Хегелово схватање историје

[Svecovek]

У Философији историје, Хегел доказује да светска историја у свом току зависи од духа и од материје, али да је дух претежнији. Суштина духа јесте слобода, а како се права, објективна слобода изједначује са општим разумом – дакле, са истином, то дух, тежећи сазнању истине, тежи сазнању себе сама. Светска историја јесте дуг пут нашег духа ка све потпунијој самосвести, и тај пут доводи најзад до сазнања да суштина нашег духа лежи у слободи. Источни народи имали су свести само о слободи једног човека, - владаоца ( деспотизам ) . Грци и Римљани имали су ширу идеју слободе, али ни њихова идеја слободе није обухватала све људе; иначе у њих не би било ропства. Тек германски народи, захваљујући хришћанству, разумели су да сваки човек без разлике, као биће способно за објективну вољу, треба да буде слободан. Светска историја, то је историја напредовања свести о слободи. По Хегелу, историјом влада дух, који у свом развитку узима за носиоце час овај, час онај народ, тежећи таквој државној организацији. Код Хегела, стварност је непокретна; покретна снага налази се у духу; он је не добија ни са које друге стране, него се сам од себе креће, и своју покретност преноси и на стварност. Код Хегела историски процес има јасно одређен циљ: слободан човек у разумној држави. Највиша стварност за човечанство јесте његова историја. Човечанство живи у историским променама, које представљају разне ступње наше свести. Наша свест и стварност нису две одвојене и у исто време непроменљиве ствари: оне се спајају једна са другом у историском процесу човечанства.

У току тог процеса, наша се свест непрестано мења, и, мењајући се, остварује: тако остварена, она даје историском збивању његов смисао и његов разлог. Спајањем свести и стварности у животном процесу, који је историско идејни процес, брише се разлика између онога што треба да буде, то пре, а после бива, и тиме потврђује да је доиста требало да буде. Људи који учествују у историјским догађајима не увиђају овај виши смисао који се у њима подразумева. Човека руководе страсти и себичност; он је активан само онда ако је лично заинтересован. Али иза људи стоји светски дух, који се служи њиховим страстима и њиховим егоизмом за своје циљеве. Његово је велико лукавство да ствара код људи обману да раде за себе онда када за њега. Тек пошто се сврши један историски период, открива се смисао који је он имао, и кога људи који су тај период преживели, нису били свесни. Хегел је хтео да философску мисао коју је Кант одвојио од стварности, поново веже са њом. Кант је разликовао између стварности онакве каква јесте, и стварности онакве каква се у нашој свести огледа. Хегел је смтрао да наш дух није пасиван, и да се не ограничава на примање утисака од стварности. Он је активан, тежи да се оствари, и на тај начин кроз акцију хвата везу са стварношћу. Стварност није статика него динамика. Она подлежи закону сталног мењања, противречења, развијања. Ток историје је разуман и морлана: лично добро зависи од случаја; опште добро побеђује сигурно. Не треба кукати за неоствареним идеалима. Идеали који одговарају општој стварности, неминовно се остварују; они који су само личне жеље, немају вредности ни за кога сем за поједине личности.

Све што се дешава, не чини још историју. Историја почиње тек онда када се јави разумност, а разумност се јавља тек са државом и законима, који доводе људе под владу објективне, разумне воље. Зато народи без државе и немају историје. У светској историји видимо да су разни народи наизменице играли прву улогу.То значи да су у разнавремена разни народи имали задатак да служе развијању светског дуга: кроз њихово историју светски дух уздизао се на виши ступањ свести. Остали народи задовољни су што траје; овај један „ ствара „ , и зато је његово вођство неизбежно. Али сви народи, чак и највећи, само су оруђа светскога духа: главна личност историског процеса остаје светски дух, који кроз тај процес долази до свести о својој слободи. Воља која потиче из субјективних побуда, раздваја људе. Воља која се осниван на објективним разлозима, спаја људе. Са објективисањем наше воље постају могућне друштвене установе, које већи број појединачних воља упућују истом циљу. Од тих установа, највиша је држава. Да се друштво кроз историју непрестано мења, да све његове промене бивају по начелу противречности и стога премашују обичну логику – то је битна ствар узета из Хегелове философије историје. Хегелу је замерано да је историске догађаје потпуно потчинио влади нашега духа. Наше идеје, бесумње, имају тежњу и способност остваривања, али да историски догађаји етку тачно по нашим идејама, то је тешко веровати. Због тога је Хегел морао из стварних људи и стварних догађаја претпоставити један светски дух, који се лукаво служи људима за остварење својих, а не њихових намера.