Henri Miler

[Baudrillard]

Henri Miler (Henry Miller) je rođen u Njujorku 1891. U Evropu se seli 1930, gde provodi desetak godina. Prvobitna namera mu je bila da napiše samo jednu knjigu – „Priču o mojim nevoljama“. Usledila su, međutim, brojna dela: Rakova obratnica, Jarčeva obratnica, Crno proleće, Svet seksa, koja su deo autobiografskog niza, čiji pak vrhunac predstavlja Ružičasto raspeće u tri toma (Seksus, Pleksus i Neksus). Pisao je i drame (njegov pozorišni komad Baš pomahnitala zbog Harija, prekinut je po Lord Čemberlen nalogu na Edinburškom festivalu), a opera zasnovana na njegovoj priči Osmeh u podnožju lestvica premijerno je izvedena u Hamburškoj državnoj operi 1965. godine. Po njegovim romanima je snimljeno i više filmova. Godine 1942. se nastanjuje u Kaliforniji, gde živi do smrti 1980.

Henri Miler je jedan od najprevođenijih i najčitanijih američkih pisaca XX veka. Putopis o Grčkoj Kolos iz Marusija smatrao je svojom najboljom knjigom.

 

[Baudrillard]

Henri Miler: „Prljavi“ majstor erotske književnosti

Piše: JELENA PAVLOVIĆ

“Seks je jedan od devet razloga reinkarnacije, ostalih osam su nebitni.” H.Miler

Romani ovog poznatog američkog „erotskog“ pisca bili su zabranjivani u Americi skoro trideset godina čime je donekle uživao underground reputaciju. Smatrani su vrhuncem bluda i razvrata i rušili mnoge tabue.
Milera neki smatraju „piscem onih prostih knjiga“, kao što su „Rakova obratnica“ i „Jarčeva obratnica“. Zbog njegovih „sirovih opisa seksa“ mnogi su ga izbegavali, dok su ga drugi voleli i rado čitali. On, sam o sebi, imao je dobro mišljenje, te je jednom rekao da je on „samo beležio sve ono što je izostavljeno u drugim knjigama“. Smatrao je sebe hrabrijim od drugih pisaca.
Henri Miler.
Duhovit i ludo eksplicitan.
Sirovo iskren.
Provokativan. Uzbudljiv. Lucidan.
Vaspitavan na delima Dostojevskog i Ničea.
Jedan od najvećih zavodnika među piscima.
Za jedne ženskaroš, za druge ženomrzac.


Avanturista i odmetnik. Utopijski sanjar. Boem.

U američkoj književnosti prvi je otvorio seksualne teme i o njima otvoreno pisao.
Kada o njemu pričaju, mnogi ga nazivaju vulgarnim i prljavim. Neki ga smatraju „pubertetskim“ i nemoralnim piscem, a neki, sa druge strane, najvećim majstorom erotske književnosti. Mnogi se groze njegovog eksplicitnog pominjanja opscenih reči, kočijaških prostota, eksplicitnih scena seksa i šovinističkog pogleda na žene. Džordž Orvel, recimo, nazvao ga je najmaštovitijim piscem generacije kojoj su pripadali još i Ernest Hemingvej i Skot Ficdžerald.

A sve što je Miler želeo je da piše slobodno – onako slobodno kao što je vodio ljubav. Često je umeo da kaže: ”Ja sam duhovno mrtav. Fizički sam živ. Moralno sam slobodan.”

Lično smatram da niko bolje od njega nije opisao patologiju ljubavi. U svojim knjigama voleo je život. Mešao je nihilizam i hedonizam. Pornografiju i opscenost sa filozofskim digresijama.
Najprovokativniji Milerov roman nastao je pre više od 50 godina. Posvećeno mu je delo Fredericka Turnera, koji ga je nazivao „američkom ikonom“, „Renegade: Henry Miller and the Making of Tropic of Cancer“. Knjiga se bavi seksualnim životom i apetitima alter-ega Henrija Milera i njegovim životom u Parizu tridesetih godina. Prvobitno je objavljena u Francuskoj 1934, nakon čega je 1961. predstavljena i američkoj publici. Zgrozila je tada puritansku Ameriku. Jedan knjižar u Holivudu je čak osuđen na robiju zbog izlaganja knjige u izlogu radnje, a roman je proglašen od nekih kritičara ”klozetarskom književnošću” i ”škrabotinama bolesnog uma”. Knjiga je ocenjena kao “septička jama, kanalizacija i kao prikupljanje svega što je trulo”. „Rakova obratnica“ našla se na Vrhovnom sudu SAD-a zbog navodne opscenosti, gde je ipak odlučeno da ima književnu vrednost, da je ipak umetničko, a ne pornografsko delo i gde je doneta odluka da se kao ozbiljno delo umetnosti i književnosti ne sme zabraniti.
Roman “Rakova obratnica” je 1970. dobio filmsku adaptaciju koju je režirao Džozef Strik. U filmu su igrali Rip Torn, Džejms T. Kalahan i Elen Birstajn, ali nije naišao na veće zanimanje publike i kritike.

Pored „Rakove obratnice“, tu su još i „Crno proleće“, „Jarčeva obratnica“, trilogija „Ružičasto raspeće“ („Pleksus“, „Neksus“, „Seksus“), kao i putopis ”Kolos iz Marusija” i meditativna kritična proza ”Kosmološko oko”, ”Mudrost srca”, ”Nedelja posle rata”…

„Znate li vi da sam ja zbog moje knjige ”Seksus” u Francuskoj zamalo dospeo u zatvor. Bio sam optužen, pa sam sa advokatom otišao u sud da se branim. Posle pola sata ispitivanja meni se smučilo, pa sam advokata zapitao gde je nužnik. On mi je odgovorio da u sudu nema klozeta i da to uradim u svojim pantalonama! Odmah je potekla mala rečica, pravo do sudije! To nije bilo u prilog mojoj odbrani. Ali, sudija to nije želeo da vidi. Žurio je da završi ispitivanje. Jedan sveštenik je tada zapljeskao. I sudiji nije ostalo ništa drugo nego da zaključi: ”Vi ste jedan od naših iz porodice pisaca Vijona i Rablea…“

„Henri je bio načitan tip, neko sa jakim sklonostima ka intelektualizovanju sopstvenog (prilično bogatog) iskustva preživljavanja. Suviše egzibicionizma za moj ukus. Preigrao se. Evo, voleo bih da mi neko kaže u čemu je razlika između „Rakove obratnice“ i „Jarčeve obratnice“. Isto tako – i pored gimnazijskog uzbuđenja koje pamtim s blaženim osmehom – nikada nisam otkrio čemu ona trilogija („Ružičasto raspeće“), kada se sve vrti u istom krugu esejiziranja i eksplicitnih opisa snošaja u ne toliko različitim varijantama. Previše raspričan, a nigde priče. Moraš da se probijaš kroz gomilu razbucanog, proizvoljno nakićenog teksta kako bi otkrio poneki trenutak velikog majstorstva. To insistiranje na „autentičnosti“ i „jeretičnoj boemiji“ činilo ga je pomalo i pretencioznim brbljivcem. A pisanje ne trpi nikakvo torokanje, još manje pozerski uličarsko mudrovanje. Biti „prljav pisac“, a propovedati pobedničku vedrinu – deluje kao proračunati skandal“, rekao je književnik Zoran Ćirić za Ekspres.net, govoreći o Mileru.

„Seks je igrao veliku ulogu u mom životu. Vodio sam raskošan seksualni život i ne vidim zašto bi se to izostavilo“, rekao je u jednom intervjuu odgovarajući na pitanje zašto samo o seksu piše.

Sava Damjanov, književni kritičar, sa druge strane pita: „Zašto bi erotika kao tema bila “sramotna” u književnosti, a smrt, zlo u raznim oblicima ili ljudski poroci koje vekovima ismevaju komedije establišment doživljava kao nešto “normalno”? Ako bih hteo da budem bolno istinit, pre bih preporučio krhkim duhovima neki Milerov lascivan roman nego Kamijevog “Stranca” ili teatar apsurda. No, stari civilizacijski problem je to što se seks smatra neozbiljnom rabotom, za razliku od, recimo, politike, koja je nešto najpornografskije što je ljudska rasa stvorila. Miler je žrtva takve predrasude.“


Okosnicu ove odlično ocenjene drame čini odnos između dvoje najkontroverznijih pisaca 20. veka – Anais Nin i Henrija Milera.
Filip Kaufman je 1990. režirao biografski film “Henri i June”u kojem je obradio bliski odnos Milera i Anais Nin i period u kojem je pisao svoj prvi roman “Rakova obratnica”.

„Jedino ljubavi nikad ne dobijemo koliko želimo…ali i jedino što ne dajemo dovoljno je ljubav.“

„Da je pisao istorijske romane (na primer) ili neku kvazifilozofsku prozu, dobio bi Nobela poput mnogih anonimusa sa stogodišnjeg spiska ove nagrade!“, dodaje Sava Damjanov.
On za mene nije najbolji pisac. Nije čak ni blizu tome. Međutim, Miler ima sposobnost da mi drži pažnju. Pročitala sam jednom da su Milerove knjige uporedili sa cigaretom.

Zapališ, osetiš gadan dim, ali ubrzo uvučeš i drugi, pa treći…Eto to je Miler.

 

[gost 391595]

Ne znam, imam ambivalentan odnos prema Mileru.

Nekad obožavam kako piše, nekad mi se gadi njegova opsesija seksom, činjenica je i da je ženomrzac.

Taj citat sa cigarom savršeno opisuje taj odnos..

 

[Baudrillard]

Ne znam, imam ambivalentan odnos prema Mileru.

Nekad obožavam kako piše, nekad mi se gadi njegova opsesija seksom, činjenica je i da je ženomrzac.

Taj citat sa cigarom savršeno opisuje taj odnos..

Njegova dela nisu ujednačenog kvaliteta, oscilira između odličnih delova i gotovo besmislica, najbolji su oni esejistički delovi u njima.
Zbog opsesije seksom porede ga sa Bukovskim, ali ipak je Miler bolji pisac.

 

[Andrej Bolkonski]

Henri Miler je prvi pisac,koji je svojim lascivnim romanima,razbio americku provincijsku hipokriziju,koji je razgolitio lazni moral americke gradjanske
klase.To sto Henri Miler,nije nikada dobio Nobelovu nagradu za knjizevnost,to je stoga,sto zapadno intelektualno drustvo,jos nije bilo sazrelo,to jest
nije moglo da prihvati,da se odnosi medju polovima,mogu iznositi javno,jer je lazni moral jos uvek bio zvanicno priznat,kao normalno ponasanje
medju polovima !

 

[Black_star]

Imam rakovu obratnicu al nikako da se nakanim, sve na preskoke nesto..

 

[Baudrillard]

Imam rakovu obratnicu al nikako da se nakanim, sve na preskoke nesto..

To mu je verovatno najbolja knjiga, takođe i Knjige mog života je odlična.

 

[Baudrillard]

Jedina stvar koju nikada ne možemo da uzmemo dovoljno je ljubav. I jedina stvar koju nikada ne možemo da damo dovoljno je ljubav.

Henri Miler

 

[Lada]

“Umesto da udaraš glavom u zid, sedni skrštenih ruku i čekaj da se zid raspadne sam od sebe. Nemoj moliti da se to dogodi! Samo sedi i gledaj kako se to događa“.

 

[Lada]

Svaki momenat je zlatan za onoga ko ga prepozna kao takvog.

 

[Baudrillard]

Henri Miler – Erotski mesija

Američki književnik, pisac i boem, kontroverzni, svojeglavi, beskompromisni i anatemisani individualista i buntovnik – Henry Miller, umetnik čiji je svet provokacije, nepristajanja, rušenja tabua i nihilizma bio smešten između ,,Jarčeve obratnice“ Njujorka (gde je rođen 26. decembra 1891. godine) i ,,Rakove obratnice“ Pariza, gde je tokom tridesetih godina 20. veka živeo boemski i napisao svoja najznačajnija književna dela (pre nego što će se u smiraj svog burnog života preseliti u Kaliforniju), jedan je od onih, velikih američkih pisaca (uz Hemingveja, naravno) koji su obeležili čitav jedan vek i čitavu jednu epohu ” svojevoljnih“ izgnanika – Amerikanaca u Parizu.

“Nemam novaca, nemam prihoda, nemam nade. Ja sam najsretniji čovek na svetu. Pre godinu dana, pre šest meseci, mislio sam da sam umetnik. Više to ne mislim, sad jesam. Sve što je literatura otpalo je od mene. Nema više knjiga koje treba napisati, bogu hvala. Šta je onda ovo? Ovo nije knjiga. Ovo je optužba, kleveta, lična uvreda. Ovo nije knjiga, u običnom smislu te reči. Ne, ovo je neprekidno vređanje, ispljuvak u lice Umetnosti, noga u zadnjicu Bogu, Čoveku, Sudbini, Vremenu, Ljubavi, Lepoti… čemu god hoćete. Ja ću vam pevati, možda malo neskladno, a pevaću vam. Pevaću vam dok crkavate, plesaću nad vašom prljavom lešinom”

Detinjstvo i ranu mladost provodi u Bruklinu, boreći se od samog početka (unutar haosa porodičnog nerazumevanja od strane roditelja) za svoje parče slobodnog neba. Shvativši rano da ga ne zanima akademski život, nošen čudesnom energijom budućeg pisca-boema, Miler počinje da radi kao taksista i bibliotekar, izdržavajući se na taj način. Kao veliki ženskaroš, imao je veliki broj avantura i nezgoda – zvanično, ženio se pet puta. Nezavisan, buntovan i neprilagođen, tražio je sebe i put ka slobodi radeći mnoštvo najrazličitijih poslova, stvarajući pritom neproverenu legendu i mit o sebi, jedan od putokaza mnogim modernim buntovnim umetnicima i otpadnicima – poput ništa manje legendarnog Charlesa Bukowskog, pre svih. Radeći kao kurir u telegrafskoj službi ,,Western uniona“ Miler počinje da piše i objavljuje svoju prvu knjigu – ,,Sklopljena krila“.

“Čak i u detinjstvu, kada mi ništa nije nedostajalo, želeo sam umreti; hteo sam se predati, jer mi se borba činila besmislenom. Shvatio sam da ništa ne mogu dokazati, osmisliti, dodati ili oduzeti produžavajući život koji nisam tražio. Sve egzistencije oko mene bile su promašene ili, ako nisu bile promašene, bile su smešne. Naročito egzistencije onih ljudi koji su uspeli u životu. Muka me hvata od ljudi koji su uspeli u životu. Činilo mi se da je ludo pokušati da promenim životni tok; ništa se ne bi moglo izmeniti, osim ako ne bih izmenio srce – ali ko može izmeniti ljudsko srce? Povremeno bi se neki prijatelj okrenuo veri: smučilo bi mi se od toga. Boga nisam trebao više nego što je on mene trebao, i kad bi ga bilo, mislim da bih kako sam često pomišljao, mirno izašao pred njega i pljunuo mu u facu”

“Najviše me je jedilo da su me ljudi na prvi pogled smatrali za dobra, prijazna, plemenita, odana i verna čoveka. Možda u meni i postoje te vrline, ali tome treba tražiti razlog jedino u mojoj ravnodušnosti i mogao sam dopustiti sebi da budem dobar, prijazan, plemenit, odan i tome slično samo zato što nisam znao šta je zavist. Zavist me nije nikada mučila. Nikada nisam ni na čemu zavidio. Naprotiv, jedino sam sve i svakoga žalio. Već od prvih dana bio sam nezavisan, ali na kriv način. Niko mi nije bio potreban jer sam želeo biti slobodan, slobodan da radim i pružam drugima samo ono što mi puhne u glavu. Ja sam bio filozof još u pelenama. U principu sam bio protiv života. U kakvom principu? Reč je o principu besmisla. Svi su se oko mene borili. Ja nisam ni prstom maknuo”

Nakon što je 1928. godine otišao na “sudbinsko“ proputovanje Evropom i razveo se od druge žene, godine 1930. Miler se seli u Pariz, ,,grad svetlosti“ i utočište mnogih američkih književnika tzv. ,,izgubljene generacije“, gde počinje da radi kao novinar, živi raskalašno-boemski i stvara većinu svojih najznačajnijih književnih dela. U Parizu nastaju Milerovi ključni, kultni romani: “Rakova obratnica“ (1934.), ,,Crno proleće“ (1936.), ,,Jarčeva obratnica“ (1939.) i trilogija ,,Ružičasto raspeće“ (,,Seksus“, ,, Pleksus“ i ,, Neksus“).

“Prošao sam mnoge ulice u mnogim zemljama ali se nigde nisam osećao tako omalovažen i ponižen kao u Americi. Zamišljam sve američke ulice zajedno kao neku vrstu zahodske jame, duhovne jame u koju sve upada; onde se sasuši i pretvara u večno *****. Ceo je kontinent strašna mora koja zrači nesreću za veliku većinu ljudi. Ja sam bio sam, jedno jedino biće na velikom piru dobrobiti i sreće (statističke dobrobiti i statističke sreće), ali nikad nisam naišao na čoveka koji bi bio istinski imućan ili istinski sretan. U svakom slučaju, za sebe sam znao da sam nesretan i siromašan, izvan mašine i izvan igre. Možda će jednog dana ponovo izniknuti mala crna braća s Filipina i možda će oživeti pobijeni Indijanci Severne i Južne Amerike da bi iznova pojahali livadama na kojima se danas izdižu gradovi rigajući vatru i kužni smrad. Čija će biti poslednja reč? Čovekova! Zemlja je njegova, jer on jeste zemlja, njena vatra, njena voda, njen vazduh, njena ruda i njeno povrće, njen duh koji je kosmički, koji je neuništiv, koji je duh svih planeta, koji se u njemu preobražava, u beskrajnim znamenjima i simbolima, u beskrajnim oblicima i pojavama”

Milerova književnost je apokaliptična, u smislu razotkrivanja licemernog i nafrakanog sveta, perfidno namazanog svim vidovima podmuklosti, laži i bolesne taštine. Njegova proza je naizgled amorfna i haotična, nihilistična i cinična, ali i esejistički prodorna i snažna poput sečiva koje se oštro zariva u kancerogeno tkivo laži i bezdušnosti sveta iluzija i zla. Miler razotkriva suštinu prevare haotičnog sveta koji ga okružuje, optužuje, pritiska, gazi i tera ga na marginu nepodobnih. Miler uzvraća udarac bez pardona – golom istinom i provokacijom protiv ograničenja i lažnog moralisanja, skidajući istovremeno tkaninu sa ljudske polnosti i dvoličnosti. Njegov mit je mit o prognanom piscu (bez boravišta, prijatelja i utočišta) gde boemština, siromaštvo i otpadništvo garantuju piščev integritet i slobodu izražavanja misli i osećanja – bez ikakve cenzure. Milerov privatni svet počiva između dva povratnika (obratnice) – između Pariza i Bruklina – Rakove i Jarčeve obratnice – evropskog i američkog duha, koje povezuje jedinstvena sloboda.

“U trenutku kada se dete rodi, ono postaje deo sveta u kojem ne vlada samo životni ritam, negi i ritam smrti. Luda želja za životom, za životom po svaku cenu, nije posledica životnog ritma u nama, već posledica ritma smrti. Ne samo što nije neophodno ustrajati u životu po svaku cenu, nego je to, ako takav život nije poželjan, čak i pogrešno. Potreba da se održiš na životu samo iz slepog nagona da pobediš smrt nije u suštini ništa drugo nego sejanje smrti”

Milerovo kultno delo – ,,Rakova obratnica“ proglašavali su čistom pornografijom, sudski zabranjivali i govorili o njemu sa zgražavanjem – kao o septičkoj jami prepunoj ljudskoj izmeta, delu neviđene opscenosti. U stvarnosti, boemski raspojasan, oslobođen i nezavisan, nadahnut punoćom življenja Henri Miler stvara autobiografski roman, priču o životu pukog siromaha koji želi postati pisac i napisati poslednju veliku knjigu, priču prepunu humora, vulgarnosti, ironije, filozofije i erotike – provokativnim, ogoljenim, kratkim i jasnim izrazom. Avanturista i odmetnik, duboko uronjen u bogato vlastito iskustvo, Miler na brutalan način daje sliku vlastitog klošarenja tridesetih godina 20 veka po ,,gradu svetlosti“ – Parizu. “Bodlerovski“ spleen Pariza – sumorno gađenje prema svemu, izbija iz podzemlja na površinu svetlosti velegrada – tu su makroi i prostitutke, homoseksualci, svi (ne)mogući gubitnici, stranci i marginalci, umetnici, boemi, hotelijeri, propali trgovci i umišljene, samozvane ,,veličine“ – čitav jedan anti-svet kao posledica zla i promašenosti jedne posrnule civilizacije i ,,kulture“. Tu je Milerov neulepšani, zloslutni i upozoravajući spleen i erotika koja razotkriva svet licemera i lažnog morala.

“O Tanja, gde je sada ona tvoja topla *****, gde oni debeli steznici, gde meki nabubreni bokovi? U mom je ***** pedalj duga kost. Ispeglaću svaki nabor tvoje *****. Tanja, napuhnuću se od semena. Kad te pošaljem kući, tvom Silvesteru, abdomen će te boliti, materica će ti se izvrnuti naopako. Taj tvoj Silvester! Da, on možda zna naložiti vatru, ali ja, ja znam kako se raspaljuje *****. Kao da je gorućim strelama gađam. Tanja, jajnici ko da su ti žeravica! Da li je sada tvoj Silvester malo ljubomoran? Oseća nešto, zar ne? Oseća ostatke mog velikog *****. Malo sam više razmaknuo obale, izglačao sam zgužvane krpice. Nakon mene možeš primati pastuve, bikove, ovnove, zmajeve, bernardince. U rektum možeš nabijati žabe krastače, šišmiše i guštere. ***** te tako, Tanja, da ostaneš jebena. Zagrišću tvoj klitoris i ispljunuti komade velike kao dva franka.

Miler vlastitu i čovekovu izgubljenost prihvata kao jedini oblik slobode, dajući spleen Pariza u ogledalu mamurnog jutra amoralnosti i dekadencije. Neobuzdanom spiljateljskom energijom i smelošću nadilazi jezu smrti i zagušljivost nerazumnih pravila društva, anarhično uživajući u oslobađanju od svih nametnutih puritanskih i licemernih pravila i zabrana. Ugledna književnica – Anais Nin, napisala je sledeće, veoma afirmativne redove o osporavanom Milerovom romanu ,,Rakova obratnica“:

“Ako je ovde iskazana sposobnost da se šokira, da se beživotni ljudi prenu iz dubokog sna, čestitajmo sami sebi jer tragedija je našega sveta u tome što ga ništa više ne može probuditi iz njegove letargije. Potrebna nam je transfuzija. A ovde dobijamo krv i meso. Piće, hranu, smeh, žudnju, običnu strast, radoznalost, životnu stvarnost koja hrani korene naših najuzvišenijih i najnejasnijih kreacija. Ova knjiga seže do korena i kopa ispod njih, kopa u potrazi za podzemnim izvorima“.

Voleo je čitati, naročito Dostojevskog, a počeo je pisati tek sa četrdeset, kada je bio potpuno slobodan. Bio je erotski Mesija, zabranjivan i žigosan, pisac i boem koji je na osoben način opisivao seksualne pustolovine ljudi. Živeći tridestih godina prošlog veka u Parizu kao boem Miler stvara svoje najbolje knjige, prepune anarhičnih likova, seksualnih fantazija i snova, crnog i ciničnog humora kojim je snažno odražavao svoj nihilistični stav prema civilizaciji.
Milerova ,,Jarčeva obratnica“ obuhvata dvadesete godine dvadesetog veka u Njujorku, vreme kada je Miler radio u kurirskoj službi ,,Western uniona“. Miler se priseća mladosti i iznosi filozofsko viđenje i stavove o američkom duhu i kulturi, upoređene sa evropskim duhom datim u ,,Rakovoj obratnici“. I mada je u ,,Rakovoj obratnici“ on nezaposlen i živi kao klošar, a u ,, Jarčevoj obratnici“ je deo sistema i kao takav zaposlen kao deo mašinerije, oba njegova dela povezuje ista, estetika ružnog i nihilističnog: ulice, kafane, bordeli, jeftini hoteli… Miler slika marginu i marginalce, njihov osećaj kraja i propasti promašenog i zlog sveta. U njegovim apokaliptičnim delima “rak vremena izjeda svet“. Kraj je neminovan, sve je nagriženo, podložno trulenju i raspadu.

Godine 1939. Miler napušta Pariz, odlazi u Grčku, a nakon šest meseci vraća se u rodnu Ameriku. Objavljuje putopise i drame – ,,Kolos iz Marusija“(1941.), ,,Mirni dani na Klišiju“(1956.). Kao rušitelj seksualnih tabua zadaje neoprostiv udarac društvenom licemerju. Živeći na dnu, kao nekonformista koji ne pristaje ni na jednu konvenciju savremenog društva, neopterećeno i smelo naziva stvari pravim imenom izazivajući gnev samozvanih čuvara moralne čistote sveta. Vremenom, Miler dobija niz epiteta – od ,,vaginalnog speleologa“ do “totalnog revolucionara“.
Njegova kasnija dela – ,,Svet seksa“, ,,Opus Pistorium“, ,,Moloch“, ,,Ludi penis“, ,,Klimatizovana noćna mora“ – nadovezuju se stilski i tematski na jedan od najznačajnijih opusa unutar moderne američke i svetske književnosti. Poslednje decenije života Henri Miler provodi u Kaliforniji, retko objavljujući. Preminuo je 7. juna 1980. godine.
Na svoj stoički, individualistički način buntovnog nihiliste i boema, Miler se hrabro suprotstavljao apokalipsi modernog sveta, ne nudeći laka rešenja i kolektivne, demagoške obmane:

“Umesto da udaraš glavom u zid, sedni skrštenih ruku i čekaj da se zid raspadne sam od sebe. Nemoj moliti da se to dogodi! Samo sedi i gledaj kako se to događa“.

Američki pesnik Karl Šapiro nazvao je Milera ,,Gandi s penisom“, dok ga je čuveni američki književnik Norman Majler smatrao ,,genijem, tek nešto manjim od Dostojevskog“. Sam Henri Miler isticao je s ponosom da nikada nije pripadao nijednom klubu, loži, društvenoj ili političkoj organizaciji, tvrdeći da je

“samo neposredno iskustvo važno, imamo samo jedan život“.

Njegova beskompromisna, šokantna i brutalno iskrena literatura jedinstvena je hronika radosti življenja vlastitog života. Njegov zgusnuti, erotikom nabijen i lepljiv spleen čudesno je duhovno iskustvo svakom narednom čitaocu, dovoljno hrabrom i uvrnutom da se prepusti čarima jedne krajnje originalne i anarhične(underground) literature – jednog hrabrog putovanja na kraj noći.

Dragan Uzelac

 

[Lada]

„Apocalypsis“, „apocalypto“ grčki je prevod hebrejske reči “gala” i znači otkriti, saznati, spoznati istinu, ali znači i otkriti pokriveni deo tela. Originalno značenje apokalipse nema, dakle, prizvuk katastrofe ili kraja sveta, već ima smisao kontemplacije, otkrivanja istine, nadahnuća.i

Spisateljstvo Henrija Milera je apokaliptično i to upravo u ovom, integralnom smislu, otkrivanja, raskrivanja sveta, njegovih pokretačkih i destruktivnih sila. Milerova proza odlikuje se slobodnim, esejističkim stilom, koji neki autori nazivaju čak nepismenim: „Henri Miler piše kao da je upravo otkrio abecedu.“ii On hita da zabeleži što više, piše logoreično, bombastično i mahnito.iii Nejasna je granica između fikcije i autobiografije. No upravo takva slobodna, necenzurisana proza jeste apokaliptična; ona prelazi granice stila, forme, fikcije, morala i istine.

Apokaliptički ton ima značenje otkrivanja istine i obnaživanja: pisac ga koristi u oba smisla. On otkriva suštinu haotičnog sveta koji ga okružuje, njegova ograničenja, licemerje i slabost, ali podiže i tkaninu sa ljudske polnosti. Razgolićavanje ljudskog tela i njegovih funkcija može delovati agresivno, zastrašujuće i uznemirujuće – Sud u Americi je proglasio Henrija Milera pornografom i zabranio štampanje njegovih romana. Erika Džong pravi interesantno zapažanje kako „moderni čovek laska sebi da je slobodan i da poseduje izbor. Jedan od dokaza neslobode je i duboka površnost seksualne revolucije, koja se nikad nije oslobodila krivice i anhedonije.“iv Apokaliptički, raskrivajući manir Milerove proze uznemiruje slobodom govora: „Dok promatram Van Nordena kako na nju navaljuje, čini mi se da gledam nekakav stroj kojemu su zupci iskliznuli. Prepušteni sami sebi, oni bi ovako mogli vječno nastaviti, vječno mleti i klizati, a da se nikada ništa ne dogodi, sve dok neka ruka ne isključi motor. Pogled na njih, sparene poput dvije koze, bez i najmanje iskrice strasti, kako melju i melju bez ikakva razloga, osim petnaest franaka, ispire iz mene i posljednju mrvicu osjećaja što ga imam, osim neljudske želje da zadovoljim svoju radoznalost.“v Razotkrivanje počiva na više nivoa. Ogoljena telesnost seksualnog čina pred posmatračem, zatim otkrivanje besmisla tog čina, kog ne pokreće strast nego novac, čin mehanizacije Erosa, gubitak skrivenog, tananog u putenosti, gubitak tajne telesnog odnosa. Na kraju, razotkrivanje posmatrača, nosioca apokaliptičnog glasa, on otkriva da se u njemu samom gubi ljudskost i ostaje ono neljudsko.



Apokaliptički ton u književnosti uvek je autopoetički, on pored teme kojoj prilazi prožima i samu sturkturu teksta,vi jezika, pisanja i iskustva prisustva teksta. Takav je i ovde slučaj. Ton otkrovenja dopušta Mileru da obuhvati više od samog pisanja, da stvori mitologiju. On je doveo do savršenstva mit o prognanom piscu, gde siromaštvo, otpadništvo i boemski život garantuju profesionalni spisateljski integritet.vii „Nemam novaca, nemam prihoda, nemam nade. Ja sam najsrećniji čovek na svetu. Pre godinu dana, pre šest meseci, mislio sam da sam umetnik. Više to ne mislim, sad jesam.“viii

Dragana Paunović

 

[Lada]

Milerovo otkrivanje sveta je proza mraka i svetlosti, niskosti i veličine. Iako pisac kaže da put do istine nije važan, veličanstvenost njegovog stvaralaštva, njegovog apokrifa velika je koliko i apsolutna istina.

Da bi živeo, čovek mora da bude ne samo budan, nego i dobar. Kad bismo bili uistinu budni, zgranuli bismo se nad užasom svakidašnjeg života. Niko ko je pri zdravoj pameti ne bi nikako mogao činiti budalaštine koje zahtevaju od nas da činimo u svakom trenutku.

 

[Baudrillard]

Živim u vili Borghese. Nigdje nema ni mrvice prljavštine, nijedna stolica nije pomaknuta sa svojega mjesta. Ovdje smo posve sami i mrtvi smo.
Sinoć je Boris otkrio da je ušljiv. Morao sam mu obrijati pazuhe, ali čak ni tada svrbež nije prestao. Kako se čovjek može zaušljiviti na ovako lijepom mjestu? Ali nije važno. Ne bismo se nikada tako intimno upoznali, Boris i ja, da nije bilo tih ušiju.
Boris mi je upravo izložio rezime svojih pogleda. On je prorok vremena. Vrijeme će i dalje biti loše, kaže on. Bit će više nesreća, više smrti, više očaja. Ni najmanjega znaka da će doći do promjene. Rak vremena nas postepeno izjeda. Naši su se heroji poubijali, ili se ubijaju. Heroj, prema tome, nije vrijeme, nego bezvremenost. Mi moramo krenuti ukorak, strojevim korakom, prema tamnici smrti. Nema bijega. Vrijeme se neće promijeniti.

Rakova obratnica

 

[Lada]

Ovako je Henry Miller govorio o životu:

Šta god da bude napredak u životu – dolazi kroz smelost, a ne kroz prilagođavanje.


Ako će negde i postojati mir, on će doći kroz ono što jesmo, a ne ono što imamo.
Istinska snaga leži u pokornosti, koja pojedincu dozvoljava da kroz privrženost, svoj život posveti nečemu što je iznad njega.
Jedina stvar koju nikada ne možemo da uzmemo dovoljno je ljubav. I jedina stvar koju nikada ne možemo da damo dovoljno je ljubav.
Pravi lider nema potrebu da vodi – on je voljan da ukaže na pravi put.
Destinacija nikada nije mesto, već novi način posmatranja stvari.
Cilj života je živeti, a živeti znači biti svestan, radostan, opijen, spokojan.
Nemam novac, izvore, nade. Ja sam najsrećniji čovek na svetu.
Običan čovek je uključen u delovanje, heroj deluje. Tu je ogromna razlika.

 

[Lada]

Svaki momenat je zlatan za onoga ko ga prepozna kao takvog.
Uvek sam gledao na raspadanje kao na jednako prelep i bogat izraz života, kao što je rast.

Realnost je zasnovana na haosu.

 

[Baudrillard]

U mraku sam se počeo probijati natrag, do stožera. Počeo sam razmišljati o onim najsretnijim danima iz djetinjstva, dugim ljetnim danima kad me majka hvatala za ruku i vodila preko polja do mojih malih prijatelja, Joeya i Tonyja. Dok sam bio dijete, nisam mogao proniknuti u tajnu one radosti koja potječe iz osjećaja nadmoći. Činilo mi se da je onaj posebni osjećaj koji omogućava - čovjeku da sudjeluje u nečemu, a da u isto vrijeme promatra kako sudjeluje u tome, prirodan dar svakoga od nas. Nisam ni slutio da uživam više nego drugi moji vršnjaci. Tek kad sam porastao, sinulo mi je da sam različit od drugih.

Henri Miler - Sexus

 

[Baudrillard]

HENRI MILER – ŽELIM DA SE U OKEANU ŽIVOTA OSEĆAM KAO RIBA U VODI​

Svet seksa, predgovor

Na osamdeseti rođendan

Ukoliko u osamdesetoj niste ni bogalj niti na bilo koji drugi način u defektu, ukoliko ste pri dobrom zdravlju, ukoliko i dalje uživate u lepim šetnjama i dobrom jelu (sa svim dodacima), ukoliko uspevate da zaspite bez pomoći pilula, ukoliko ptice i cveće, planine i more ne prestaju da vas nadahnjuju, možete sebe smatrati izuzetno srećnim i trebalo bi da redovno, s jutra i s večeri, kleknete i zahvalite milostivom Bogu što vas je sačuvao i što vas još uvek drži u snazi.

Ukoliko ste po godinama mladi, ali duhom već otupeli i već na najboljem putu da postanete poput automata, moguće je da bi vam činilo dobro da kažete svom gazdi ili pretpostavljenom – dakako, u pola glasa – “Jebi se! Ne poseduješ me!” Ukoliko ste i dalje voljni da mrdnete stražnjicu, ukoliko vas i dalje očaravaju nečija primamljiva zadnjica ili par predivnih sisa, ukoliko ste i dalje u stanju da se stalno iznova zaljubljujete, ukoliko ste spremni da oprostite svojim roditeljima što su vas doneli na ovaj svet, ukoliko ste zadovoljni što nikamo ne stižete, naprosto svaki dan uzimajte onakav kakav je; ukoliko ste spremni i da oprostite i da zaboravite, ukoliko ste u stanju da sprečite sebe da postanete namćorat, nabusit, ogorčen i ciničan – pa, čoveče, možete se smatrati tek napola samlevenim!

Važne su male stvari – ne slava, uspeh ili bogatstvo. Na vrhu je uvek malo mesta, dok je u podnožju čitavo mnoštvo onih koji su poput vas; tu nema gužve i niko vas ne podstiče da nešto uradite.
Nemojte ni za trenutak pomisliti da je život genija srećan. Daleko od toga. Budite zahvalni na tome što ste niko i ništa.
Ukoliko ste imali uspešnu karijeru, kao što je, pretpostavimo, sa mnom bio slučaj, pozne godine ne moraju, neminovno, biti najsrećnije godine vašeg života. (Osim ukoliko u međuvremenu niste naučili da gutate vlastita govna). Uspeh je, sa stanovišta ovozemaljskog sveta, poput kuge za pisca koji misli da još ima nešto da kaže. I, baš kada bi trebalo da uživa u malo dokolice, on zatiče sebe prezaposlenijeg nego ikad, postajući tako žrtva svojih poštovalaca i dobroželitelja, kao i svih onih koji nastoje da se okoriste njegovim imenom. Tako započinje posve nova vrsta bitke koju je čovek primoran da vodi. Problem sada postaje kako da čovek ostane slobodan, kako da čini samo ono što želi.

Uprkos poznavanju sveta koje dolazi sa najširim iskustvom, uprkos usvajanju delatne životne filosofije, čovek naprosto ne može da ne uoči da budale postaju još budalastije i da ga gnjavatori još većma opterećuju. Iz dana u dan smrt vam oduzima prijatelje ili odvodi sa sobom velikane kojima ste se divili. Što stariji postajete, oni sve brže nestaju i, konačno, ostajete sami. Posmatrate svoju decu, ili decu svoje dece, kako čine iste apsurdne greške, često takve koje slamaju srca, koje ste i vi činili u njihovim godinama.
I ne postoji ništa što biste tim povodom mogli reći, ili učiniti, da to sprečite. I tek posmatranjem mladih, zaista, konačno postajete svesni kakva ste vrsta budale nekad bili – a možda ste, na nesreću, to još uvek.

Jedna stvar čini mi se danas sve očiglednijom – ljudski karakter suštinski se ne menja tokom godina.
Uz veoma retke izuzetke, ljudi se ne razvijaju niti menjaju: hrast ostaje hrast, svinja ostaje svinja, i budale ostaju budale. Daleko od toga da ih poboljša – uspeh samo naglašava njihove mane ili nedostatke.
Briljantni đaci u školama često se pokazuju ne tako briljantnim kada jednom zakorače u svet. Ukoliko niste podnosili ili ste prezirali neke momke iz svoje generacije, još ćete ih manje podnositi ili još više prezirati kada postanu finansijeri, državnici ili generali ukrašeni ordenjem. Život nas primorava da naučimo nekoliko lekcija, ali ne, neminovno, i da sazrimo.
Ovako, nadohvat, mogu se setiti jedva desetak onih koji su naučili životne lekcije; ali ogromnoj većini, ukoliko bih joj ih pomenuo, njihova imena ne bi baš ništa značila.
Što se tiče sveta u celini, on mi ni danas ne izgleda nimalo bolje nego što mi je izgledao kada mi je bilo osam godina; zapravo, izgleda mi hiljadu puta gore.

Jedan čuveni pisac, Žoris Karl Uismans, autor romana Nasuprot, (jednom je to izrazio na sledeći način:
“Prošlost mi se čini strašnom; sadašnjost mi deluje sivo i pusto; a budućnost mi izgleda više nego užasavajuća”.
Na svu sreću, uopšte ne delim takvo sumorno gledište. Pre svega, ne zamaram mozak budućnošću.
Što se prošlosti tiče, bilo ona dobra ili rđava, učinio sam sve što sam mogao da u njoj izvučem najbolje. Ono što mi budućnost još nudi već je učinjeno u mojoj prošlosti. Budućnost sveta, opet, nešto je čime treba da se bave filosofi i vizionari. Sve što svi mi istinski posedujemo jeste sadašnjost, ali veoma mali broj među nama ikad je živelo kako valja. Ne, nisam ni pesimista ni optimista. Za mene, svet nije ni ovo ni ono, već sve zajedno i istovremeno, za svakog po njegovom vlastitom sagledavanju stvari.

U osamdesetoj, verujem da sam daleko vedrija osoba nego što sam bio u svojoj dvadesetoj ili tridesetoj godini. Sasvim sam, neopozivo, siguran da ne bih želeo da ponovo budem mlad. Mladost je besumnje divna, ali je, isto tako, veoma bolno podnositi je. Povrh svega, ono što se naziva mladošću po mom mišljenju nije mladost; pre bih rekao da je neka vrsta preuranjene starosti.
Bio sam proklet ili blagosloven, da imam produženu mladost; do neke vrste prividne zrelosti došao sam tek kada sam prevalio tridesetu. I, mogu reći, tek sam u četrdesetoj stvarno počeo da se osećam mladim – a tada sam za to već bio spreman. (Pikaso je bio taj koji je jednom rekao: “Čovek počinje da biva mlad u šezdesetoj, ali je tada suviše kasno”). Do tog trenutka bejah izgubio mnogo iluzija, ali na svu sreću ne i svoju zanesenost, ni radost življenja, ni svoju neugasivu radoznalost. Možda me je upravo ta radoznalost – za sve i svašta – i učinila piscem kakav jesam. I nikada me nije napustila. Čak i najveći gnjavator može pobuditi moju zainteresovanost, pod uslovom da sam raspoložen da ga slušam.

Sa ovim svojstvom ide još jedno, koje cenim iznad svega drugog, a to je sposobnost udivljavanja. I bez obzira koliko ograničen mogao postati moj svet, naprosto ne mogu zamisliti da budem lišen osećanja udivljenosti. U izvesnom smislu, čak, pretpostavljam da bi se to moglo nazvati mojom religijom. Ne tražim da saznam odakle vuče koren, to osećanje s kojim živimo, već naprosto u njemu uživam i poštujem ga. I pre nego da se jadam na okolnosti života koji vodimo, prestao sam da verujem da bih ih nekako mogao popraviti. Možda bi mi bilo moguće da, bar donekle, izmenim svoj položaj, ali ne i položaj drugih ljudi. I zaista ne vidim da je iko, u prošlosti ili sadašnjosti, ma koliko velik bio, mogao izistinski da promeni la condition humaine.
Ono od čega većina ljudi najviše strahuje jeste da u starosti neće biti sposobni da stvaraju nova prijateljstva.

Ipak, ako je neko ikad bio sposoban da stiče prijatelje, nikada te sposobnosti neće biti lišen, ma koliko bio star. Izuzimajući ljubav, prijateljstvo je, po mom mišljenju, najdragocenija stvar koju nam život može ponuditi. Nikada nisam imao poteškoća u iznalaženju prijatelja; zapravo, ta sposobnost sklapanja prijateljstava ponekad mi je predstavljala i smetnju. Postoji i jedna izreka koja kaže da se o čoveku može suditi po društvu u kojem se kreće.
Uvek sam se pitao koliko istine ima u toj poslovici.
Čitavog svog života prijateljevao sam sa ljudima koji su pripadali veoma različitim svetovima. Imao sam, i još imam, prijatelje koji su niko i ništa, i moram priznati da ih svrstavam među svoje najbolje prijatelje. Imao sam prijatelje kako među kriminalcima, tako i među bogatašima koje su svi mrzeli. Prijatelji su ti koji su me održali živim, koji su mi dali hrabrost da nastavim i koji su me ponekad smrtno gnjavili. I jedina stvar na kojoj sam insistirao kod svih svojih prijatelja, bez obzira na njihovo poreklo ili položaj u životu, jeste da prema meni budu bez ostatka iskreni.

Ukoliko nisam bio u stanju da prema nekom prijatelju budem do kraja otvoren, i on isto tako prema meni, raskidao sam prijateljstvo.
Sposobnost da čovek bude prijatelj sa nekom ženom, posebno sa ženom koju volite, uvek sam smatrao najvećim postignućem. Ljubav i prijateljstvo retko kad idu ruku pod ruku. Daleko je lakše biti prijatelj s nekim muškarcem nego sa nekom ženom, posebno ako je ona privlačna. Tokom svog života upoznao sam samo nekoliko parova koji su bili i ljubavnici i prijatelji.
Možda je najutešnija stvar u lepom starenju sve jača sposobnost da stvari ne uzimate odveć ozbiljno. Jedna od najvećih razlika između nekog istinskog mudraca i nekog propovednika sadržana je u životnoj vedrini.

 

[Baudrillard]

Kada se neki mudrac nasmeje, on to čini iz trbuha; a kada se smeje neki propovednik, što se sve u svemu retko događa, on to čini pogrešnom stranom lica. Istinski mudar čovek – a to se odnosi i na svece – ne mari za moralnost. On je iznad i s one strane takvih obzira. On je slobodan duh.
Sa sve većim zalaženjem u staračko doba moji su se ideali, koje inače odbijam da priznam da ih posedujem, neopozivo izmenili. Moj ideal je da budem slobodan od ideala, da budem slobodan od principa, i da budem slobodan od svih izama i ideologija. Želim da se u okeanu života osećam kao riba u vodi. U mladosti bio sam pod velikim pritiskom zbog stanja u kojem se nalazi svet; danas, međutim, premda i dalje buncam i oduševljavam se, zadovoljavam se, jednostavno, da se tužim zbog stanja stvari.

Može se činiti da to iz mene govori samozadovoljstvo; međutim, to samo znači da sam u međuvremenu postao smerniji, više svestan vlastitih, kao i ograničenja svojih bližnjih. Više ni ne pokušavam da pridobijem ljude za svoja gledišta, kao ni da ih preobraćam. Isto tako, ne osećam se ni nadmoćnim zbog toga što im, navodno, nedostaje inteligencija.
Čovek se može boriti protiv zla, ali je bespomoćan kada je glupost u pitanju. Verujem da bi za čovečanstvo bilo idealno da živi u miru, u bratskoj ljubavi, ali moram priznati da mi nije poznat način na koji bi se to moglo ostvariti. Prihvatio sam činjenicu, ma koliko ona bila surova, da su ljudska bića sklona da se ponašaju na način koji bi čak i životinje naterao da pocrvene. Ironično je, pa i tragično, da se često ponašamo na najodvratnije načine, smatrajući da to činimo iz najuzvišenijih motiva. Životinje ne traže nikakvo opravdanje što ubijaju svoj plen; ljudska životinja, s druge strane, ume čak i božji blagoslov da zatraži kad vrši masakre nad svojim bližnjima – zaboravljajući, pri tom, da Bog nije na njenoj strani, već pokraj nje.

Premda i dalje dosta čitam, sve mi se češće događa da izbegavam knjige. Dok sam se u svojim mlađim danima knjigama obraćao da me upute i vode, danas čitam prvenstveno iz zadovoljstva. Više, naprosto, nisam u stanju da ni knjige ni njihove pisce uzimam onako ozbiljno kako sam to nekada činio, a posebno ne knjige ’mislilaca’. Takvu lektiru smatram danas smrtno dosadnom. Ukoliko se i latim onoga što zovu ozbiljnom literaturom, najčešće je razlog tome da bi mi nešto potvrdila, pre nego da bi me prosvetila.
Moguće je da je umetnost lekovita, kao što je Niče govorio, ali samo posredno. Svima su nam neophodni podsticaji i nadahnuća, ali čovek do njih može doći na bezbroj različitih načina, a često i na načine koji zgražavaju moraliste. I koji god put čovek da odabere, uvek će se osećati kao da korača na razapetom konopcu.

Imam veoma mali broj prijatelja ili poznanika mojih ili približno mojih godina. I premda se po pravilu osećam nelagodu u društvu starijih ljudi, gajim najveće poštovanje i divljenje prema dvojici starosta, koji su, kako se čini, ostali večno mladi i puni stvaralačkog poriva. Mislim na Pabla Kazalsa i Pabla Pikasa – obojici je danas preko devedeset godina. Takve mladalačke staroste čine da se mladi ljudi zastide. Oni koji su istinski oronuli, živi mrtvaci, da tako kažem, jesu sredovečni ljudi i žene iz srednje klase, vezani za svoje ugodne utore, zamišljajući da će im status quo potrajati zauvek; ili su, po prilici, toliko preplašeni da ni ne pomišljaju da iziđu iz svojih mentalnih pribežišta.
Nikada nisam pripadao nijednoj organizaciji – ni religioznoj, ni političkoj, niti bilo kakve druge vrste.

Nikada u životu nisam čak ni glasao. Još od svojih najranijih mladalačkih dana bio sam neka vrsta filosofskog anarhiste. Dobrovoljni sam izgnanik koji se svuda oseća kao kod kuće – osim kod kuće. Kao dečak imao sam popriličan broj idola; i danas, u osamdesetoj, još ih imam. Sposobnost da duboko poštujem druge, mada ne, neophodno, da koračam njihovim stopama, za mene je nešto najvažnije. Ali, imati učitelja još je važnije – problem je, samo, kako i gde naći nekog od njih. Često je takav čovek neposredno u našoj blizini, ali mi propuštamo da ga prepoznamo. S druge strane, uverio sam se da čovek veoma često može više naučiti od nekog deteta, nego od priznatog učitelja.

Smatram da Učitelji (sa velikim U) stoje u istom redu sa mudracima i vidovnjacima i, na svoju nesreću, naprosti nismo sposobni da odgajamo takav soj. Ono što se naziva obrazovanjem za mene je krajnja besmislica i škodljivo po sazrevanje. Uprkos svim društvenim i političkim komešanjima kroz koja smo prošli, priznati obrazovni metodi tokom čitave istorije civilizacije ostali su, bar po mom mišljenju, zastareli i sakati i jedino doprinose da stalno ponavljamo greške koje nas obogaljuju. Vilijem Blejk jednom je rekao: “Gnev tigrova mudriji je od obučenog konja”. U školi, zaista, nisam naučio ništa od vrednosti. Ne verujem da bih, čak i danas, mogao da prođem ispit iz gramatike ili na neku drugu temu. Mnogo sam više naučio od budala i ljudi koji su bili niko i ništa nego od profesora ovoga ili onoga. Život je pravi učitelj, a ne Školsko veće. I ma koliko to neobično moglo zvučati, ne mogu da se ne složim s onim bednim nacističkim uzorkom koji je jednom rekao: “Kad čujem reč Kultura, mašam se za svoj pištolj”.

Nikada nisam ispoljavao zanimanje za vrhunski sport i baš nimalo ne marim za to ko je oborio koji rekord. Junaci bejsbola, ragbija ili košarke praktično su mi posve nepoznati. Nimalo ne držim do takmičarskih igara. Smatram da čovek ne treba da se bavi sportom da bi pobedio, već da bi, ma o kojoj da se radilo, uživao u samoj igri. Radije bih vežbao kroz igru nego što bih svežinu održavao baveći se gimnastikom. I skloniji sam solističkim pregnućima nego timskom radu. Plivanje, vožnja biciklom, šetnja šumom ili igranje ping ponga sasvim dostaju mojim potrebama za vežbanjem. Ne verujem ni u sklekove, ni u dizanje tereta, ni u sistematsko nabacivanje mišića. Ne verujem ni u razvijanje telesne građe, osim ukoliko za to postoji neki vitalan razlog. Smatram takođe da bi se umeću samoodbrane čovek trebalo da uči od najranijih dana i da ga koristi isključivo u tu svrhu. (I, ukoliko će ratovi biti na dnevnom redu za još nekoliko generacija, trebalo bi da prestanemo da našu decu obučavamo raznim veštinama, osim da od njih pravimo visoko obučene ubice).
Ne verujem ni u zdravu hranu, kao, uostalom, ni u dijete. Po svoj prilici, tokom života hranio sam se svim mogućim pogrešnim stvarima – i sasvim sam dobro prolazio. Sve što činim, činim prvenstveno da bih u tome uživao. Ne verujem ni u redovne lekarske preglede. Ukoliko nešto nije u redu sa mnom, radije bih da to ne znam, jer bih u tom slučaju zbog toga samo brinuo i još više pogoršao svoje stanje. Priroda nas često leči pouzdanije nego sva sila doktora. Ne verujem ni da postoji ijedno delotvorno sredstvo za dug život. Povrh svega, ko želi da živi toliko da bi napunio i stotu? Kakva bi bila svrha toga? Kratak i srećan život daleko je bolji nego dug život opterećen strahom, oprezom i stalnim medicinskim nadzorom.

Uprkos svem napretku što ga je medicina načinila tokom godina i dalje imamo pravi panteon neizlečivih bolesti. Čini se kao da poslednju reč uvek imaju klice i mikrobi. I kada sve drugo omane, stižu hirurzi i seku nas na komadiće – opelješujući nas pri tom do gole kože. I to je, zamišljam, za vas napredak.
Ono što tako čemerno nedostaje našem današnjem svetu jesu uzvišenost, lepota, ljubav, samilost – i sloboda. Prohujala su vremena velikih pojedinaca, velikih vođa, velikih mislilaca. Umesto njih mrestimo nakaze, ubice, teroriste – nasilje, surovost, hipokrizija kao da su usađeni u nas. Zazivajući u sećanje imena čudesnih likova kao što su bili Perikle, Sokrat, Dante, Abelar, Leonardo da Vinči, Šekspir ili Vilijem Blejk, pa čak i ludi Ludvig Bavarski, čovek je sklon da prenebregne da su čak i u tim sjajnim vremenima postojali neverovatna beda, tiranija, nezapamćeni zločini, užasi rata, zlomislenost i izdaje. Uvek dobro i zlo, ružnoća i lepota, plemenito i kvarno, nada i beznađe.

Čini se naprosto nemogućim da te međusobno suprotstavljene krajnosti ne idu ruku pod ruku u onome što se naziva civilizovanim svetom. Ipak, ako već ne možemo da poboljšamo okolnosti u kojima živimo, možemo bar da ponudimo jedno neposredno i bezbolno rešenje. Postoji izlaz posredstvom eutanazije. Zbog čega se ono ne bi ponudilo beznadnim, čemernim milionima koji nemaju ni najmanji izgled da uživaju makar u psećem životu?
Nismo tražili da budemo rođeni; zbog čega bi nam se onda uskraćivala privilegija da napustimo život kada stvari postanu nepodnošljive? Moramo li, baš, čekati atomsku bombu da svrši sa svima nama?

Ne želim da završim sa tmurnom jadikovkom. Kao što moji čitaoci dobro znaju, moto mi je uvek bio – uvek veseo i vedar. Upravo zbog toga nikad nisam posustao da citiram Rablea: “Na sve vaše boli uzvraćam vam smehom”. I kada se danas osvrćem na svoj život, prepun bolnih trenutaka, uvek ga sagledavam više kao komediju nego kao tragediju. Jedna je od komedija i to što vam se, dok se tresete od smeha, srce slama. I, onda, ima li bolje komedije od te? Čovek koji sebe uzima preozbiljno osuđen je da propadne.

Tragedije, međutim, sa kojima ogromna većina ljudskih bića živi posve su druga stvar. U njima ne nalazim nijedan smešni sastojak olakšanja. I kada govorim o bezbolnom izlazu za milione koji pate, ne govorim kao cinik ili kao neko ko čovečanstvu odriče nadu. Život, sam po sebi, nije greška. On je okean na kojem brodimo i moramo mu se prilagoditi ili ćemo biti odvučeni na dno. I u našoj je moći kao ljudskih bića da ne zagađujemo vodu života, kao i da ne uništavamo duh koji nas čini živim.
Najteža je stvar za jedno kreativno biće da se uzdrži od htenja da oblikuje svet prema vlastitoj meri i da prihvati svog bližnjeg onakvog kakav jeste, bio on dobar, rđav ili prema svemu ravnodušan. Čovek čini najbolje što može, ali to nikad nije i dovoljno dobro.

Henri Miler

Prevod: Katja Tedeski

Srpska redakcija prevoda: Pavle Ranisavljević

Iz knjige Svet seksa Henrija Milera u izdanju Ateneuma iz Beograda – Biblioteka Svetionik

 

[Andrej Bolkonski]

O Henri Mileru,ne treba slusati sta ko o njemu misli.Njegove romane treba procitati,ali ne kao sto se cita dnevna stampa.treba citati i razmisljati o svakoj
procitanoj stranici.Imam u svojoj biblioteci,vecinu njegovih knjiga,kojima se povremeno vracam,kao sto se vernici uvek vracaju bibliji.Upravo posle razmaka
od nekoliko godina,po treci put pazljivo iscitavam,Rakovu obratnicu.....

 

[*pustinjakinja]

Milera sam pročitala u osnovnoj , već sam i zaboravila ...
Sećam se kad sam ga prvi put uzela sa police i reakciju bibliotekara. Lepo mi je rekao da je rano da uzmem Milra, ali je popustio s rečima, da za mene njemu više ništa nije ni čudno ni rano.
Bibliotekarka je već bila druga priča, kolutala je očima kad me vidi jer ono što mi je ona u to doba preporučivala, pročitala sam u nižim osnovne. Izluđivala sam ženu

 

[Baudrillard]

Milera sam pročitala u osnovnoj , već sam i zaboravila ...
Sećam se kad sam ga prvi put uzela sa police i reakciju bibliotekara. Lepo mi je rekao da je rano da uzmem Milra, ali je popustio s rečima, da za mene njemu više ništa nije ni čudno ni rano.
Bibliotekarka je već bila druga priča, kolutala je očima kad me vidi jer ono što mi je ona u to doba preporučivala, pročitala sam u nižim osnovne. Izluđivala sam ženu

Dobar je on pisac, jedino što su mu knjige neujednačenog kvaliteta, ima odličnih delova u njima, ali i nekih koji su gotovo potpuno besmisleni.
Ali uprkos tome, volim njegove knjige, pogotovo Rakovu obratnicu, Kolosa iz Marusija i Knjige mog života.

 

[Truman]

Čitao sam samo Rakovu obratnicu davno i ostavio je jak utisak mešanjem seksualnosti i mistike. Voleo bih čitati i druga njegova dela.

 

[Baudrillard]

Čitao sam samo Rakovu obratnicu davno i ostavio je jak utisak mešanjem seksualnosti i mistike. Voleo bih čitati i druga njegova dela.

Pokušaj da nađeš Kolos iz Marusija, on je to smatrao za svoju najbolju knjigu.
http://karposbooks.rs/shop/panelinion/henri-miler/?_rstr_nocache=rstr664615df48e51e43

 

[Baudrillard]

Henri Milerov Kolos iz Marusija
Pol Rozenfeld​

Objavljeno u: ZENIT (Magazin za umetnost, nauku i filozofiju), broj 11, godina V, jesen 2010, str. 109-112.


Milerov putopis kroz Grčku Kolos iz Marusija ne samo da ne treba da bude odbačen zbog svojih nesavršenosti, kojih ima podosta, već treba da bude uvršten u najznačajnije putopise o Grčkoj XX veka. On, kao i mnogi informativniji od njega, predstavlja deo helenizma.

Naravno, Kolos u ovoj grupi predstavlja izuzetak. Miler u svojoj dinamičnoj knjizi nigde ne tvrdi niti podseća da je o Atici izgovorio sledeće: „Stranče, dospeo si na najbožanskije tlo ove zemlje snažnih atova, poznatog Kolona belog od zemlje, u kojoj slavuj u svom omiljenom utočištu peva jasno itd…“ Patriotski stihovi, dostojni helenske himne, pojavljuju se u smelom putopisu Morisa Baresa Putovanje u Spartu (Le Voyage de Sparte, Maurice Barres). Kasnije i u uzbudljivom Akropolju Albera Tibodea (L’Acropole, Albert Thibaudet). Reč je o sjajnim knjigama koje upućuju na druge slavne tekstove o Grčkoj.

U Kolosu uopšte ne postoji nijedan odraz grčke književnosti, za razliku od drugog velikog putopisa iz XX veka sa kojim obično povezujemo ovu izuzetnu knjigu: genijalni Grčko proleće (Griechischer Frühling) Gerharta Hauptmana. Kad god visoko drveće grčkih pejzaža ili visoki Grci nisu pobuđivali aroganciju autora Floriana Geyera ili ga podsećali na Nemce i Nemačku, Grčka evocira uspomene na antičku poeziju, prvenstveno Homerovu Odiseju.
U Milerovom putopisu nema ni triglifa ni metopa, tj. zaljubljeničkih opisa arhitekture i umetnosti iz V veka, kao ni valuacija njihovog kvaliteta među ruševinama i u muzejima, za razliku od ostalih sličnih knjiga. (Ovde se posebno odnosimo na već pomenute putopise, kao i na delo Antinea Šarla Morasa, Trenutke u Grčkoj (Augenblicke in Griechenland) Huga fon Hofmanstala i Polubog (Le Demi-Dieu) Žaka Lakretela). Da ne bude zabune, Miler pominje atinski Akropolj, amfiteatar u Epidauru, tirinske grobnice, Antinoja iz tebanskog muzeja. Ipak, opis Akropolja je dosta hladan, dok mu druga umetnička dela služe kao odskočna daska za apstraktna razmišljanja. On svoju pažnju poklanja gotovo isključivo onoj pravoj Grčkoj pre nemačkog pokolja: da njegova živopisna knjiga nije koncentrisana na opis stvarnih osoba i vremena provedenog u njihovom društvu, opis koji je čak i bolji od putopisa Luja Bertrana, možda bi zavredila i naslov Grčko sunce i predeli (The Greece of Sun and Landscapes).

Uprkos tome, Kolos iz Marusija ne predstavlja ništa manje iskrenu instancu „imitacije Grka“ od ostalih sjajnih putopisa. Materijalom koji nudi, on kao i ostale knjige iz te kategorije, helensko tlo emotivno približava idealu koji je svet dugo povezivao sa slikom o Atinjanima iz V veka i za kojim je čeznuo. Mislim da njegova jedinstvenost u najvećoj meri potiče od činjenice da to produktivno putovanje nije bilo nikakva potraga, bar ne svesna, za ciljem koje su sebi zacrtali drugi evropski autori koji su tu malu zemlju posećivali od 1900. do 1930. godine. Bares je njihov cilj definisao kao „kulturno upotpunjenje“, „perspektivu koja nastaje kada se novi pojedinačni detalji organizuju i usklade sa prethodno stečenim iskustvom“. Reč je o perspektivi koja usklađuje detalje humanističkog obrazovanja i klasične kulture, koja, ako je moguće, treba da se poklopi sa perspektivom „starih Grka“. Kroz maštanja tih autorskih putopisa, vremenski veoma udaljenih, kao u slučaju Tena, Ničea i svih ostalih autora koji su o Grčkoj pisali od renesanse naovamo, plutaju osamljena ostrva puna mermera i ljudi. Svi su ti delovi „bili međusobno zavisni i povezani poput organa biljke ili životinje“. Opisi su posedovali „jedinstven stil svih oblika života, jasnu, jedinstvenu i homogenu kulturu“. Ostrvo o kome je reč jeste „antička Grčka“, ili preciznije atička zajednica iz V veka. Autori su taj predeo u okviru njegove prirodne sredine podvrgli testu iskustva. Želeli su da dođu u jasan i masivan emotivni posed „otadžbine razuma“, prave osnove prosvećenosti, „grčkih“ vrednosti i „grčke“ interpretacije života. Hauptman je otišao dalje, uvrstivši viđeno u svoju dramu Odisejev luk (The Bow of Odisseus). Neka su od tih nastojanja bila uspešna. Jedna od nagrada koje je De Lakretel, jedan od poslednjih evropskih putnika, u Sunionu dobio za svoj trud bio je dodir „vetra koji pročišćava more i vazduh, tako različitog od prolaznih slika i nevažnih ideja“ i odbijanje duha da se pokori „bilo kakvom naletu inspiracije koja ne odiše večnošću“. Slično je i njegovo iskustvo pred Partenonom „graciozne inteligencije“, „ljudske istine kao vrhunca svih promišljanja“, „neodvojivog od apsolutne uzvišenosti“. Ovde je reč o Razumu kao „preciznom instrumentu pred kojim sve što se ne može definisati i izraziti postaje nebitno – Razumu koji iz poezije izdvaja slike, tražeći definicije i razjašnjavajući objekte, dolazeći tako do smisla postojanja“. Stoga su evropski putopisi, poput Trenutaka u Grčkoj ili Putovanja u Spartu, bili ili iskazivanje emotivne distanciranosti od realnosti iz V veka, priznavanje nesposobnosti uviđanja razlika između nje i drugih civilizacija ili nesposobnosti da iz nje crpe život, ili pak trijumfalno svedočanstvo o očuvanju harmoničnog gledišta. Otuda i citati tekstova trijumfalno otkrivenih u novom svetlu, lirski opisi arhitektonskih i umetničkih dela viđenih u tom novom ključu, sveukupna „mimikrija“ Grka, na primer Maurasov aticizam i De Lakretel u pratnji Anatola Fransa.

Daleko od toga da Atinjani iz V veka i za Milera ne predstavljaju daleku zajednicu sa dalekom kulturom. I on govori o „tim Grcima“, povremeno se od modernog čovečanstva vraća „grčkom“, pokušava da se usredotoči na „vek u kome su Grci sami čovečanstvu podarili više od 500 genijalnih ljudi“, zaključivši zadovoljno da „Homer živi i danas. Iako nikada nisam pročitao ništa njegovo, verujem da se današnji Grci ne razlikuju mnogo od onih koje je on opisivao. Ako ništa drugo, Grci su danas Grci više nego ikad ranije“. Smatramo da čak malo i preteruje kada kaže da „od Homera nije pročitao ni redak“ ili da „površno poznaje grčku istoriju“. Kako bilo, ovakve su reference retke. Motiv njegovog putovanja- kako je i sam govorio- jeste jednostavna želja da ode u „svet svetlosti“ u fizičkom, a ne filozofskom smislu izraza. Uprkos tome, njegov putopis s velikim entuzijazmom obnavlja „grčko“ gledište, „grčki“ sklad, vrednosti i duh. Isto tako, uprkos očekivanim protestima svih Trisotina ovog sveta, tekst je takav kakav je i zahvaljujući očaravajućoj, dirljivoj i još uvek neistraženoj tajanstvenosti velikog i sentimentalnog američkog helenizma: arhitekturi veliki južnjačkih poseda poput Koledža Džerard, horova u dramama Viljema Vona Mudija, Isidori Dankan koja u klasičnoj odori puna poštovanja stoji pred stubovima Partenona dok je Štajhen fotografiše, slobodnoj upotrebi grčkih likova i obradama klasičnih tema u poeziji E. A. Robinsona, Džordžu Kremu Kuku koji je otišao u Tesaliju, gde je umro i gde su ga sahranili pastiri, skromnosti i umerenosti poezije Roberta Ficdžeralda. Američkom se helenizmu ovde ukazuje posebna čast.
Naravno, mali i uobličeni doprinos ovog teksta nepreglednom, plodnom i večnom pokretu koji nazivamo helenizmom dovoljno je neformalan. U knjizi je jasno uočljivo i nekoliko drugih impulsa. Jedan od njih je i prezentovanje istinskog osećaja prave Grčke. Autor u tome uspeva. Ja lično nikada nisam bio u toj zemlji. Ipak, razgovarao sam o njoj sa osobama od poverenja koje su je posetile, i sve su mi one potvrdile da Milerova knjiga odražava svu harmoniju opisanih mesta. Čitajući Kolosa, iznenada sam se setio izjave jednog od svojih prijatelja, pesnika, koji mi je ispričao da ga je dok je stajao na obronku nekog mikenskog polja i gledao staricu koja mu se približavala zapljusnulo osećanje da bi mu starica svakog trenutka mogla reći „Agamemnon se približava!“. Jer i u Milerovoj Mikeni

„Izlazimo na daleku padinu brda ka panorami zaslepljujuće jasnoće. Pastir sa svojim stadom kreće se po udaljenoj planini. Krupniji je od života, a ovce su mu zlatorune. Ide bez žurbe, u širini zaboravljenog vremena. Hoda među smirenim telima mrtvih, čiji prsti stežu nisku travu. Zastaje da popriča sa njima, da im pogladi brade. Kretao se tako još u homersko doba kada je legenda izvezena bakarnim nitima. Dodavao je po koju laž tu i tamo, uputio bi u pogrešnom pravcu, promenio bi putanju. Za pastira je pesnik odveć lagan, odveć se lako zadovolji. Pesnik bi rekao „bio je.“ ili „bili su.“ Ali pastir kaže ‘živ je, on je, on čini.’“.

Čini se da još jedan impuls predstavlja ovaj specifični temperament, možda čak i slaveći ili se poigravajući njim: taj temperament je hipomanija, koju neki psihijatri definišu „osunčanim“ i „istinski društvenim“ temperamentom. Oni ga opisuju kao „živog i pokretnog“, „sangviničnog i aktivnog“, to je temperament kod koga su „postupci i misli u velikoj meri uslovljeni emocijama“. Verbalne sheme ove knjige koliko je moguće simbolizuju taj u svakom slučaju neverovatni temperament. Krunski dragulj predstavlja opis karaktera Kacimbalisa iz Marusija, čija je ogromna figura poslužila kao naslov knjige. Ne znam da li bi ijedan psiholog mogao da osobine koje krase kolosa iz atinske četvrti vidi kao krajnje hipomanične. On se pred nama uzdiže kao talentovani komičar i improvizator pun inspiracije: toliko se izdvaja od drugih, da nam se čini da je, iako nam je njegova ovozemaljska aktivnost nepoznata, reč o besedniku ili novinaru. On u trenutku svoj ton prilagođava bilo kom raspoloženju, prezentuje nam svoju sposobnost da se trenutno savršeno uklopi u bilo koji milje ili stanje duha. On nikada nije nervozan, iako je ponekad ophrvan tugom. Ukratko, jak je poput konja, stalno ima potrebu da govori, plače ili se smeje ne bi li se izrazio, slobodnog je i objektivnog uma i nepresušni izvor ideja, druželjubiv, čovekoljubac, egoista, realista, zabavan, ponekad suviše zaokupljen sobom, razdragan i topao. Miler se uvek iznova vraća njegovim osobinama, uveličava ih, da bi im naposletku spevao i odu:

„Kako mogu ikada da zaboravim taj poslednji utisak koji je ostavio na mene kada smo se oprostili na autobuskoj stanici u srcu Atine? Postoje ljudi koji su tako ispunjeni, tako bogati koji se daju tako celovito, da svaki put kada se rastajete od njih osećate da uopšte nije važno da li je to rastanak za jedan dan ili zauvek. Dolaze vam prepuni i ispunjavaju vas do vrha. Ništa ne traže od vas, izuzev da učestvujete u njihovoj preobilnoj radosti življenja. Nikada vas ne ispituju na kojoj ste strani ograde, zato što u svetu koji nastanjuju nema ograda. Obično se izlažući svakoj opasnosti, čine sebe neranjivima. Postaju utoliko veći heroji ukoliko sve više otkrivaju svoje slabosti. Svakako, u ovim beskrajnim i naizgled bajkovitim pričama koje je Kacimbalis obično pripovedao, moralo je postojati dosta elemenata mašte i izvrtanja, pa ipak, čak i ako bi istina bila povremeno žrtvovana stvarnosti, čovek u pozadini priče je pritom samo vernije i celovitije uspevao da razotkrije svoj ljudski lik. Kada sam se okrenuo da pođem, ostavljajući ga da sedi tamo u autobusu a njegovo hitro, okruglo oko već uživalo u drugim prizorima, Seferijadis koji me je pratio do kuće primetio je sa dubokim osećanjem: „On je sjajan momak, Mileru, nema sumnje; on je nešto izuzetno. ljudski fenomen, rekao bih.“