava sa pritiscima razvoja veštačke inteligencije i spajanjem "cloud" kapitala i finansija. Globalizacija se povlači, ali autarkija nije moguća. Trampov šok vodi ka podeljenoj planeti: jednoj strani sa zemljama-vazalima koje prihvataju Trampov plan i drugoj gde BRICS eksperimentišu.
Naša generacija se zaista nalazi na istorijskoj prekretnici. Umesto da se fokusiramo na ličnost u Beloj kući, treba da se setimo da je Nixonov šok bio važniji od samog Nixona. Ako je Nixon jednom promenio svet, ostavljajući ga nestabilnijim, Tramp bi to mogao ponoviti.
Uspeh "Nixonovog šoka" ne garantuje uspeh Trampove verzije, ali podseća da ono što je dobro za američke vladare nije nužno dobro za većinu Amerikanaca ili za svet. Jedan od najpametnijih savetnika Nixona, koji je ubedio Connallyja u potrebu za šokom, jasno je izrazio ovu poentu:
"Primamljivo je gledati na tržište kao na nepristrasnog arbitra. Ali, balansirajući zahteve stabilnog međunarodnog sistema i želju za slobodom nacionalne politike, mnoge zemlje, uključujući SAD, izabrale su ovo drugo."
Jednom dodatnom frazom, srušio je sve pretpostavke na kojima su Zapadna Evropa i Japan izgradili svoje posleratne ekonomske uspehe: "Kontrolisano urušavanje svetske ekonomije je legitiman cilj za osamdesete.
Deset meseci nakon što je održao ovo predavanje, Pol Volker postao je predsednik Federalnih rezervi. Ubrzo su kamatne stope u SAD-u udvostručene, a zatim utrostručene. Kontrolisano urušavanje svetske ekonomije, koje je započelo kada su predsednika Nixona ubedili Connally i Volker da ukinu stabilan režim deviznih kurseva, dovršeno je povećanjem kamatnih stopa koje su bile daleko razornije od Trampovih tarifa.
Tramp nije prvi predsednik koji je pokušao kontrolisano urušavanje svetske ekonomije devastirajućim potezima. Niti je prvi koji je namerno štetio američkim saveznicima kako bi obnovio i produžio američku hegemoniju. Niti prvi koji je bio spreman da na kratko naškodi Volstritu kako bi dugoročno ojačao američku akumulaciju kapitala. Nixon je sve to učinio pre pola veka.
Ironija je u tome što svet za kojim danas žali zapadna liberalna elita postoji zahvaljujući Nixonovom šoku. Dok kritikuju ideju da američki predsednik izazove šok svetskoj ekonomiji, oni žale za svetom koji je nastao upravo zbog spremnosti drugog predsednika da izazove još veći šok. Nixonov šok dao je život neoliberalizmu, finansijalizaciji i globalizaciji, koje su danas miljenici liberalne elite.
Ključno pitanje Nixonovog tima bilo je: kako Amerika može ostati hegemon kada postane zemlja sa deficitom? Umesto stezanja kaiša, što bi moglo izazvati recesiju i oslabiti vojnu moć SAD-a, odlučili su se za suprotan pristup: povećanje trgovinskog deficita SAD-a i prebacivanje troškova na strane kapitaliste. Ovo je bila strategija "Preduhitri ih pre nego što oni preduhitre nas", koju je Connally ubedio Nixona da usvoji.
Njihova strategija oslanjala se na stvaranje tokova kapitala koji bi omogućili povrat stranih dolara u SAD i njihovu reciklažu. To je zahtevalo deregulaciju Volstrita, oslobađajući ga ograničenja postavljenih tokom Nju Dila, ratne ekonomije i Bretton Woods sistema. Pod plaštom neoliberalizma, bankari su dobili milijarde stranih dolara u deregulisanom okruženju, što je dovelo do finansijalizacije. Ovaj sistem se oslanjao na američke deficite koji su generisali potražnju za evropskim i azijskim izvozom, čime je globalizacija rođena.
Svet koji je Nixonov šok stvorio, a finansijska kriza 2008. uzdrmala, često se naziva neoliberalnom erom, globalizacijom ili finansijalizacijom. Nakon spasavanja 2009. godine, američka hegemonija je opstala, ali je izgubila deo svoje dinamike. Danas, Nixonov šok je iscrpljen, barem iz perspektive Trampista koji žele da daju američkoj hegemoniji novi zamah. Ovo je suština Trampovog šoka i njegovog plana, uključujući i taktičke poteze poput korišćenja kriptovaluta.
Iako su i Nixonov i Trampov šok imali za cilj devalvaciju dolara uz jačanje njegovog statusa kao svetske rezervne valute, sredstva su bila različita. Nixonov šok se oslanjao na tržišta novca da devalvuju kurs dolara, što je dodatno pogodilo američke saveznike kroz rast cena nafte, dok Tramp koristi tarife kao oružje za nanošenje veće štete evropskim i azijskim kapitalistima nego američkim.
Uspeh Trampovog šoka zavisiće od njegove dugotrajnosti, za šta će verovatno biti potrebna dvostrana podrška, kao što je Nixonov šok uspeo zahvaljujući kontinuitetu kroz administracije Cartera i Reagana. Međutim, pitanje je da li je američki politički sistem još uvek sposoban za takvu saradnju.
Ako Trampov šok postigne uspeh sličan Nixonovom, svet bi mogao izgledati drugačije. Neoliberalizam je već osporavan od strane tehnofeudalnih ideologa poput Pitera Tila, dok se finansijalizacija suočava sa pritiscima razvoja veštačke inteligencije i spajanjem "cloud" kapitala i finansija. Globalizacija se povlači, ali autarkija nije moguća. Trampov šok vodi ka podeljenoj planeti: jednoj strani sa zemljama-vazalima koje prihvataju Trampov plan i drugoj gde BRICS eksperimentišu.
Naša generacija se zaista nalazi na istorijskoj prekretnici. Umesto da se fokusiramo na ličnost u Beloj kući, treba da se setimo da je Nixonov šok bio važniji od samog Nixona. Ako je Nixon jednom promenio svet, ostavljajući ga nestabilnijim, Tramp bi to mogao ponoviti.
