Ovo je standardna tema za pismeni zadatak iz srpskog u srednjim skolama pa sam slucajno naisao na svoj. Interesuje me, sta mislite o ovom sto sam napisao?(ocena koju sam dobio je nebitna)
“Nesto je trulo u drzavi Danskoj!” To smo mi! Mi smo Danska, u nama se ta trulez razvija i mi je potiskujemo, ali povremeno zasmrdi. Ipak, mi smo krivi za to, niko drugi. Sta je to sto truli? To trule covecnost, humanost, dobrota, postenje, cast, sve vrline, sve ono sto cini coveka. Sta izaziva truljenje? Izaziva ga zavist, koristoljublje i osvetoljublje. “Samo” to. Ako neko nekom zavidi, ucinice sve da ovom drugom bude gore, samo da bi ovaj bio slicniji njemu. Ako neko zeli sve, i ucinice sve, samo da bi dosao dotle, dostigao taj vrhunac. Ipak, od svega je osvetoljubivost najjaca. Osveta je slatka, osveta vraca stvari u normalu. Svaki covek je osvetoljubiv. Svaki covek zeli da odrzi taj status quo u svom zivotu, niko ne zeli da na bilo koji nacin bude ugrozen od strane drugih. Ali ako se neciji putevi ukrste, ti, koji budu izbaceni sa pravog puta, makar samo na kratko morali da uzmu neku zaobilaznicu, uzece tada jos jednu zaobilaznicu, nije bitno koliko dugu, samo da bi i onog drugog usporili, i naterali da stane na kratko, pa makar se vise i ne vratili na pravi put.
“Biti il’ ne biti?” To je ono najvise ”zasto”. To je ono glavno, to nadmasuje sva ostala pitanja. To je pitanje koje se odnosi na sve. Ne moze se postaviti nijedno drugo pitanje pre nego sto se odgovori na ovo. A odgovor poneki i ne mogu da daju. Sta rade takvi ljudi? Oni postaju posebni, drugaciji od svih. Oni su tada u svom svetu i van toga ih nista ne interesuje. Toliko se iskljuce iz svega da je to, po nasim uskim shvatanjima, abnormalno, cudno, bolseno… Njih nazivamo samotnjacima, cak i ludima, ali to nije njihov izbor.
Kada sve to pocinje? Kada se javi ta najveca dilema koja nam je prakticno najteza raskrsnica u zivotu? To se svakoj osobi desi samo jednom, nekima dok su jos mladi, a nekima kada ostare, ali uvek samo jednom. To sve pocinje u trenutku kada ta osoba shvati da svet nije utopija. Tada covek prolazi kroz masu ljudi koja ne zeli da predje tu raskrsnicu. To su oni samotnjaci i ludaci, kako ih poneko naziva. I onda stize do najvaznije viljuske u zivotu.
Da li poci na jednu ili na drugu stranu? Upravo je ta dilema ono sto ostavlja sve te ljude da ostanu na raskrsnici, sve te jadnike koji nisu mogli da odluce. Jer, ako krenes jednom stranom, nekoliko metara kasnije je ambis. Ljudi koji krecu na tu stranu su oni koji ne mogu da prihvate taj novi svet, ali ne mogu ni da zive u neznanju. Njima je lakse da se sve zavrsi. O njima slusamo cesto na vestima, citamo u novinama i mislimo: “Budale!” A cim se krene drugim putem, odmah pocinje sve da truli. I taj trulez raste sve do dana nase smrti. Osloboditi ga se je nemoguce, ali niko u stvari i ne pokusava jer cim su posli tim putem, oni su ga prihvatili kao jedan deo sebe.
Zanimljivo je i to sto se na to pitanje ne moze odgovoriti. Svako izabere nesto, ali nista od toga nije pravi odgovor. Uostalom, pravi odgovor se razlikuje za svakog pojedinca, ali kad bi neko uspeo da odgovori tacno, tacno za njega, verovatno bi postao jedan od onih samotnjaka jer bi ga taj njegov svet u potpunosti ispunjavao.
“Nesto je trulo u drzavi Danskoj!” To smo mi! Mi smo Danska, u nama se ta trulez razvija i mi je potiskujemo, ali povremeno zasmrdi. Ipak, mi smo krivi za to, niko drugi. Sta je to sto truli? To trule covecnost, humanost, dobrota, postenje, cast, sve vrline, sve ono sto cini coveka. Sta izaziva truljenje? Izaziva ga zavist, koristoljublje i osvetoljublje. “Samo” to. Ako neko nekom zavidi, ucinice sve da ovom drugom bude gore, samo da bi ovaj bio slicniji njemu. Ako neko zeli sve, i ucinice sve, samo da bi dosao dotle, dostigao taj vrhunac. Ipak, od svega je osvetoljubivost najjaca. Osveta je slatka, osveta vraca stvari u normalu. Svaki covek je osvetoljubiv. Svaki covek zeli da odrzi taj status quo u svom zivotu, niko ne zeli da na bilo koji nacin bude ugrozen od strane drugih. Ali ako se neciji putevi ukrste, ti, koji budu izbaceni sa pravog puta, makar samo na kratko morali da uzmu neku zaobilaznicu, uzece tada jos jednu zaobilaznicu, nije bitno koliko dugu, samo da bi i onog drugog usporili, i naterali da stane na kratko, pa makar se vise i ne vratili na pravi put.
“Biti il’ ne biti?” To je ono najvise ”zasto”. To je ono glavno, to nadmasuje sva ostala pitanja. To je pitanje koje se odnosi na sve. Ne moze se postaviti nijedno drugo pitanje pre nego sto se odgovori na ovo. A odgovor poneki i ne mogu da daju. Sta rade takvi ljudi? Oni postaju posebni, drugaciji od svih. Oni su tada u svom svetu i van toga ih nista ne interesuje. Toliko se iskljuce iz svega da je to, po nasim uskim shvatanjima, abnormalno, cudno, bolseno… Njih nazivamo samotnjacima, cak i ludima, ali to nije njihov izbor.
Kada sve to pocinje? Kada se javi ta najveca dilema koja nam je prakticno najteza raskrsnica u zivotu? To se svakoj osobi desi samo jednom, nekima dok su jos mladi, a nekima kada ostare, ali uvek samo jednom. To sve pocinje u trenutku kada ta osoba shvati da svet nije utopija. Tada covek prolazi kroz masu ljudi koja ne zeli da predje tu raskrsnicu. To su oni samotnjaci i ludaci, kako ih poneko naziva. I onda stize do najvaznije viljuske u zivotu.
Da li poci na jednu ili na drugu stranu? Upravo je ta dilema ono sto ostavlja sve te ljude da ostanu na raskrsnici, sve te jadnike koji nisu mogli da odluce. Jer, ako krenes jednom stranom, nekoliko metara kasnije je ambis. Ljudi koji krecu na tu stranu su oni koji ne mogu da prihvate taj novi svet, ali ne mogu ni da zive u neznanju. Njima je lakse da se sve zavrsi. O njima slusamo cesto na vestima, citamo u novinama i mislimo: “Budale!” A cim se krene drugim putem, odmah pocinje sve da truli. I taj trulez raste sve do dana nase smrti. Osloboditi ga se je nemoguce, ali niko u stvari i ne pokusava jer cim su posli tim putem, oni su ga prihvatili kao jedan deo sebe.
Zanimljivo je i to sto se na to pitanje ne moze odgovoriti. Svako izabere nesto, ali nista od toga nije pravi odgovor. Uostalom, pravi odgovor se razlikuje za svakog pojedinca, ali kad bi neko uspeo da odgovori tacno, tacno za njega, verovatno bi postao jedan od onih samotnjaka jer bi ga taj njegov svet u potpunosti ispunjavao.
