Источна Херцеговина, 1846.
Гром удари негде у близини Лазареве куће. Светлост муње обасја унутрашњост куће од камена и дрвета. Петар се приби уз мајку : -„Како настају гром и олуја?“ Марија захвати дрвеном кашиком мало кукурузне пуре: - „Сине, олују, град и остале непогоде праве демони. Але, аждаје, ђаволи ...“. „Мајко, постоји ли неко ко их може победити?“ Искористивши прилику, Марија му гурну кашику у уста. - „Постоји. Да шта, него да постоји. Вилењаци се зову. Вилењак је човек, наизглед, ко и сваки други. Његова душа у сну напушта тело, узлети у облаке и растера непогоду. Де сад мало киселог млека. Прогутавши залогај Петар промрси: -„Мени се чини да ти ово причаш само да ме натераш да једем.“ „Мораш јести. Иначе ћеш увек бити ситан и болешљив.“ „Јешћу мајко. Причај ми причу о вилењацима.“
***
„ Сваки крај има свога вилењака. Још их зову здухаћ или стуха. Вилењак чува свој крај од олуја и града. Он ти, дете моје, претера олујне облаке у неки други крај. Али и тај други крај бране тамошњи вилењаци. Тако настане борба између њих. Босански вилењаци се боре против херцеговачких, ови се боре против црногорских а црногорски против прекоморских. Вилењаци једнога краја имају свога старешину. Понекад се удруже вилењаци из два краја па терају непогоду у трећи. Де, мало млека. И мало пуре... Туку се вилењаци најчешће ноћу. Полете у облаке па војска на војску удари. Настане лом, лете гране, дрвеће, камење. Најснажније оружје им је комад луча или каквог дрвета огорелог са обе стране. Или ишчупају какву букву, јелу или храст, па удри једни по другима. Тако то бива. Код нас ти је главни вилењак некакав Мато. Он је старешина добрих планинских стуха. Њега свака кућа радо дочекује. И српска и турска, и богата и сиромашна. Сва чељад зна да нас он од оних злих стуха штити. Де, још мало млека. А што си ми се, срећо моја, ућутао?“ „Јел’ истина, мајко, да је мене, кад сам се родио, понео орао у небеса?“ „ Јесте сине. Било је то овако. Ја те, кукала ми мајка, пред кућу у колевку ставила. Да те надгледати могу док оно мало заравни пред кућом не окопам. Уто се с неба стушти орао, шчепа колевку и однесе је. Јадна ми мајка! Устрча се доњи Слив, устрча средњи, па најпосле и горњи. Орла нигде! Отидоше неки и до чобана, горе, на испаше. Ни тамо ничега. Нит’ ко чуо, нит’ ко видео. Нађосмо само твоју кошуљицу од кострети. Пред ноћ потрага престаде. Ујутру кренусмо још једном, да бар нешто од тебе нађемо. Уто наста дрека. Долете чобанче из горњег села, па све виче: - “Ено га на гумну! Нађоше Петра на гумну!“ Полетесмо на ону округлу зараван, где се жито вије, кад ето тебе! Орла и колевке нигде. Ето, тако је то било. Де, још мало пуре...“ „Па то су, мајко, мене вилењаци од орла сачували?“ Марија уздахну: - „А ко то може знати? Вилењаци, виле, ... неко јесте. Де, сад на спавање. Доста си јео.“
***
Киша је лила и следећег јутра. Беспослен, Лазар се освртао и разгледао покућство. Два лежаја, синија и неколико ниских столица. У једном углу прислоњене наћве. Дрвени сандук са преградама за кукурузно и пшенично брашно. Озидана пећ. Испод ње огњиште за сач. По зидовима, окачене о куке, разне кућне потрепштине. Дрвена полица са нешто грнчарије. Дрвени кабао за воду и млеко. Приђе му жена: - „А што се ти тако осврћеш по кући?“ „Гледам ово наше богатство.“ Марија га загрли: - „Ћути, болан. Нема ни седам година како смо пребегли у овај крај. На го крш и камењар. А види сад! Пуна кућа.“ Лазар се љутну: -„Није баш го крш. Истина, има камењара, али има и заравни, и помало испаше. И најважније, тридесетак извора у селу. О потоку и да не говорим.“ Марија се подбочи: -„Има потока кад набуја... Пусти то. А шта ти мислиш да смотам једну питу гужвару? Давно је нисмо јели.“ И не чекавши одговор узе наћве, усу у њих неколико прегршти брашна из сандука и нали мало воде из крчага.
Намиривши овце, Лазар се врати у кућу. Посматрао је жену како меси тесто у наћвама, развија га оклагијом на синији, посипа маслом и сиром, увија питу и мота је у круг. Ставивши питу у земљану тепсију, однесе је на огњиште, прекри металним сачом и затрпа га жаром.
Мирис пите убрзо испуни кућу. Марија је поставила три земљане ћасе на синију, у сваку усула овчијег киселог млека и поред сваке поставила дрвену кашику. Лазар посади Петра поред себе: - „Сине, да се прекрстимо, па да се руча.“
Намиривши овце, Лазар се врати у кућу. Посматрао је жену како меси тесто у наћвама, развија га оклагијом на синији, посипа маслом и сиром, увија питу и мота је у круг. Ставивши питу у земљану тепсију, однесе је на огњиште, прекри металним сачом и затрпа га жаром.
Мирис пите убрзо испуни кућу. Марија је поставила три земљане ћасе на синију, у сваку усула овчијег киселог млека и поред сваке поставила дрвену кашику. Лазар посади Петра поред себе: - „Сине, да се прекрстимо, па да се руча.“
***
Киша преста. А и није јој било време. Беше летње доба. Таман некако пред жетву. Пред Лазареву кућу бануше сакупљач пореза и заптије. Извирујући из куће, Лазар јекну: - „У добри час, добри људи.“ Присети се да је колико синоћ, онако уз кафу, комшија Јован рекао да су добили новог сакупљача пореза. Ћамила. Pече да је он још гори шљам од претходника. И још рече да поштен османлија и домаћи муслиман никад такав посао не би радили.
Слегну раменима. „Шта је, ту је.“ Окрену се према кућним вратима: - „ Марија! Уведи Петра у кућу! И изнеси људима послужење! “ Окрену се ка придошлицама: -„Седите људи, ево ту, у хлад.“ Ћамил отвори некакве списе, накашља се, и отпоче: -„Ево Лазаре, колико видим ниси измирио порез на крупну стоку, на свако грло по петнаест гроша. Ресми агнам од два гроша на сваку главу ситне стоке. Ниси измирио ни донузиу, што ће рећи порез на свиње, четири гроша. Надаље, траварину од четири гроша за свако грло које пасе у шумама. Надаље за сваки комад земље засејан броком, четири гроша. Потом, за сваку кошницу четири гроша. Порез на рад, двадесет пет гроша. А пошто ниси у војничкој служби, на сваку мушку главу у кући двадесет осам гроша. На све ово још иде и десетина од свега што земља роди. Дед сад, да чујем шта имаш за рећи?“ Лазар се почеше по глави: -„Не спорим, имам једно скоро липсало коњче, пар крмади и четири овце. Контам да је то тридесет и девет гроша. Брок не сијемо, а ваљало би, жена ми се попе на вр’ главе с причом да јој треба црвена боја за тканине. Траварину немам зашто плаћати кад код нас шуме скоро ни нема. Кошнице не држим...
Ћамил скочи: “Доста, ђаурине!“ А порез на рад од двадесет и пет гроша? А педесет и шест гроша на мушке главе? А десетина?“ Лазар поскочи: - „Не мислиш ваљда да плаћам порез и на трогодишње дете? Какву он војну обавезу има?“
Ћамил му се унесе у лице: - „Слушај ме добро, ђаурине, спреми сто двадесет гроша и десетину! Рок је три дана. Иначе ће ти жетва остати да труне док не платиш порезу. А тебе ћу у апс! Сиктер! Сиктер, море!“ Гледајући их како одлазе, Лазар је бректао и хватао се за главу. Марија му принесе чашу воде: -„Попиј мало, де. Ђаволу им корист подавам. Ђаво их носио. Ћути Лазаре. Ћути. Мисли на ово дете. Мисли и на ово друго које носим.“ Насмеја се. „Биће да је и оно мушко, много се нешто рита!“ Лазар је погледа, па рече: - „Значи још двадесет осам гроша? Сачекај са рађањем бар још који дан...док не измиримо порез.“
Слегну раменима. „Шта је, ту је.“ Окрену се према кућним вратима: - „ Марија! Уведи Петра у кућу! И изнеси људима послужење! “ Окрену се ка придошлицама: -„Седите људи, ево ту, у хлад.“ Ћамил отвори некакве списе, накашља се, и отпоче: -„Ево Лазаре, колико видим ниси измирио порез на крупну стоку, на свако грло по петнаест гроша. Ресми агнам од два гроша на сваку главу ситне стоке. Ниси измирио ни донузиу, што ће рећи порез на свиње, четири гроша. Надаље, траварину од четири гроша за свако грло које пасе у шумама. Надаље за сваки комад земље засејан броком, четири гроша. Потом, за сваку кошницу четири гроша. Порез на рад, двадесет пет гроша. А пошто ниси у војничкој служби, на сваку мушку главу у кући двадесет осам гроша. На све ово још иде и десетина од свега што земља роди. Дед сад, да чујем шта имаш за рећи?“ Лазар се почеше по глави: -„Не спорим, имам једно скоро липсало коњче, пар крмади и четири овце. Контам да је то тридесет и девет гроша. Брок не сијемо, а ваљало би, жена ми се попе на вр’ главе с причом да јој треба црвена боја за тканине. Траварину немам зашто плаћати кад код нас шуме скоро ни нема. Кошнице не држим...
Ћамил скочи: “Доста, ђаурине!“ А порез на рад од двадесет и пет гроша? А педесет и шест гроша на мушке главе? А десетина?“ Лазар поскочи: - „Не мислиш ваљда да плаћам порез и на трогодишње дете? Какву он војну обавезу има?“
Ћамил му се унесе у лице: - „Слушај ме добро, ђаурине, спреми сто двадесет гроша и десетину! Рок је три дана. Иначе ће ти жетва остати да труне док не платиш порезу. А тебе ћу у апс! Сиктер! Сиктер, море!“ Гледајући их како одлазе, Лазар је бректао и хватао се за главу. Марија му принесе чашу воде: -„Попиј мало, де. Ђаволу им корист подавам. Ђаво их носио. Ћути Лазаре. Ћути. Мисли на ово дете. Мисли и на ово друго које носим.“ Насмеја се. „Биће да је и оно мушко, много се нешто рита!“ Лазар је погледа, па рече: - „Значи још двадесет осам гроша? Сачекај са рађањем бар још који дан...док не измиримо порез.“
***
Петар се приби уз мајку: - „Ко су били ови људи? И зашто су викали?“ „Скупљачи пореза сине. Дошли су да нам отму ово мало хлеба из уста.“ „Мајко, зашто морамо да им дамо наш хлеб?“ „Зато што је давно речено: Цару царево а Богу божије.“ Петар се почеша по глави: -„Ко је наш цар?“ „Није наш него турски. Све ово што видиш око себе припада турском царству.“ Лазар се умеша: - „Петре, ми смо Срби. Православци. У Бога верујемо. И Исуса Христа. И крст часни. А Турци верују у Алаха. И не крсте се као ми, него клањају. Земља није наша него њихова. Ми је само обрађујемо. Ми смо чифчије. Живимо на чифлуку. Тако они кажу. Зато су дошли да узму порез.“ Задовољивши Петрову радозналост, Лазар се окрену Марији: - „Нема нам друге, продаћу свиње и овце. Сир и кајмак ћу сутра продати у вароши. Јовану ћу продати сено“. Марија се згрчи: - „Помрећемо од глади! А још треба дати аги трећину!“ Петар је повуче за рукав: -„Ко је ага?“ „Пусти ме више дете! Агин је чифлук на коме живимо. Муслиман. Ето ко је!“ Лазар се преко воље насмеја: -„А сад ћеш да питаш ко су муслимани? Јел’ тако?“ Видевши Петров потврдни осмех, настави: - „ Ови наши муслимани су узели турску веру. Па сад они газдују а ми диринчимо. Иди сад да се играш.“ А у себи помисли: „Ни њихово неће бити довека. Ничија није до зоре горела.“
***
Негде око сумрака Лазар осети глад. Приђе Марији: - „Испеци, де, цицвару.“ Марија га пресече погледом: -„Анђели с тобом, шта ти је? Није Божић!“ Лазар се смрче: -„Знам да није, али ми се једе цицвара. Има и кукурузног брашна и кајмака. И зашто би јели цицвару само на Божић?“ „Рекао си да ћеш сир и кајмак сутра продати у вароши.“ Расправу прекиде улазак Јована и жене му, Виде. Јован смаче капу, прекрсти се и рече: - „Јесте ли ради гостима?“ Лазар се насмеја: -„А ко није рад да му у кућу дође старешина села? Добродошли!“
Гости поседаше. Као и обично, отпоче прича о домаћим пословима, тешким временима, а најпосле и о мутној и нејасној будућности. Већ неко време по селу се говоркало да се по планинама јављају хајдучке чете. Шапатом су се изговарала имена хајдучких старешина, харамбаша. Јован се свако мало враћао на причу о хајдуцима. Нека сумња се роди у Лазару: - „А што ти то мени причаш? Какве ја везе имам са хајдуцима?“ „Можда ти немаш, али твоји преци су итекако имали. Лазар се промешкољи: - „ Бог с тобом Јоване, тој причи има више од стотину љета.“ Вида живну: -„Чула сам нешто о томе. Причај Лазаре, како је то било? Де.“
Лазар искористи прилику: - „Прича ће дуго трајати. Таман толико док Марија зготови цицвару.“ Немајући куд, Марија се прихвати посла.
Лазар отпоче: - „Било је то овако: Моји преци су живели у околини Фоче. У фамилији беше и једна лепа девојка, Милица. У село бануше скупљачи пореза. Имали су пуне руке посла. Требало је скупити харач, порез на сваку главу преко 10 година. Младарину, порез на удају шћери или женидбу сина. Десетину, порез на земљу. Одарину, коју су плаћали људи што спавају са својим женама. Пенџер вергију, порез на прозоре, да раја не би имала куће као Турци. Жвакалицу, порез на муку што Турчин има док жваће кад га сељак прими на конак...“ Вида га прекиде : - „Пусти сад порезе, шта би са Милицом?“
Гости поседаше. Као и обично, отпоче прича о домаћим пословима, тешким временима, а најпосле и о мутној и нејасној будућности. Већ неко време по селу се говоркало да се по планинама јављају хајдучке чете. Шапатом су се изговарала имена хајдучких старешина, харамбаша. Јован се свако мало враћао на причу о хајдуцима. Нека сумња се роди у Лазару: - „А што ти то мени причаш? Какве ја везе имам са хајдуцима?“ „Можда ти немаш, али твоји преци су итекако имали. Лазар се промешкољи: - „ Бог с тобом Јоване, тој причи има више од стотину љета.“ Вида живну: -„Чула сам нешто о томе. Причај Лазаре, како је то било? Де.“
Лазар искористи прилику: - „Прича ће дуго трајати. Таман толико док Марија зготови цицвару.“ Немајући куд, Марија се прихвати посла.
Лазар отпоче: - „Било је то овако: Моји преци су живели у околини Фоче. У фамилији беше и једна лепа девојка, Милица. У село бануше скупљачи пореза. Имали су пуне руке посла. Требало је скупити харач, порез на сваку главу преко 10 година. Младарину, порез на удају шћери или женидбу сина. Десетину, порез на земљу. Одарину, коју су плаћали људи што спавају са својим женама. Пенџер вергију, порез на прозоре, да раја не би имала куће као Турци. Жвакалицу, порез на муку што Турчин има док жваће кад га сељак прими на конак...“ Вида га прекиде : - „Пусти сад порезе, шта би са Милицом?“