Bobi N
Obećava
- Poruka
- 99
Поздрав,
Ево већ пола године претерано бринем за здравље и постало је јако напорно.
Све је почело разним безаленим пробадањима у стомаку, наставило се стрепњама због евентуално могућих проблема са штитном жлездом, да би пре три месеца почео да чачкам врат без икаквог правог повода и тамо набасам на две мале лимфне жлезде. Од тада сам престрављен, стално сам забринут за своје здравље и наравно умишљам најгори могући сценарио. По пар недеља будем уреду, па онда испочетка. Имао сам до пре пар дана једну лепу паузу, скоро сам заборавио на све, а онда сам поново почео да драмим.
Стално пипкам врат и проучавам жлезде. Гледам јесу ли нарасле, смањиле се... Онда прочитам који су симптоми болести којих се плашим, па одмах почнем да их тражим и примећујем на себи. На пример, малопре сам прочитао да је један од симпрома свраб и ево, сад ме све нешто сврбуцка - те колено, те ухо. Исто тако почео сам малопре да тражим црвене тачкице по кожи и гле чуда одмах сам нашао једну симњиву на шаци.
Све то време осећам се јако добро (ако се изузму ови напади лудила), трчим по 5 километара у цугу без проблема, склекова, трбушњака, згибова радим колико хоћете. На исхрану сам увек пазио, избегавао превише слатког, трудио се да уместо свињетине и разноразних прерађевина једем рибу и салатице... Уз то имам и пријатеља доктора који ме препипава када упаднем у ове хипохондријске кризе, он ми је рекао да је жлезда на врату како треба и да нема шта да се плашим. Све ово ме смири донекле док не почнем поново да истражујем. Малопре сам ископао резулзате анализе крви коју сам вадио средином новембра. Видео сам сад да су ми лимфоцити били мало повишени, имао сам 2.7 (42%) реф. вредност 1.7-4.9 (25% - 40%). Сад су та 2% (која ми докторица није ни споменула приликом узимања резулата) код мене изазвала нове навале страхова. "Аха, имам две опипљиве жлезде на врату, вишак лимфоцита..." - довољно да се одузмем од страха. Одмах сам угњавио тог пријатеља доктора и он ми каже да је тај резултат лимфоцита сасвим уреду. Успут, све остало приликом те анализе се показало као јако добро.
За жлезде на врату сам пронашао да нису ништа специјално страшне ако су 1cm и мање. Милион пута сам опипавао ове моје и рекао бих да су по прилично испод те величине. (При свему томе витке сам грађе, што вероватно олакшава напипавање жлезда).
Кад све ово овако напишем лакше ми је... Прочитам све, па некако реалније могу да сагледам ствар. Ипак страх да имам неку ужасну болест која се споро развија ме често омета у свакодневним обавезама, у односу са људима. Често сам одсутан и забринут. "Шта ако..." - ужасно питање које вероватно прогони сваког хипохондра. Уместо да се радујем животу време и енергију траћим на вероватно беспотребне бриге. Осећам велику потребу да своје страхове и муку поделим са неким, а истовремено не желим да оптерећујем девојку, мајку, дог мог пријатеља доктора... Знам да сам им јако напоран. На неке прегледе и анализе не смем - дуго сам се плашио да одем код доктора и када сам отишао измислили су ми проблем са штитном жлездом. Нисам спавао, имао сам повишен притисак данима... На крају се испоставио да су на тој поликлиници хтели мало да злоупотребе моју претерану бригу за здравље и да ме прошетају по свим запосленим специјалистима. Мало те уплаше, да би ти узели више новца за прегледе и анализе. После тог трауматичног искуства нема шансе да им се поново препустим у руке.
Вероватно сам и вас овде удавио оволиком причом... Но, шта је ту је. Ваљда ће све бити ок.
Ево већ пола године претерано бринем за здравље и постало је јако напорно.
Све је почело разним безаленим пробадањима у стомаку, наставило се стрепњама због евентуално могућих проблема са штитном жлездом, да би пре три месеца почео да чачкам врат без икаквог правог повода и тамо набасам на две мале лимфне жлезде. Од тада сам престрављен, стално сам забринут за своје здравље и наравно умишљам најгори могући сценарио. По пар недеља будем уреду, па онда испочетка. Имао сам до пре пар дана једну лепу паузу, скоро сам заборавио на све, а онда сам поново почео да драмим.Стално пипкам врат и проучавам жлезде. Гледам јесу ли нарасле, смањиле се... Онда прочитам који су симптоми болести којих се плашим, па одмах почнем да их тражим и примећујем на себи. На пример, малопре сам прочитао да је један од симпрома свраб и ево, сад ме све нешто сврбуцка - те колено, те ухо. Исто тако почео сам малопре да тражим црвене тачкице по кожи и гле чуда одмах сам нашао једну симњиву на шаци.
Све то време осећам се јако добро (ако се изузму ови напади лудила), трчим по 5 километара у цугу без проблема, склекова, трбушњака, згибова радим колико хоћете. На исхрану сам увек пазио, избегавао превише слатког, трудио се да уместо свињетине и разноразних прерађевина једем рибу и салатице... Уз то имам и пријатеља доктора који ме препипава када упаднем у ове хипохондријске кризе, он ми је рекао да је жлезда на врату како треба и да нема шта да се плашим. Све ово ме смири донекле док не почнем поново да истражујем. Малопре сам ископао резулзате анализе крви коју сам вадио средином новембра. Видео сам сад да су ми лимфоцити били мало повишени, имао сам 2.7 (42%) реф. вредност 1.7-4.9 (25% - 40%). Сад су та 2% (која ми докторица није ни споменула приликом узимања резулата) код мене изазвала нове навале страхова. "Аха, имам две опипљиве жлезде на врату, вишак лимфоцита..." - довољно да се одузмем од страха. Одмах сам угњавио тог пријатеља доктора и он ми каже да је тај резултат лимфоцита сасвим уреду. Успут, све остало приликом те анализе се показало као јако добро.
За жлезде на врату сам пронашао да нису ништа специјално страшне ако су 1cm и мање. Милион пута сам опипавао ове моје и рекао бих да су по прилично испод те величине. (При свему томе витке сам грађе, што вероватно олакшава напипавање жлезда).
Кад све ово овако напишем лакше ми је... Прочитам све, па некако реалније могу да сагледам ствар. Ипак страх да имам неку ужасну болест која се споро развија ме често омета у свакодневним обавезама, у односу са људима. Често сам одсутан и забринут. "Шта ако..." - ужасно питање које вероватно прогони сваког хипохондра. Уместо да се радујем животу време и енергију траћим на вероватно беспотребне бриге. Осећам велику потребу да своје страхове и муку поделим са неким, а истовремено не желим да оптерећујем девојку, мајку, дог мог пријатеља доктора... Знам да сам им јако напоран. На неке прегледе и анализе не смем - дуго сам се плашио да одем код доктора и када сам отишао измислили су ми проблем са штитном жлездом. Нисам спавао, имао сам повишен притисак данима... На крају се испоставио да су на тој поликлиници хтели мало да злоупотребе моју претерану бригу за здравље и да ме прошетају по свим запосленим специјалистима. Мало те уплаше, да би ти узели више новца за прегледе и анализе. После тог трауматичног искуства нема шансе да им се поново препустим у руке.
Вероватно сам и вас овде удавио оволиком причом... Но, шта је ту је. Ваљда ће све бити ок.
