Heroj i učitelj

[Nina]

Milisav Semiz bio je ratni pilot i legendarni instruktor JAT-a, koji je oblikovao generacije vazduhoplovaca

U Zemunu 1937. godine, 14. klasa pilotske lovačke škole

U herojskoj odbrani Beograda, 7. aprila 1941, leteći na lovcu domaće konstrukcije IK-3, u sastavu proslavljene lovačke eskadrile Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, narednik-vodnik Milisav Semiz je oborio nemački bombarder „junkers JU 88A”, a 12. aprila još jedan avion – teški lovac bombarder „meseršmit Bf 110D”.
Tokom kratkotrajnog rata oborio je još dva nemačka aviona, ukupno četiri. O tome je s ponosom govorio i detaljno opisivao kako su izgledale te vazdušne borbe. U svemu tome imao je puno sreće: 7. aprila njegov IK-3 pogođen je rafalom iz nemačkog bombardera, ali je Semiz uspeo da vrati avion na zemunski aerodrom. Pričalo se da je nakon sletanja utvrđeno da je bilo gotovo 50 pogodaka, od toga dvadesetak na motoru i elisi.

Semiz (u belom mantilu) u prvoj grupi pilota za obuku na mlaznom avionu „karavela”

 

[Nina]

U britanskom RAF-u, pa u nemačkim logorima
Posle sloma odbrane Beograda Semiz je avionom preleteo na Aerodrom Kapino polje kod Nikšića, a potom u Grčku, odakle se brodom prebacio u Aleksandriju u Egiptu, gde je kasnije pristupio britanskom ratnom vazduhoplovstvu – RAF.
Aprila 1942, s grupom jugoslovenskih vazduhoplovnih oficira spustio se padobranom na teritoriju Sandžaka, gde je uhvaćen i predat Nemcima. Preživeo je zahvaljujući bioskopskoj ulaznici. Naime, tog dana, kada je upućen u Jugoslaviju, nameravao je da pogleda jedan film u engleskom vojnom bioskopu u Kairu, za šta je unapred kupio ulaznicu. Kako kod sebe niko od njih nije imao nikakve druge dokumente za identifikaciju, a zarobljeni su kao diverzanti, jer su svi bili u civilnim odelima, pri pretraživanju Semizovog odela našli su ulaznicu za vojni bioskop, datiranu za taj dan. Na njoj je pisalo njegovo ime i prezime, kao i čin u engleskoj vojsci. Ta ulaznica ga je spasila od sigurne smrti, jer su ga Nemci tretirali kao vojnog ratnog zarobljenika i iz beogradske „Glavnjače” prebačen je u Nemačku, gde je bio u nekoliko logora.

U proleće 1945. godine vratio se u domovinu i dve godine leteo u Transportnoj grupi Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva.

Milisav u kokpitu aviona JAT-a

 

[Nina]

Semiz je rođen 1912. u mahali Crkvica u Ljubuškom, u Hercegovini, gde je završio osnovnu školu. „Lovačku školu završio sam 1937. godine”, zapisao je u svom kratkom i šturo napisanom dnevniku. „Potajno sam osećao veliki ponos, s jedne strane, a s druge, bilo mi je veoma žao što sam morao da napustim Pančevo i mali garnizon gde sam imao lepo društvo i igrao fudbal u OK ’Banat’, pa mi zato nije bilo zamereno što u svemu nisam poštovao pravila vojne discipline, koja mi, iskreno rečeno, nikada nije ni ležala.”

U JAT-u je bio od formiranja – 1947. Posle odlaska Milivoja Arsenijevića, prvog šefa pilota JAT-a, Semiz je deset godina bio na toj funkciji. Kao vođa vazduhoplova otvorio je liniju JAT-a za Pariz 17. marta 1952. Pored ostalog, bio je član posade na prvoj svetskoj turneji jugoslovenskog predsednika Tita po Aziji 1955.

Prvi preleteo milion kilometara

Semiz je bio i prvi jugoslovenski pilot koji je u letačkoj knjižici upisao milion preletenih kilometara. U vreme kada su vazdušne linije bile kratke, a avioni spori, bio je to izvanredan uspeh. Za izvanredno zalaganje i izvršavanje letačkih zadataka 1954. je odlikovan je Ordenom rada prvog reda.
U JAT-u je leteo na svim tipovima aviona, počev od „daglasa DC-3”, „junkersa JU-52”, preko „iljušina Il-14”, „konvera” 340 i 440, DC-6B, sve do „karavele SE-210”. Početkom pedesetih godina JAT je doneo odluku da kupi tri u to doba najsavremenija aviona za srednje linije – „konver CV-340”. Semiz je bio u prvoj grupi pilota koji su u SAD školovani za novi tip aviona i završio dvomesečnu obuku za vazdušni saobraćaj u nekoliko američkih kompanija. U njegovoj briljantnoj pilotskoj biografiji stoji da je prilikom preleta prvog JAT-ovog aviona „konver CV-340” iz SAD za Jugoslaviju 1954. godine preleteo preko Atlantskog okeana bez sletanja, za nešto više od šest sati, što je u to doba bio pravi rekord. Zahvaljujući ovom poduhvatu, zaslužio je mesto u Američkom muzeju avijacije u Las Vegasu u Nevadi. Njegovo ime, kao pilota RAF-a, nalazi se i u Muzeju vazduhoplovstva u Londonu.

Takođe, bio je u prvoj grupi pilota koji su 1962. školovani za karavelu u „Svis eru” u Švajcarskoj.

 

[Nina]

U vreme dok još nije postojala posebna škola za civilne pilote i dok su u civilno vazduhoplovstvo uglavnom dolazili demobilisani vojni i, ređe, sportski piloti, Semiz je bio zadužen za njihovu preobuku za putničke avione. Sve se to događalo u vreme ogromnih promena, koje su počele dolaskom konvera i kulminirale uvođenjem u saobraćaj prvih mlaznih aviona. Uz sve to, JAT-ovi avioni su pedesetih godina imali nekoliko katastrofalnih udesa, s ljudskim žrtvama. Za većinu tih udesa kao uzrok se navodio „ljudski faktor”.

Bilo je očito da bivši vojni piloti nisu bili dovoljno osposobljeni za novi tip aviona i u JAT-u su preduzete energične mere da se stanje promeni. Izvršena je stroga selekcija pilotskih kadrova, reorganizovane su letačka i tehnička služba i odlučeno je da počne sistematska obuka letačkog osoblja. Rezultat: JAT je dugo godina leteo bez većih udesa i žrtava.

Problemi s obukom pilota, međutim, dugo godina nisu bili rešeni, a eskalirali su nakon što je u Ljubljani formirana kompanija „Adrija aviopromet”, u koju su za dve godine prešle dve grupe pilota, pa je JAT ostao s desetkovanim letačkim kadrom. Problem je rešen prijemom rezervnih vojnih pilota i pilota Vazduhoplovnog saveza Jugoslavije, koji su za veoma kratko vreme morali da se doškoluju i preuzmu upravljanje avionima JAT-a. Bio je to ogroman posao za sve instruktore na čelu s šefom pilota Semizom, koji zbog ove obuke nekoliko meseci gotovo nije izlazio iz aviona. Radeći dve smene dnevno, leteo je u redovnom saobraćaju i istovremeno obučavao buduće pilote. Zahvaljujući prevashodno njemu, JAT je na najbezbolniji način prevazišao problem nedostatka pilotskog kadra. Te godine samo za DC-3 su odškolovani: 41 kapetan i 15 kopilota, za CV-440 14 kapetana i 17 kopilota, za Il-14M 13 kapetana i za DC-6B 5 kapetana.

Prilikom školovanja mnogobrojnih vojnih pilota za civilni saobraćaj, nemali broj nije zadovoljio standarde koje je Semiz postavio, što su mu neki lično zamerili i nisu ga voleli. Grupa tih nezadovoljnih pilota, ali politički jakih, pokušavala da ga smeni s mesta šefa pilota. Na redovnom zdravstvenom pregledu otkriveno je da je preboleo srčani infarkt i zbog toga je 1964, u najboljim godinama, „skinut” s letenja i po tadašnjem običaju prešao u Školski centar, gde je nastavio sa školovanjem pilota.

U penziju je otišao 1968. godine.

 

[Nina]

Ni kada je penzionisan Semiz nije mogao bez letenja. Prešao je u zagrebačku „Pan Adriju”, gde je nastavio da obučava pilote.
Samo dve godine kasnije, 9. decembra 1970, poginuo je u saobraćajnom udesu nadomak Zagreba.

Vest o pogibiji putovala je tog dana eterom od aviona do aviona, od pilota do pilota. Jedan od Semizovih kolega tada je rekao: „Da su divlje guske tada uzletale sa zemlje – pale bi pokošene radio-talasima!”

Milisav Semiz je ostao upamćen kao najbolji pedagog-instruktor JAT-a. Imao je izuzetan dar da prenese svoje ogromno znanje i iskustvo, da komplikovane stvari objasni na jednostavan način i to ne samo u situacijama kada je to radio kao instruktor već i u svim drugim. Bio je veoma jednostavan i beskrajno strpljiv. Za Semiza su njegove kolege govorile da je bio najbolji od svih.

 

[Nina]

Nekada je JAT bio kompanija za poštovanje kao i njeni piloti..