Погледајте колико се стручњака бавило са тим оцилима и да нису могли донети коначан одговор.
Овако почиње Александар Соловјев о постанку српског грба
Тачно пре двадесет година објавио је наш уважени слављеник, др. Федро Шишић један интересантан чланак о српском грбу. У том чланку, писаном за хрватску јавност, др. Шишић показује да порекло српског грба (крст са четири оцила ) треба тражити код Марва Орбинија, који је год. 1601 први објавио тај грб као > Arma del Re Vukasin <, па је из Орбинова дела тај грб пренет г. 1701 у Стематографију Павла Ритера-Витезовића као грб Србије и да се од тога времена Карловачка српска митрополија служила тим грбом као саставним делом свога грба, већ од времена митрополите Мојсија Петровића год. 1726. Пример Карловачке митрполије и велики утицај Стематографије Жефаровића, који је године 1741 Ритерово дело превео с латинског на словеносрпски, - проширили су употребу тог грба код Срба у Аустроугарској монархији, и уопште код свих Срба. Год. 1838 био је овај примљен од Милоша Обреновића за званични грб Кнежевине Србије. Дакле, по мишљењу писца > Кнежевина Србија из 19 века, узела је свој грб по узору Срба што живе на територији Краљевине Угарске и Хрватске, наиме Карловачке митрополије, а не обратно. Овде је писац оставио празнину која је објашњављала разлог тог објашњења. То је било на суђењу неким Србима који су били оптужени да се служе знамењима Србије. Чланак дра. Ф. Шишића јасно је приказао питање о традицији и употреби српског грба од Орбинова времена. Ипак остало је нерешено питање, откуд је Орбини узео или измислио овај грб, нема ли крст са четири оцила неку старију традицију, која би га везивала за средњевековну Србију? У последње време ово је питање додирнуо г. проф. Пера Поповић, архитекта и зналац середњевековне српске уметности. У једном чланку год. 1924 анализирао је хипотезу архим. Нићифора Дучића о вези између дотичног грба и хиландарског печата Св. Саве,- решио је ово питање негативно. У другом чланку год. 1926 обратио је г. Пера Поповић пажњу на тобожњи српски грб, који је некад Дим. Аврамовић видео на једној од Галатских капија у Цариграду. Служећи се чланком познатог византолога г. Ж. Еберсолта, госп. Пера Поповић тумачи да је загонетни грб на Галатској капији- грб Ђеновљана -који су почетком 14-ог века зидали нова утврђења у Галати-, а да монограм од 4 В ударен преко грба Ђеновског показује сизеренство Палеолога и значи - Према овоме постанак српског грба нема везе с овим плочама у Цариграду, које се сада налазе у музеју. Ипак откуд ова чудна сличност између српског грба и грба на цариградској капији из почетка 14-ог века. Мислимо да није случајна, него да порекло ове сличности треба тражити у српско-византијским односима 14-ог века, толико значајним за разумевање српске историје.
Прије свега морамо нагласити да је г. Ж Еберсолт сасвим погрешно растумачио грб са монограмом ( боље би било рећи, са тетраграмом ) на цариградској плочи. Ово није ђеновски грб са удареним преко њега словима у знак сизеренства ( случај непознат у хералдици ) него грб или знак царске породице Палеолога, и тим самим позне Византије. У Млетачком Museo Civico налази се интересантна карта Средоземног мора, сликана од Франческа де Чезанис год. 1421. Ту су над појединим државама насликане и њихове заставе у бојама. Између Солуна и Цариграда вије се застава Византијског царства - златан крст на црвеном пољу са четири златна слова В између кракова крста. Сличност је између ове заставе и српског грба фрапантна. Ова слика је најбољи доказ да се Византијско царство служило крсташ-барјаком с овим грбом. Можемо приметити да је Ф. де Чезанис вероватно пресликао своју карту са једне старије заставе Јерменске краљевине и заставе кипарских краљева Лузињана на киликијској обали, ово практично стање пре год. 1375. И заиста имамо доста других доказа да је Византијском царству у 14-ом веку био познат крст са четири В, као знак (embleme ) царске куће Палеолога. Обично се говори о томе да Византија није познавала грбове, као једини знак царске куће, који се може сматрати донекле и за државни грб, јавља се у последњим вековима орао ( раније једноглави, од краја 13-ог века - двоглави ), који видимо и на византијским царским оделима, и на сликама српских владара, и на бугарским новцима од краја 13-ог века, и на новцу деспота Оливера. Познато је да и Руска држава примила је двоглавог орла у свој грб год. 1472 после брака Јована трећег са нећакињом последњег цара Палеолога, да тиме истакне своју везу са Византијом и свој значај као - једине православне царевине-.
