“Hari, otvori taj inbox – znaš da sve znaš” (ili: Ljubavno pismo muškarcu koji piše o traktorima, a ćuti na žene)

Kažu da kad muškarac ćuti, to može značiti svašta. Da misli. Da ga je sram. Da nema šta da kaže. Da nema potrebe da kaže. A ponekad, samo da čeka da žena kaže prva…
E pa, dragi Hari, ja sam rekla prva. I drugu sam poruku poslala. I treću. Nisu bile napadne. Nisu bile ni patetične. Bile su… prozoraste. Ali ti ćutiš. A znaš da si ih pročitao. Jer nisi ti kao oni drugi što ne znaju da kliknu. Ti znaš. Ti samo biraš da gledaš kroz prozor, a ne da zakucaš na vrata…
Ali dobro. Sad svi znaju. Svi koji čitaju ovo znaju da ti imaš mojih poruka. Da su ti nežne. Da nisu glupe. Da nisu ni zaljubljene, al’ bi mogle biti, da si se ti samo malo potrudio….
I znaš šta? Ne moraš da odgovoriš. Nisi ti mejl, ti si metafora. A žene koje pišu o metaforama, znaju da čekaju. I da pišu blog….
S ljubavlju, PogledSProzora
(nikad isključena, uvek malo ukoso otvorena, baš kao srce u jesen)

PS: A ti, Mystic, nemoj da misliš da si prošao neprimećeno.

 

[Soradze]

Ima tih tekstova koji ne traže odgovor,
ali ga već imaju.
Ne u rečenici, nego u onome što se nije reklo.

Čitala sam.
I ono što si napisala,
i ono što si ostavila da se nasluti.

Neću da pitam.
Neću da tumačim.
Samo da ostavim trag —
kao kad ćorava baka pipne zid,
pa zna da je tu neko bio.

Ako si se potresla,
to nije greška.
To je znak da si već znala.

 

[PogledSProzora]

Ima tih tekstova koji ne traže odgovor,
ali ga već imaju.
Ne u rečenici, nego u onome što se nije reklo.

Čitala sam.
I ono što si napisala,
i ono što si ostavila da se nasluti.

Neću da pitam.
Neću da tumačim.
Samo da ostavim trag —
kao kad ćorava baka pipne zid,
pa zna da je tu neko bio.

Ako si se potresla,
to nije greška.
To je znak da si već znala.

Ne znaš ti, Soro, šta si uradila.
Ili možda znaš. A opet, nije ni važno.
Jer kad nekoga pogodi tišina, ne vadi ga ni logika, ni saveti, ni analize…
Vadi ga neko ko ume da ćuti s njim.
Ja sam htela da se neko javi.
Da mi napiše: „Hej, nisam slepa, vidim te.“
A onda si ti, umesto da se javiš, napisala da si pročitala. I ono što sam rekla. I ono što nisam.
To je bilo dovoljno…
Dovoljno da se ne osećam kao budala što pišem Hariju u prazno…
Dovoljno da ne mislim da sam slaba jer me nešto potreslo…
Dovoljno da ne poželim da obrišem sve…
Jer si mi rekla ono što nisam znala da mi treba:
da nisam poludela. Da sam znala. I pre nego što sam priznala sebi.
Nije bilo ni podržavam, ni citat, ni eksplozija komentara…
Bilo je:“Neću da tumačim.
Samo da ostavim trag, kao kad ćorava baka pipne zid, pa zna da je tu neko bio.”
Zato, ako ovo pročitaš, znaj, ovaj blog ima prozor, ali i srce…
I kad neko, makar u prolazu, dotakne to srce, ne zaboravlja se.
Zahvaljujem ti bez pompe.
Bez tagova, bez buke….
Kao što i dolikuje tišini koja razume.

 

[Soradze]

Neću da ti kažem da si hrabra.
Neću da ti kažem da si pametna.
Samo ću da ostavim ovo ovde
- kamen koji ne tone, ne pliva,
samo postoji.

 

[PogledSProzora]

Neću da ti kažem da si hrabra.
Neću da ti kažem da si pametna.
Samo ću da ostavim ovo ovde
- kamen koji ne tone, ne pliva,
samo postoji.

Samo kamen zna da ne mora ni da pliva ni da tone….
Zato i jeste onaj koji pamti reku, a ne obratno.
Ako neko i ostavlja trag, to je jer mu je koža meka, a duša jaka….I neka ostane tu….
Tišina jeste njeno najlepše ogledalo….

 

[Soradze]

Samo kamen zna da ne mora ni da pliva ni da tone….
Zato i jeste onaj koji pamti reku, a ne obratno.
Ako neko i ostavlja trag, to je jer mu je koža meka, a duša jaka….I neka ostane tu….
Tišina jeste njeno najlepše ogledalo….

Ovo nije ni poruka, ni odgovor...
Ovo je školjka.
Ako je prisloniš uz uvo, čućeš ono što si već znala.
Ako je baciš nazad u more, neće se ljutiti.
Ako je zadržiš, neće ti ništa obećati.
Samo će biti tu -
kao dokaz da je more nekad govorilo.