(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
HEJ, VIDI ME
Tuge su, kada se dese, kao brze planinske reke. Eufotija koja nose na svojim brzacima, udarajući te o obale i kamenje...lome te svojom nekontrolisanom snagom u naletima sa malim razmacima, tek da vazduh uhvatiš, te ti sve to izgleda kao duga vremenska izlomljena linija..... a opet, kao da je sve isto. I nikakvo naše plivačko umeće tu ne pomaže već samo sreća da imate prave ljude koji će vas tako izlomljenog dočekati kad se vreme ulivanja tužnog brzaka u veliku i mirnu reku približi....a uvek dodje to vreme kada se Tuga u Život ulije, zato što je Tuga, kao što su i Sreća, Ljubav, Poštovanje, Prijateljtvo i još mnogo toga, samo pritoke Života.
Njihove vode se pomešaju. Velika reka svojom mirnom stabilnošću i ponekim uzburkanim talasom, nepogodom a i divnim, sunčanim danima stvara život. I uvek je tu ta brza voda Tuga samo postaje deo Reke...uči da nije jedina, kao što ništa nije jedino i samo opstati ne može. Sve je simbioza i medjusobna uslovljenost...s razlogom.
I tako, Život zagrli Tugu i ne da joj da razara. Daruje je životom i stvaranjem. Brze planinske reke jesu lepe i fascinantne u svojoj euforiji, brzini, plahovitosti naravi koja samo ide..ide..i sve ispred sebe nosi misleći samo na sebe, ali u njima ima malo života osim te ledene brebrze samovode. Zato ih je Priroda i napravila kratkima a velike reke dugima.
Tuga nastavi da živi u velikoj vodi....kao vodena struja jer da umre ne može, kao što ništa što se desi ne umire i ne nestaje, zato što za sve postoji razlog, a razlog je dokaz o postojanju Života. Ako bi razlog umro, nestao, to bi značilo da Priroda samu sebe poništava, a Ona je, isuviše pametna da to učini, za razliku od ljudi koji prečesto sami sebe poništavaju rečima i delima. Plivajući u toj životnoj reci, raznim stilovima, nekad dotaknemo tu ledenu struju...to nas Priroda podseća na postojanje one brze reke...i to uvek s razlogom. Pitanje je samo da li mi taj razlog tada vidimo.
A nekad....nekad je Tuga kao letnji pljusak.......kao onaj juče predveče. Sija sunce, pada kiša, duva vetar....sve zajedno. Igra drveće, plešu bokori ruža svoj ludi ples. Cvetovi otežali ali ne odustaju od koreografije. Borovi se vinuli u nebo i mahnito po njemu pokrete čine. Kamen potamne, a onda se zacakli. Krupne kapi časkom okupaše dvorište. Ljube trem sve do pola iako je natkriven. Sve šušti i udara, zveči od huke. Oluci zvone od suza Tuge, a Priroda se suncem smeje i suze suši, vetrom peva.....to velika Reka grli svoju ledenu struju....
Da, Tuga ume da dodje kao letnji pljusak. Iznenadan, silovit, kao ona brza reka...nešto vas podseti, neko vas podseti...to Tuga kaže „hej,vidi me“ ....i uvek s razlogom
PS Dobro jutro blogerski svete.....lep vikend onima koji odmaraju
...meni ona opajdara ne dozvoljava.....kakva žena 
al' meni s razlogom dodeljena 
..tuga je naša života duga....
lepo istrikano i protkano pa makar i o tuzi da je 
, da nema tebe i tvojih slika i tekstova, koji me svakodnevno osvezavaju, ne verujem da bih vise svracala, cast izuzecima koji ponekad nesto lepo i interesantno napisu, ali tvoja doza pozitivizma bar jednom dnevno je zagarantovana