- Poruka
- 131.166
Topla naklonost prati opise klasičnih susreta sa hipomaničnim temperamentom kroz čitavu knjigu: kroz upijanje određenih situacija i ličnosti, kroz simpatije prema stvarnim okolnostima i reakcije na njih kao celinu, pre nego na pojedinačne detalje, kroz oduševljenost novim ljudima, brzo sklopljenim prijateljstvima, prirodnom prihvatanju dobrih stvari koje život nudi- ljubavi, jela i pića. Najapstraktniji delovi knjige, njena forma i stil odražavaju tu temperamentnu igru, čineći da joj se čitalac prilagodi i da je zavoli. I forma i stil su posebno prilagođeni njenim tenzijama, stavovima i osećanjima. Lirska forma trenutno projektuje raspoloženja i emocije, u svojoj se razdraganosti odupire bilo kakvim šablonima i sistematizaciji, uz izvesnu dozu egoizma i detinje naivnosti i ljupkosti oplemenjuje i usrećuje druge. Brzi stil prati tok iskrenih osećanja i elokventnosti. U nekim se apstraktnim pasusima čini površnim, podsećajući na mešavinu D. H. Lorensa i pariskog književnog novinarstva. Opet, konstantno nailazimo i na improvizovane ideje, ustaljenu i često ekstravagantnu domišljatost koju prati senzacionalna maštovitost. Ta maštovitost često zabavlja i samog Milera. On se često na komičan način poigrava njome. Tipično je i predominantno raspoloženje: u izvesnom smislu opipljivo osećanje koje se ogleda u uživanju u sebi i plivanju po svetu, kao i uverenost u vrednost i ispravnost autorove individualnosti. Takođe je tipično i to što sve zavisi od raspoloženja, dok metodično promišljanje ima veoma malu težinu.
Ako se helenizam i ukaže, to čini kroz slabašnu vezu sa osnovnom idejom. Ali se ipak ukazuje. Miler, na primer, kaže:
„Duž prašnjavih staza bile su nasumično razbacane male klupe: parovi su mirno sedeli u tami, razgovarajući tihim glasom nad čašama sa vodom. Čaša vode. Svuda sam video čašu vode. Postala mi je opsesija. Počeo sam da razmišljam o vodi kao o nečem novom, novom vitalnom elementu života. Zemlja, vazduh, vatra, voda. Baš sada, voda je postala glavni element. Gledajući ljubavnike kako sede u tami i piju vodu, sede tamo mirno i spokojno i razgovaraju tihim glasom, stekao sam čudesan osećaj o grčkom karakteru. Prašina, vrućina, siromaštvo, ogoljenost, suzdržanost ljudi, voda svuda, u malim čašama, među spokojnim mirnim parovima, pružila mi je osećaj da postoji nešto sveto u vezi s ovim mestom, nešto što hrani i podržava”.
Bila je to oda osećaju zadovoljstva u trezvenosti, oda zadovoljstvu izraženom u slavnoj slici Helena kao „najprirodnijeg naroda“ koji zadovoljstvo nalazi u malo maslina, malo kukuruza i nešto vina. Miler zatim kaže „Osetio sam ogoljenu snagu ljudi, njihovu čistotu, njihovu plemenitost, njihovu rezignaciju”. Ove su reči veoma bliske definiciji uzvišenog duha grčke umetnosti koju je dao otac savremenog helenizma Vinkelman. On je rekao „Edle Einfalt und Stille Grösse”: plemenita jednostavnost i opuštena uzvišenost. Nalazimo se na eleusinskom putu od Dafni do mora dok „Sve ovde, i sada kao i vekovima pre toga, govori o prosvetljenju, o zaslepljivanju, o radosnom prosvetljenju. Svetlost dostiže transcendentalnu vrednost: nije to samo svetlost Mediterana, to je nešto više od toga, nešto nedokučivo i sveto. Ovde svetlost prodire neposredno u dušu, otvara kapije i prozore srca, ogoljuje čoveka, izlaže ga, osamljuje ga u metafizičkom blaženstvu koje sve čini jasnim, ali bez spoznaje. Na ovoj svetlosti se ne može nastaviti nikakva analiza: ovde neurotičar trenutno ozdravi ili poludi. Samo stenje je sasvim pomahnitalo: leži vekovima izloženo ovom božanskom prosvetljenju: leži veoma mirno i spokojno, gnezdi se sred žbunja razigranih boja, po krvlju natopljenom tlu, ali ipak je mahnito, i dotaći ga, tvrdim, znači izložiti se opasnosti da čovek izgubi svoju čvrstu vezu sa svime što je nekad izgledalo jako i postojano i nepokolebljivo. Čovek mora da neprimetno klizi kroz ovaj tesnac, sa krajnjim oprezom, nag, sam i lišen svakog hrišćanskog prenemaganja. Čovek mora da odbaci dve hiljade godina neukosti i sujeverja, mračnog, bolesnog, podzemnog življenja i lažljivosti”.
Svetlost prodire kroz dušu! Otvara srčane komore! Skoro da možemo da čujemo Renana kako s ponosom govori da je „ekstremna jednostavnost (grčkog) poimanja u ogromnoj meri posledica njihove klime, čistoće vazduha i nepatvorene radosti koja se udiše”. Jasnost, skromnost, intelektualna neustrašivost! Ogroman broj vrednosti koje je u savremeni um prizivalo poimanje antike sam je sebe potvrđivao. Ta poimanja su zaista bila najrazličitija: išla su od zamišljenih predela naseljenih isključivo nimfama i pastirima, ili vajarima, njihovim modelima i filozofima koji su raspravljali isključivo o Lepoti, do prizora gotovo polusvetih bordela, koji su se jedan za drugim izgubili. Ipak, među plimama i osekama vremena neka su poimanja zahvaljujući filologiji uspela da prežive, nastavljajući da potvrđuju određene vrednosti. Jedno od poimanja je to da „Grci” nikada nisu pokušali „da na sistematski način pokore i eksploatišu prirodu”, koje je podržavao i moderan stav da „nijedan materijalni izum ne može da bude pripisan njima”. To je poricanje vrednosti bilo kakvih sprava i svih ostalih stvari koje Miler ovde pominje:
„Turčin je gotovo odmah izazvao moju antipatiju. Bio je opsednut logikom, što me je razbesnelo. I to je šta više bila rđava logika. I nalik svim ostalima, sa kojima se žestoko nisam slagao, u njemu sam otkrio jedan vid američkog duha u njegovom najgorem smislu. Progres im je bio opsesija. Što više mašina, što više spretnosti, kapitala, udobnog života – to su im bile jedine teme za razgovor. Pitao sam ih da li su čuli o milionima nezaposlenih u Americi. Prenebregavali su to pitanje. Pitao sam ih da li shvataju kako su prazni, zabrinuti i jadni Amerikanci, sa svim svojim luksuzom i udobnim življenjem stečenim uz pomoć mašina. Bili su neosetljivi na moj sarkazam. Želeli su uspeh, novac, moć, mesto pod suncem. Niko od njih nije želeo da se vrati u svoju otadžbinu; iz nekog razloga, međutim, svi oni su bili primorani da se vrate i protiv svoje volje. Govorili su da im nema života u njihovoj otadžbini. Hteo sam da znam, kada bi im počeo život?”
Postoji i poimanje grčke sophorosyne, valorizacije ravnoteže i spokoja. O čemu je osim sophorosyne još reč u ariji Mir, to je divno! koju Miler peva povezujući je sa iskustvom u Epidauru?
„Jutro je prvog dana velikog mira, smirenja srca koje nastupa sa predajom. Nisam razumeo značenje mira dok nisam došao u Epidaur. ? Mir nije suprotnost ratu ništa više no što je smrt suprotnost životu. Siromaštvo jezika, koje treba nazvati siromaštvom ljudske mašte ili siromaštvom čovekovog unutarnjeg života, stvorilo je jednu potpuno lažnu ambivalenciju. ? Smirenje srca je nešto potvrdno i nepobedivo, nešto bezuslovno, čemu nije potrebna zaštita. ? Radost življenja stiže kroz mir koji nije statičan već dinamičan”.
I drugi pasusi, veliki broj njih, propovedaju tu glavnu vrednost koja je gotovo uvek asocirana s Grčkom. Tu je asocijaciju imao i Niče čak i kada je pisao da su stari Grci bili „tragičari sa intelektualnom sklonošću ka najgoroj strogosti, užasu, zlu i problematičnosti postojanja van dobrostanja, nepoljuljanog zdravlja i ispunjenosti života”: valorizacija prolaznog nasuprot neviđenom, nemerljivom i beskonačnom: iznad svega valorizacija Čoveka i zemaljskih tokova. Pravoslavlje je poreklo tu vrednost, dajući svoju ocenu kroz legendu o Sinu Božjem i njegovom nesrećnom dolasku na zemlju pre odricanja i posledičnog uništenja planete. Ljudska duša predstavlja jedinu vrednost za asketsko pravoslavlje, duhu je mesto u carstvu mira iz kojeg je prognan. Renesansa je povratila optimizam, osećaj snage, slobode i Čovekovog potencijala, koji pun izraz svoje prave prirode i proporcija dostiže u Grčkoj. Piko dela Mirandola znalački je potvrdio tu vrednost u delu Govor o dostojanstvu čovekovu u kome se Tvorcu pripisuju sledeće reči:
„Nikakvo sklonište, niti formu nalik tebi, niti poseban dar namenjen tebi nismo ti dali, o Adame, da bi to sklonište, taj lik ili taj dar ti lično imao i posedovao. Ti ćeš, ograničen širokim okovima, po tvojoj slobodnoj volji, koju sam ti ja podario, sam definisati svoju prirodu? Niti smo te načinili nebeskim niti zemaljskim, niti besmrtnim niti smrtnim, tako da ti, budući sam svoj pokretač i vajar, možeš sam sebe da oblikuješ u formi koja ti je najviše po volji? Imaćeš moć da se ponovo rodiš kao više ili božansko biće, u zavisnosti od izbora koji tvoj um načini”.
Milerova potvrda toga otelovljena je u njegovom viđenju posebnosti Čovekovog položaja „ne u Prirodi, pored životinja, već u carstvu božjem, mestu koje povezuje prirodno sa božanskim”, pri čemu on, za razliku od Mirandole, Maurasa i drugih humanista, tome ne pridodaje božanski dar razuma i inteligencije. Ipak kaže: „Bog nas je odavno napustio da bismo mogli da shvatimo radost dostizanja božanskog sopstvenim naporima”, a takođe govori i o „adaptiranju na Kosmos”. Opet, helenizam prolazno shvata kao nešto što je sposobno da dostigne određeno savršenstvo, ne savršenstvo u smislu ideala izvan mogućnosti života, već u smislu postojanja harmonične zemaljske forme. Helenisti su smatrali da je upravo zahvaljujući takvom grčkom poimanju Homer dozvolio prokletom Odiseju da se konačno vrati domu, a Eshil konačno predstavio Zevsa kao sposobnog da uči i razvija se. Sam Miler piše sledeće:
„Svet je ujedno i mlad i star: kao i pojedinac, obnavlja se u smrti i kroz beskrajno rađanje pokoljenja. U svakom periodu postoji mogućnost ispunjenja”.
„U svom srcu čovek je anđeoski”.
„Sve dok ne postane potpuno human, sve dok ne nauči da upravlja sobom kao pripadnikom zemlje i dalje će stvarati bogove koji će ga uništavati. ? Pogrešno kažemo da su Grci očovečili svoje bogove. Upravo suprotno. Bogovi su očovečili Grke”.
“ Čovekov zadatak je da iskoreni ubilački nagon. ? Ništa ne može stvoriti novi i bolji svet osim naše sopstvene težnje za njim. Čovek ubija u strahu…”
Čitajući poslednje rečenice neizostavno se prisećamo onih koji su mislili da su čuli Sofoklov krik „Ne ubij, jer čovek koga ubijaš tvoj je rođeni otac!“
Miler se, pored ostalog, ne zaustavlja na pukom potvrđivanju ovih vrednosti, ovog optimizma. On nas ubeđuje u njihovu delotvornost ubacujući nas u potpuno kredibilan helenski mikrokosmos, u kome je Čovek glavno čudo i kolos, i udišući nam sreću. Što se tiče posebne uzvišenosti njegovog dela, ona potiče od trenutka u kome je ono stvoreno. To je potpuno pokleknuće zapadnog helenizma. Nikada, još od srednjeg veka na Zapadu nije postojala tolika averzija prema toj svetosti, imitaciji „grčkog”. Suprotstavljeni pokreti dostigli su vrhunac svoje moći: Mašinizam, obožavanje naprava koje ulivaju lažni osećaj moći, dok emotivno osiromašuju ljudski duh, da bi se potom iz te osiromašenosti izrodili različiti oblici fašizma i neoortodoksije, nemačke, ruske, francuske, američke, i „pesnici poput T. S. Eliota”. Sve je to degradiralo svet svojim prezirom prema smrtnom Čoveku: fašizam je u tome trostruko uspeo, pokušavši da od Čoveka načini zatočenika Države i Crkve, koje su potom osujetile sve napore da se ovom životu da neka harmonična forma. Nema sumnje su mnogi autori i mnogi Amerikanci iz tog perioda prihvatili religiju prolaznog. Dok je Miler u tome video odvratnog neprijatelja.
Prevod: Milana Babić
Ako se helenizam i ukaže, to čini kroz slabašnu vezu sa osnovnom idejom. Ali se ipak ukazuje. Miler, na primer, kaže:
„Duž prašnjavih staza bile su nasumično razbacane male klupe: parovi su mirno sedeli u tami, razgovarajući tihim glasom nad čašama sa vodom. Čaša vode. Svuda sam video čašu vode. Postala mi je opsesija. Počeo sam da razmišljam o vodi kao o nečem novom, novom vitalnom elementu života. Zemlja, vazduh, vatra, voda. Baš sada, voda je postala glavni element. Gledajući ljubavnike kako sede u tami i piju vodu, sede tamo mirno i spokojno i razgovaraju tihim glasom, stekao sam čudesan osećaj o grčkom karakteru. Prašina, vrućina, siromaštvo, ogoljenost, suzdržanost ljudi, voda svuda, u malim čašama, među spokojnim mirnim parovima, pružila mi je osećaj da postoji nešto sveto u vezi s ovim mestom, nešto što hrani i podržava”.
Bila je to oda osećaju zadovoljstva u trezvenosti, oda zadovoljstvu izraženom u slavnoj slici Helena kao „najprirodnijeg naroda“ koji zadovoljstvo nalazi u malo maslina, malo kukuruza i nešto vina. Miler zatim kaže „Osetio sam ogoljenu snagu ljudi, njihovu čistotu, njihovu plemenitost, njihovu rezignaciju”. Ove su reči veoma bliske definiciji uzvišenog duha grčke umetnosti koju je dao otac savremenog helenizma Vinkelman. On je rekao „Edle Einfalt und Stille Grösse”: plemenita jednostavnost i opuštena uzvišenost. Nalazimo se na eleusinskom putu od Dafni do mora dok „Sve ovde, i sada kao i vekovima pre toga, govori o prosvetljenju, o zaslepljivanju, o radosnom prosvetljenju. Svetlost dostiže transcendentalnu vrednost: nije to samo svetlost Mediterana, to je nešto više od toga, nešto nedokučivo i sveto. Ovde svetlost prodire neposredno u dušu, otvara kapije i prozore srca, ogoljuje čoveka, izlaže ga, osamljuje ga u metafizičkom blaženstvu koje sve čini jasnim, ali bez spoznaje. Na ovoj svetlosti se ne može nastaviti nikakva analiza: ovde neurotičar trenutno ozdravi ili poludi. Samo stenje je sasvim pomahnitalo: leži vekovima izloženo ovom božanskom prosvetljenju: leži veoma mirno i spokojno, gnezdi se sred žbunja razigranih boja, po krvlju natopljenom tlu, ali ipak je mahnito, i dotaći ga, tvrdim, znači izložiti se opasnosti da čovek izgubi svoju čvrstu vezu sa svime što je nekad izgledalo jako i postojano i nepokolebljivo. Čovek mora da neprimetno klizi kroz ovaj tesnac, sa krajnjim oprezom, nag, sam i lišen svakog hrišćanskog prenemaganja. Čovek mora da odbaci dve hiljade godina neukosti i sujeverja, mračnog, bolesnog, podzemnog življenja i lažljivosti”.
Svetlost prodire kroz dušu! Otvara srčane komore! Skoro da možemo da čujemo Renana kako s ponosom govori da je „ekstremna jednostavnost (grčkog) poimanja u ogromnoj meri posledica njihove klime, čistoće vazduha i nepatvorene radosti koja se udiše”. Jasnost, skromnost, intelektualna neustrašivost! Ogroman broj vrednosti koje je u savremeni um prizivalo poimanje antike sam je sebe potvrđivao. Ta poimanja su zaista bila najrazličitija: išla su od zamišljenih predela naseljenih isključivo nimfama i pastirima, ili vajarima, njihovim modelima i filozofima koji su raspravljali isključivo o Lepoti, do prizora gotovo polusvetih bordela, koji su se jedan za drugim izgubili. Ipak, među plimama i osekama vremena neka su poimanja zahvaljujući filologiji uspela da prežive, nastavljajući da potvrđuju određene vrednosti. Jedno od poimanja je to da „Grci” nikada nisu pokušali „da na sistematski način pokore i eksploatišu prirodu”, koje je podržavao i moderan stav da „nijedan materijalni izum ne može da bude pripisan njima”. To je poricanje vrednosti bilo kakvih sprava i svih ostalih stvari koje Miler ovde pominje:
„Turčin je gotovo odmah izazvao moju antipatiju. Bio je opsednut logikom, što me je razbesnelo. I to je šta više bila rđava logika. I nalik svim ostalima, sa kojima se žestoko nisam slagao, u njemu sam otkrio jedan vid američkog duha u njegovom najgorem smislu. Progres im je bio opsesija. Što više mašina, što više spretnosti, kapitala, udobnog života – to su im bile jedine teme za razgovor. Pitao sam ih da li su čuli o milionima nezaposlenih u Americi. Prenebregavali su to pitanje. Pitao sam ih da li shvataju kako su prazni, zabrinuti i jadni Amerikanci, sa svim svojim luksuzom i udobnim življenjem stečenim uz pomoć mašina. Bili su neosetljivi na moj sarkazam. Želeli su uspeh, novac, moć, mesto pod suncem. Niko od njih nije želeo da se vrati u svoju otadžbinu; iz nekog razloga, međutim, svi oni su bili primorani da se vrate i protiv svoje volje. Govorili su da im nema života u njihovoj otadžbini. Hteo sam da znam, kada bi im počeo život?”
Postoji i poimanje grčke sophorosyne, valorizacije ravnoteže i spokoja. O čemu je osim sophorosyne još reč u ariji Mir, to je divno! koju Miler peva povezujući je sa iskustvom u Epidauru?
„Jutro je prvog dana velikog mira, smirenja srca koje nastupa sa predajom. Nisam razumeo značenje mira dok nisam došao u Epidaur. ? Mir nije suprotnost ratu ništa više no što je smrt suprotnost životu. Siromaštvo jezika, koje treba nazvati siromaštvom ljudske mašte ili siromaštvom čovekovog unutarnjeg života, stvorilo je jednu potpuno lažnu ambivalenciju. ? Smirenje srca je nešto potvrdno i nepobedivo, nešto bezuslovno, čemu nije potrebna zaštita. ? Radost življenja stiže kroz mir koji nije statičan već dinamičan”.
I drugi pasusi, veliki broj njih, propovedaju tu glavnu vrednost koja je gotovo uvek asocirana s Grčkom. Tu je asocijaciju imao i Niče čak i kada je pisao da su stari Grci bili „tragičari sa intelektualnom sklonošću ka najgoroj strogosti, užasu, zlu i problematičnosti postojanja van dobrostanja, nepoljuljanog zdravlja i ispunjenosti života”: valorizacija prolaznog nasuprot neviđenom, nemerljivom i beskonačnom: iznad svega valorizacija Čoveka i zemaljskih tokova. Pravoslavlje je poreklo tu vrednost, dajući svoju ocenu kroz legendu o Sinu Božjem i njegovom nesrećnom dolasku na zemlju pre odricanja i posledičnog uništenja planete. Ljudska duša predstavlja jedinu vrednost za asketsko pravoslavlje, duhu je mesto u carstvu mira iz kojeg je prognan. Renesansa je povratila optimizam, osećaj snage, slobode i Čovekovog potencijala, koji pun izraz svoje prave prirode i proporcija dostiže u Grčkoj. Piko dela Mirandola znalački je potvrdio tu vrednost u delu Govor o dostojanstvu čovekovu u kome se Tvorcu pripisuju sledeće reči:
„Nikakvo sklonište, niti formu nalik tebi, niti poseban dar namenjen tebi nismo ti dali, o Adame, da bi to sklonište, taj lik ili taj dar ti lično imao i posedovao. Ti ćeš, ograničen širokim okovima, po tvojoj slobodnoj volji, koju sam ti ja podario, sam definisati svoju prirodu? Niti smo te načinili nebeskim niti zemaljskim, niti besmrtnim niti smrtnim, tako da ti, budući sam svoj pokretač i vajar, možeš sam sebe da oblikuješ u formi koja ti je najviše po volji? Imaćeš moć da se ponovo rodiš kao više ili božansko biće, u zavisnosti od izbora koji tvoj um načini”.
Milerova potvrda toga otelovljena je u njegovom viđenju posebnosti Čovekovog položaja „ne u Prirodi, pored životinja, već u carstvu božjem, mestu koje povezuje prirodno sa božanskim”, pri čemu on, za razliku od Mirandole, Maurasa i drugih humanista, tome ne pridodaje božanski dar razuma i inteligencije. Ipak kaže: „Bog nas je odavno napustio da bismo mogli da shvatimo radost dostizanja božanskog sopstvenim naporima”, a takođe govori i o „adaptiranju na Kosmos”. Opet, helenizam prolazno shvata kao nešto što je sposobno da dostigne određeno savršenstvo, ne savršenstvo u smislu ideala izvan mogućnosti života, već u smislu postojanja harmonične zemaljske forme. Helenisti su smatrali da je upravo zahvaljujući takvom grčkom poimanju Homer dozvolio prokletom Odiseju da se konačno vrati domu, a Eshil konačno predstavio Zevsa kao sposobnog da uči i razvija se. Sam Miler piše sledeće:
„Svet je ujedno i mlad i star: kao i pojedinac, obnavlja se u smrti i kroz beskrajno rađanje pokoljenja. U svakom periodu postoji mogućnost ispunjenja”.
„U svom srcu čovek je anđeoski”.
„Sve dok ne postane potpuno human, sve dok ne nauči da upravlja sobom kao pripadnikom zemlje i dalje će stvarati bogove koji će ga uništavati. ? Pogrešno kažemo da su Grci očovečili svoje bogove. Upravo suprotno. Bogovi su očovečili Grke”.
“ Čovekov zadatak je da iskoreni ubilački nagon. ? Ništa ne može stvoriti novi i bolji svet osim naše sopstvene težnje za njim. Čovek ubija u strahu…”
Čitajući poslednje rečenice neizostavno se prisećamo onih koji su mislili da su čuli Sofoklov krik „Ne ubij, jer čovek koga ubijaš tvoj je rođeni otac!“
Miler se, pored ostalog, ne zaustavlja na pukom potvrđivanju ovih vrednosti, ovog optimizma. On nas ubeđuje u njihovu delotvornost ubacujući nas u potpuno kredibilan helenski mikrokosmos, u kome je Čovek glavno čudo i kolos, i udišući nam sreću. Što se tiče posebne uzvišenosti njegovog dela, ona potiče od trenutka u kome je ono stvoreno. To je potpuno pokleknuće zapadnog helenizma. Nikada, još od srednjeg veka na Zapadu nije postojala tolika averzija prema toj svetosti, imitaciji „grčkog”. Suprotstavljeni pokreti dostigli su vrhunac svoje moći: Mašinizam, obožavanje naprava koje ulivaju lažni osećaj moći, dok emotivno osiromašuju ljudski duh, da bi se potom iz te osiromašenosti izrodili različiti oblici fašizma i neoortodoksije, nemačke, ruske, francuske, američke, i „pesnici poput T. S. Eliota”. Sve je to degradiralo svet svojim prezirom prema smrtnom Čoveku: fašizam je u tome trostruko uspeo, pokušavši da od Čoveka načini zatočenika Države i Crkve, koje su potom osujetile sve napore da se ovom životu da neka harmonična forma. Nema sumnje su mnogi autori i mnogi Amerikanci iz tog perioda prihvatili religiju prolaznog. Dok je Miler u tome video odvratnog neprijatelja.
Prevod: Milana Babić