Halil Džubran

[Nina]

Napredak nije puko popravljanje prošlosti; on je neprekidno kretanje prema budućnosti.

 

[Наутилус]

Када сте радосни, завирите дубоко у своје срце, па ћете видети да тек оно што вам је наносило бол може у вама радошћу да се огласи.
Када сте тужни, завирите опет у своје срце, па ћете видети да у ствари плачете за оним што вам је било радост.

(Пророк, Халил Џубран)

 

[Lada]

Neki misle da na njih namigujem
kad zatvorim oci da ih ne bih video.

 

[Lada]

O Vremenu

Htjeli biste mjeriti vrijeme, neizmjerno i neizmjerljivo.
Htjeli biste prilagoditi svoje držanje pa čak i upraviti tijek svoga duha po danima i godišnjim dobima.
Od vremena biste učinili rijeku pa sjeli uz obalu i gledali joj tok.

A bezvremeno u vama svjesno je bezvremnosti života i zna da je jučerašnjica samo današnje sjećanje, a sutra je san današnjega dana.
I da je to što u vama pjeva i razmišlja, još i sad u povoju prvoga trenutka kad su bile pobacane zvijezde po svemiru.

Tko među vama ne osjeća da je moć njegove ljubavi bezgranična?
I tko ne osjeća da je ta ljubav, iako bezgranična, u srži njegova bića i da se ne prelijeva iz jedne ljubavne misli u drugu, ni iz jedne ljubavne kretnje u drugu ljubavnu kretnu?
Nije li vrijeme, kao i ljubav, nedjeljivo i nepromjenjivo?

A ako u mislima morate vrijeme mjeriti godišnjim dobima, neka svako godišnje doba obuhvati sva druga godišnja doba i neka današnjica zagrli prošlost sjećanjem, a budućnost čežnjom.

 

[Nina]

RODITELJSTVO

Vaša deca nisu vaša deca.
Ona su sinovi i kćeri čežnje života za samim sobom.
Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas,
I premda su s vama, ne pripadaju vama.

Dajte im ljubav, ali ne i vaše misli,
Jer oni imaju svoje vlastite.

Dajte dom njihovim telima,
Ali ne tražite da tu udome i duše,
Jer one borave u kući sutrašnjice
Do koje vi ne stižete ni u snovima.

Možete se truditi da budete kao oni,
Ali ne tražite da oni budu kao vi,
Jer život ne stoji, niti ide unazad.

Vi ste lukovi s kojih su vaša deca odapeta
Kao žive strele.
Neka vaša napetost u Strelčevoj ruci
Bude za sreću.

Jer, kao što On ljubi strelu koja leti,
Isto tako ljubi i luk koji miruje.

 

[Наутилус]

И нека оно што је у вама
понајбоље – буде за пријатељ вашег;
Ако зна докле улеже ваша осека,
нек зна и докле досеже ваша плима.
Јер шта је за вас пријатељ кога
тражите само да убијете време?
Тражите га само да бисте то време
Одиста проживели.

Џубран: Пророк

 

[Nina]

Napredak nije puko popravljanje prošlosti; on je neprekidno kretanje prema budućnosti.

Halil Džubran

 

[Наутилус]

Он (Исус) бијаше тужан, али то бијаше туга што би се излила на усне и постала осмијехом.
Џубран: Исус, син човјечји

 

[Nina]

Ćutanje sam naučio od pričljivih,
toleranciju od netolerantnih, a
ljubaznost od neljubaznih;
čudno je, ali sam zahvalan tim učiteljima.

 

[Wuka]

Први пољубац

El beso - Klimt​

То је први гутљај из пехара који богови напунише из светог врела љубави. То је граница између сумње што срце обхрвава и растужује и поуздања које га испуњава и усрећује. То је почетак поеме духовног живота и прво поглавље романа о правоме човеку. То је чврста спона која веже необичност прошлости с бљеском будућности. Он доводи притајена осећања до певања. То је реч коју усне изговарају објављујући да срце доспева на престо, да је љубав краљица и да је оданост круна. То је њежан додир, као када лахор врховима прстију прелази преко усана руже односећи собом дуго слатко уздисање и тихо умилно шапутање. То је почетак чудесног треперења које љубавнике узноси из материјалног света у свет надахнућа и снова. То је примицање цвета сасе шипковом цвету и мешање њиховог даха да би се трећа душа родила.
Ако први поглед личи на семе које богиња љубави у поље људског срца баца, онда је први пољубац налик првоме цвету на врху прве гране на стаблу живота.​

 

[Mika]

Drži li rumenilo jutra



Drži li rumenilo jutra
srce noći
čvrsto na svojim grudima?
Brine li se more
o mrtvima u svojim dubinama?
Poput zore
uzdiže se moja duša,
neoklopljena i nevezana.
Poput neumornog mora
ponire moje srce
u moje dubine,
u potonule olupine
brodovlja i zemlje.
Ne lepim se na ono
što se lepi za moje pete.
Hranim se letom
u nedokučive visine.

 

[Baudrillard]

IZMEĐU NOĆI I JUTRA

Budi tiho, moje srce,
Jer svemir te ne može
Čuti; budi tiho, jer eter je već
Prepun krikova i jauka, i ne može
Prenijeti tvoje pjesme i hvalospjeve.

Budi tiho, jer noćne sablasti
Neće se obazirati na šaputanje o
Tajnama tvojim; niti će povorke iz
Mraka zaustaviti se pred tvojim snovima.

Budi tiho, moje srce, dok zora ne svane,
Jer onaj ko strpljivo iščekuje jutro
Zasigurno će ga sresti, i onaj ko ljubi
Svjetlost, biti će od svjetlosti voljen.

Budi tiho, moje srce, i poslušaj moju
Priču; U snu vidjeh slavuja
Kako pjeva na ždrijelu užarenog
Vulkana, vidio sam ljiljan kako podiže
Svoju glavu iz snijega, nagu huriju
Kako pleše između grobova, i
Djetešce gdje se igra s lubanjama
Smijući se.

Sve ove slike vidjeh u snu, a
Kada sam otvorio oči i pogledao oko
Sebe, vidio sam vulkan kako još uvijek bijesni,
Više nisam čuo pjesmu slavuja;
Ne vidjeh ga više da leti.

Vidio sam nebo kako raspršuje snijeg
Poljima i dolinama, i kako skriva
Pod bijeli pokrov mrtva tijela
Ljiljana. Vidio sam nizove grobova u
Njihovoj vječnoj tišini, ali niko nije
Plesao niti se molio između
Njih. Vidio sam lubanje na gomili, ali
Nije bilo nikoga tamo da se smije.

Budan, vidjeh samo jad i žalost;
Šta se dogodilo s radošću i ugodom
Iz mojeg sna? Kuda je otišla ljepota
Mog sna, kako li su one slike mogle
Nestati?

Kako duša može strpljiva biti dok joj san
Ne vrati sretne utvare nade i
Žudnje?

Obrati pažnju, moje srce, i čuj moju priču;
Još juče moja duša bila je poput starog
I čvrstog stabla, korijenja uraslog u
Dubine zemlje, i grana što su dosezale do Boga.
Moja duša cvala je
U proljeće, rodila plodovima u ljeto, a
Kada bi jesen došla sakupio bih plodove
Na srebrni pladanj i položio ga na
Put gdje pješaci hode; svi
Koji prolaziše s veseljem bi se ponudili i
Nastavili svojim putem.

Kada je jesen prošla, i utopila
Svoju razdraganost u moru jadikovki i žalosti,
Pogledao sam svoj pladanj; nađoh još
Jedan preostali plod, uzeh ga i stavih
U usta; tada otkrih da je gorak kao žuč,
Kiseo poput nedozrelog grožda, i rekoh
Sebi: "Jao meni, jer stavio sam
Prokletstvo u usta ljudi, i bolest
U njihova tijela. Šta si učinila,
Moja dušo, sa slatkim sokovima koje
Tvoje korijenje crplo iz zemlje, s
Miomirisom kojeg si udisala s
Neba?" U gnjevu sam iščupao snažno
I staro stablo moje duše, zajedno sa
Žilavim korijenjem, iz dubina
Zemlje.

Iščupao sam ga iz prošlosti, oduzeo
Mu sjećanja na tisuću
Proljeća i tisuću jeseni, i
Posadio sam stablo moje duše na drugo
Mjesto. Sada je bilo u polju daleko od
Staze Vremena; njegovao sam ga danju
I noću, govoreći u sebi: "Budnost
će nas dovesti bliže zvijezdama."
Napajao sam ga krvlju i suzama, govoreći:
"U krvi je začin, a sladilo je u suzama."
Kada se proljeće vratilo,
Moje drvo ponovno je procvalo, a u ljeto
Rodilo je plodovima. U jesen sam sakupio
Sve dozrele plodove na zlatni pladanj i
Ponudio ga na javnom puteljku; ljudi su
Prolazili ali niko ne poželi moje plodove.

Tad uzeh jedan plod i prinesoh ga
Usnama; bio je sladak kao med,
Krepak kao vino babilonsko i
Mirisan poput jasmina. Uskliknuo sam,
Govoreći: "Ljudi ne žele primiti
Blagoslov u svoja usta, niti istinu u
Svoja srca, jer Blagoslov je sin
Suza, a Istina je kćerka krvi."

Otišao sam iz tog ogavnog grada da bih sjeo
U sjenu usamljenog stabla moje duše, u
Polje daleko od puteljka života.

Budi tiho, moje srce, dok zora ne svane;
Budi tiho i prati moju priču;
Još jučer moje misli bijahu barka što
Plovi uzburkanim morem, koju vjetrovi
Bacahu od jedne zemlje do druge.
U mojoj barci nije bilo ničeg osim sedam
Vrčeva napunjenih duginim bojama; i dođe
Trenutak kada postadoh umoran od lutanja
Površinom morskom, i rekoh
Sebi: "Vratit ću se s praznom
barkom mojih misli u luku na
otoku gdje sam rođen."

Pripremao sam se bojeći svoju barku žuto
Poput zalaska sunca, zelenom poput srca
Proljeća, modro poput neba, crveno
Poput anemone. A na jarbolu i
Na kormilu nacrtao sam čudne figure
Što plijenile su pažnju i zbunjivale
Oko. Kada sam završio svoj posao, barka
Mojih misli doimala se kao proročanska vizija,
Ploveći kroz dva beskraja;
Morem i nebom.

Ušao sam u luku na otoku gdje sam
Rođen, a ljudi su pohrlili meni u susret
Pjevajući i veseleći se. I pozvalo me
Mnoštvo da dođem u grad;
Prebirali su po svojim instrumentima
I udarali u svoje tamburine.
Ovakvu dobrodošlicu doživio sam jer je moja
Barka bila prekrasno ukrašena, ali niko
Nije ušao i vidio unutrašnjost
Barke mojih misli, niti je iko pitao
Što sam donio s dalekih mora. Niti su
Mogli vidjeti da sam doveo nazad svoju
Barku praznu, jer ih je njezin sjaj
Učinio slijepima. Na to
Rekoh u sebi: "Odveo sam
ljude s pravoga puta, i sa sedam vrčeva s
bojama prevario njihove oči."

Zatim sam se ukrcao na barku
Svojih misli i ponovo otplovio. Posjetio
Sam Istočne otoke i sakupljao
Mirisnu smolu i sandalovinu, pohranio ih
U svoju barku ... Lutao sam
Zapadnim otocima i donio bjelokost, rubine,
Smaragde i drugo rijetko kamenje ... Putovao
Sam Južnim otocima i donio sa
Sobom krasne štitove, sjajne
Mačeve i koplja i sve
Vrste oružja ... Napunio sam
Barku mojih misli najbiranijim i
Najdragocjenijim stvarima na svijetu;
Vratio sam se u luku na otoku gdje sam
Rođen, govoreći: "Ljudi će me opet
veličati, ali ovaj put s pravom, i
ponovo će me pozvati da dođem u njihov
grad, ali sada zasluženo."

A kada sam pristao u luci, niko mi
Ne dođe u susret ... Hodao sam ulicama
Svoje negdašnje slave, ali niko ne podiže
Pogled prema meni ... Stajao sam na tržnici
Vičući ljudima o blagu u mojoj
Barci, a oni su me izrugivali ne
Shvativši me ozbiljno.

Vratio sam se u luku malodušan,
Razočaranog i zbunjenog srca.

Kada sam se bolje zagledao u svoju barku,
primijetio sam ono što nisam vidio tokom mojeg
Putovanja, i uskliknuo: "Morski
valovi izbrisali su boje i
figure s moje barke i učinili da izgleda
poput kostura." Vjetrovi i morska pjena
Zajedno s užarenim suncem izbrisali su
Blistave boje i moja je barka sada izgledala
Kao pohabano odijelo. Nisam mogao
Zamijetiti ove promjene sjedeći sred blaga,
Jer su mi unutrašnje oči oslijepile.
Bio sam sakupio najdragocjenije stvari na
Svijetu i pohranio ih u škrinji što pluta
Na vodenoj površini; vratio sam se
Mojem narodu, ali oni su me odbacili
Ne želeći me vidjeti, jer njihove oči bijahu očarane
Ispraznim, svjetlucavim predmetima.

Ne želeći me vidjeti, jer njihove oči bijahu očarane
Ispraznim, svjetlucavim predmetima.
U tom času napustio sam barku svojih misli i
Krenuo u Grad Mrtvih, sjeo
Između urednih grobova, razmišljajući o
Njihovim tajnama.

Budi tiho, moje srce, dok zora ne svane; budi
Tiho, jer oluja što bjesni ismijava
Tvoje šaputanje, a špilje u
Dolinama ne podaruju jeku treperenju
Tvojih struna.
Budi tiho, moje srce, dok jutro ne svane,
Jer onaj ko strpljivo iščekuje dolazak
Zore bit će čeznutljivim zagrljajem podaren
Od jutra.

Zora sviće. Govori ako možeš,
Moje srce. Evo, dolaze jutarnje
Procesije ... Zašto ne govoriš?
Nije li tišina noći ostavila
Pjesmu u tvojim dubinama, s kojom
Možeš dočekati zoru?

Evo jata golubova i
Slavuja uzlijeću u dalekim
Predjelima doline. Možeš li letjeti
S pticama, ili je užasna noć
Oslabila tvoja krila? Pastiri
Odvode ovce iz obora; da li je
Noćna sablast ostavila nešto snage
U tebi da ih možeš slijediti u
Zelene prerije? Mladi muškarci i
Žene hodaju ljupko prema
Vinogradima. Hoćeš li moći stajati
I hodati s njima? Ustani, moje srce, i
Hodaj sa zorom, jer noć je prošla,
A strah od tame minuo je zajedno s
Mračnim snovima, jezovitim mislima i
Suludim putovanjima.

Ustani, moje srce, i podigni svoj glas uz
Muziku, jer onaj ko ne dijeli zoru sa
Svojim pjesmama jedan je od sinova vječite
Tame.

 

[Neprilagođena]

Naša deca

Vaša deca nisu vaša deca.
Oni su sinovi i kćeri života
koji žudi za sobom.


Oni postižu, ali ne preko vas.
I mada su sa vama, oni vam ne pripadaju.
Dajte im ljubav, ali ne vaše misli,
jer oni imaju svoje vlastite.

Možete udomiti njihova tela,
ali ne i njihove duše,
jer one borave u kući sutrašnjice do
koje vi ne možete čak ni u snovima.

Možete se truditi da budete kao oni,
ali ne tražite da oni budu kao vi,
jer život ne ide unazad, niti stoji.

Vi ste lukovi sa kojih se vaša deca,
kao žive strele, bacaju u budućnost.
Strelac vidi znak na stazi večnosti,
i on vas savija svojom moći,
da bi njegova strela otišla daleko i brzo.

Neka vaše savijanje u strelčevoj
ruci bude radost;
jer mada on voli strelu koja leti,
On voli i luk koji je postojan.


H.Džubran

Vaša deca nisu vaša deca.
Oni su sinovi i kćeri života
Koji žudi za sobom

 

[Baudrillard]

Pesnik

Ja sam stranac u ovome svetu.

Ja sam stranac; tuđina je surova samotinja i bolna čama koja me tera da stalno mislim o neznanoj čarobnoj domovini, ona mi snove ispunjava slikama daleke zemlje koju moje oči nisu videle.

Ja sam stranac svome narodu i znancima - kada nekog od njih sretnem, pomislim: ko je ovo, kako sam ga upoznao, koja me sila sa njim sjedini, zašto sam pored njega i sa njim se družim?

Ja sam stranac samome sebi, i kada sebe čujem da govorim, vlastitom se glasu čudim. Ponekad vidim svoje biće nasmejano i rasplakano, hrabro i preplašeno, pa se čudim samome sebi, od samoga sebe tražim objašnjenja, a ipak ostajem nepoznat, tajanstven, maglom i mukom obavijen.

Strano mi je vlastito telo - kad god stanem pred ogledalo, na licu vidim ono što u duši ne osećam, u očima vidim ono što se ne krije u mojim dubinama. Dok idem gradskim ulicama, mladići me prate dovikujući: Evo slepca - dajmo mu štap da se na njega oslanja, pa ja od njih brzo odmičem. Onda nailazim na grupu devojaka koje mi se podsmevaju govoreći: On je gluv kao stena - ispunimo mu uši pesmama mladosti i ljubavi. Ja ih ostavljam bežeći. Susrećem grupu zrelih ljudi koji oko mene stanu govoreći: On je nem poput groba - hajdemo mu jezik odvezati. Ja ih u strahu napuštam. Susrećem grupu staraca koji na mene drhtavim prstima pokazuju govoreći: On je ludak koji je razum izgubio u svetu demona.

Ja sam stranac u ovome svetu.

Ja sam stranac koji je Zemlju obišao od istoka do zapada, ali zavičaj nisam našao, nisam sreo nekoga ko me zna i ko bi me slušao. Ujutro se budim i vidim da sam zatvoren u mračnu pećinu sa čijeg plafona se zmije spuštaju, a po uglovima gmižu insekti. Onda na svetlo izlazim, ali me tamo vlastita senka prati, dok senke moje duše ispred mene idu neznano kuda, tragajući za neshvatljivim stvarima, uzimajući i ono što mi nije potrebno. Kada veče padne, vraćam se i ležem na postelju od nojeva perja i traganta pa me opsedaju neobične misli, saleću me želje nemirne i radosne, bolne i slatke. Usred noći, kroz pukotine pećine, pohode me spodobe minulih vremena i duhovi zaboravljenih naroda pa se netremice gledamo; ja im se obraćam pitanjima, a oni mi odgovaraju osmesima; zatim ih pokušavam uhvatiti, ali oni iščezavaju poput dima.

Ja sam stranac u ovome svetu.

Ja sam stranac i nema nikoga na svetu ko može razumeti makar reč moga jezika.

Putujem pustim stepama i gledam potoke što se hitro uspinju iz dubokih dolina na vrhove planina; gledam golo drveće kako se odeva, cveta, plodove daje i lišće rasipa - sve to u jednom trenu - zatim mu granje pada u provaliju i pretvara se u pegave, drhtave zmije. Gledam ptice kako uvis lete i spuštaju se, pevaju i plaču, zatim se zaustavljaju i krila otvaraju pa se pretvaraju u nage žene, raspuštene kose i dugih vratova. U mene gledaju očima ukrašenim ljubavlju i osmehuju mi se ružičastim usnama natopljenim medom, prema meni ispružaju ruke bele, namirisane kantarionom i tamjanom, zatim se dižu, iz vidnog polja mi izmiču i iščezavaju poput magle ostavljajući u vazduhu odjek svoga podsmeha i omalovažavanja.

Ja sam stranac u ovome svetu.

Ja sam pesnik koji u stihove pretače ono što život u prozi kazuje, koji u prozi kazuje ono što život u stihovima niže. Zato sam stranac i stranac ću ostati sve dok me smrt ne uzme i dok me u moju postojbinu ne odnese.

Halil Džubran

 

[Neprilagođena]

Lepota smrti

(Za M.E.H.)

Prvi dio

Zazivanje
Dajte mi da utonem u san, jer moja duša zatrovana je ljubavlju, i
Dajte mi da počivam, jer moj duh proživio je mnogo dana i noći;
Zapalite svijeće i tamjan oko mog kreveta, i
Prospite latice jasmina i ruža po mom tijelu;
Utrljajte balzam u moju kosu i poprskajte moja stopala mirisom;
Pročitajte što je ruka Smrti upisala u moje čelo.
Dajte mi da počivam u zagrljaju Sna, jer moje otvorene Oči umorne su;
Pustite da lira srebrnih struna protrese i umiri moj duh;
Zvucima harfe i lutnje ispletite koprenu oko mog uvelog srca.
Pjevajte o prošlosti kada ugledate tračak nade u mojim očima, jer
Njezin čarobni smisao mekana je postelja u kojoj moje srce počiva.
Obrišite suze, moji prijatelji, i podignite glave poput cvijeća,
Podignite čela i pozdravite zoru.
Pogledajte nevjestu Smrti gdje stoji poput stupa svjetlosti
Između moje postelje i beskraja;
Zadržite dah i poslušajte primamljivo šuštanje
Njezinih bijelih krila.
Priđite bliže i poželite mi zbogom; dotaknite moje oči nasmiješenim usnama.
Pustite djecu neka uhvate moje ruke svojim mekim i ružičastim prstima;
Pustite starce da polože svoje žilave ruke na moje čelo i blagoslove me;
Pustite djevice neka dođu bliže i pogledaju sjenu Boga u mojim očima,
I neka čuju jeku Njegove volje kako se natječe s mojim dahom.

Drugi dio

Uzlazak

Prošao sam vrh planine i moja duša lebdi
Nebeskim svodom, nesputana, potpuno slobodna;
Ja sam daleko, daleko od vas, prijatelji, a oblaci
Skrivaju brežuljke od mojih očiju.
Doline odjednom su preplavljene morem tišine, a
Usta zaborava proždrla su ceste i kuće;
Prerije i polja nestaju iza bijele prikaze
Što nalik je proljetnom oblaku, žuta poput plamena svijeće
I usijana poput sumraka.
Pjesme valova i hvalospjevi rijeka
Raspršeni su, a glasovi mnoštva pretvoreni u tišinu;
Ne mogu čuti ništa osim glazbe Vječnosti
Što u savršenoj harmoniji je sa željama duha.
Prekriven sam potpunom bjelinom;
Utješen sam; našao sam mir.

Treći dio

Mrtvo tijelo

Izvucite me iz ovog bijelog mrtvačkog pokrova i obucite
U latice jasmina i ljiljana;
Izvadite moje tijelo iz ovog sanduka od bjelokosti i dajte mu
Nek‘ počiva na jastucima od narančinih cvjetova.
Ne oplakujte me, već pjevajte pjesme o mladosti i veselju;
Ne prolijevajte suze, već pjevajte o žetvi i spravljanju vina;
Ne patite i ne uzdišite, već mi na licu naslikajte svojim
Prstima znamenje Ljubavi i Radosti.
Ne ometajte mir u zraku svojim tužbalicama i opijelom,
Već pustite vaša srca da sa mnom poju o Vječnom Životu;
Ne tugujte za mnom crnom odjećom,
Već odjenite boje i radujte se sa mnom;
Ne govorite o mom odlasku s uzdasima u vašim srcima; približite
Svoje oči i vidjet ćete da s vama sam zauvijek.
Položite me na gomilu lišća i
Ponesite me na vašim ljubaznim ramenima i
Hodajte polako u napuštenu šumu.
Nemojte me odnijeti na prepunjeno groblje da ne bi moj san
Remetio zveket kostiju i lubanja.
Ponesite me u čempresovu šumu i iskopajte mi grob gdje ljubice
I makovi rastu, ni u koju drugu sjenu;
Neka moj grob bude dubok da poplava ne
Odnese moje kosti u otvorenu dolinu;
Neka moj grob bude prostran, tako da sjene sumraka
Mogu doći i sjesti kraj mene.
Svucite s mene svu zemaljsku odjeću i položite me duboko u moju
Majku Zemlju; položite me pažljivo na majčine grudi.
Pokrijte me mekom zemljom, i neka u svakoj grudi budu
Sjemenke jasmina, ljiljana i mirte; a kada narastu
I počnu bujati hranjeni mojim tijelom, oni će
Izdisati miris mog srca u svemir;
I otkrit će suncu tajnu mog mira;
I pratit će s povjetarcem svakog putnika.
Ostavite me stog‘ prijatelji – ostavite i otiđite na onemoćalim stopalima,
Kao što tišina hoda pustom dolinom;
Ostavite me Bogu i polako se raziđite, kao što cvjetovi
Badema i jabuke raspršuju svoje latice na povjetarcu nisana.
Vratite se radosti vaših nastambi; tamo ćete naći
Ono što Smrt ne može oduzeti vama ni meni.
Napustite ovo mjesto, jer ono što vidite ovdje daleko je od smisla
Zemaljskog svijeta. Ostavite me.

 

[Trandaiflko]

Jе ли могуће да нико не помену ЈОГУНАСТУ ЉУБИЧИЦУ?
*
У једном осамљеном врту бијаше прекрасна, мирисна љубичица, задовољна међу својим сродницама, радосно зањихана међу тананим травама.
Једног јутра, росом намочена, подигла је главу, око себе погледала и спазила ружу високо израслу, тананога струка и гордо уздигнуте главе, као да је зрака свјетлости што блиста са смарагда.
Љубичица отвори плаве усне и уздишући рече:
- Колико сам несретна међу мирисним биљем и колико сам ниска међу цвјетовима! Природа ме створи малом, ништавном; живим приљубљена уз земљу и не могу се издигнути к плаветнилу неба, нити лице окренути ка сунцу као што то чине руже.

Чула ружа што говори њена сусједа љубичица, насмијала се и рекла:
- Баш си ти неразумно цвијеће! Живиш у благодати чију вриједност не знаш ни цијенити! Природа ти је даровала мир, тананост и љепоту какве нема много мирисно биље. Окани се наопаких жеља и злочестих прохтјева! Буди задовољна својом судбином и знај да више постижу они што мирују, да онај тко више тражи има невоља.
Љубичица одговори:-Ти ме тјешиш, ружо, јер си сама добила оно што си жељела, и презиреш моју маленкост јер си сама велика. Тешко пада предика сретника на срце несретника, и суров је моћник када држи говор нејакима!

Чула природа разговор руже и љубичице те је зачуђена, повишеним тоном рекла:
- Што је с тобом, љубичицо, кћери моја? Мислила сам да си скромна, задовољна својим малим растом и поносна својим положајем. Нису ли те ружне жеље понијеле, није ли ти разум помутила празна величина?
Гласом пуним молбе и умилности, љубичица каза:
- Моја мајко велика и моћна, моја мајко свемилосна, свим срцем те молим и свом душом својом да услишаш моју молбу и учиниш ме ружом макар само за један дан.
Природа јој рече: - Ниси ни свјесна што тражиш, ти не знаш каква се непојмљива страдања крију иза привидне величине. Али, ако те повећам и твој лик у ружу претворим, зажалит ћеш без икаква разлога.
Онда љубичица рече: - Претвори ово тијело љубичице у танковиту ружу уздигнуте главе. Што год да се затим догоди бит ће посљедица мојих жеља и циљева.
Природа јој рече: - Услишат ћу твоју молбу, неразумна, бунтовна љубичицо, али бићеш сама крива ако те јади и невоље обхрвају.

И природа пружи своје тајне, чаробне прсте, дотаче коријење љубичице те се она у трену претвори у прекрасну ружу што надвисује друго цвијеће и све мирисно раслиње.
Али поподне истога дана небо се прекри црним облацима бременитим вихорима, помамише се природне силе, почне грмити и сијевати те вртови ступише у бој с јуришним пљусковима и вјетровима. Поломи се грање, посрну младо дрвеће, почупа се гордо цвијеће и само остаде ниско мирисно раслиње, приљубљено уз земљу или скривено међу литицама.
У осамљеном врту олуја је бјеснила више него у другим вртовима. Олуја није престајала, нити су се облаци разилазили све док није цвијеће у њој сасвим покидано. У томе силноме боју спасило се само неколико љубичица сакривених уз вртне зидове.
Једна млада љубичица подигла је главу, видјела шта се догодило с вртним цвијећем и дрвећем, радосно се осмјехнула и своје пријатељице дозвала:
- Погледајте што је олуја учинила с гордим и самољубивим цвијећем.

Друга љубичица рече:
- Ми смо уз земљу приљубљене те смо се зато спасиле олује и вјетрова.
Трећа љубичица рече:
- Иако смо крхког тијела, олуја нас не може савладати.

Тада краљица љубичица угледа у близини ружу која је још јучер била љубичица, а сада ју је олуја ишчупала, вјетрови јој листове расули и бацили је на мокру траву те је личила на жртву коју је непријатељ стријелом погодио. Краљица љубичица подиже њено тијело, покупи јој листове и рече својим другама:
- Погледајте, кћери моје! Погледајте љубичицу коју су велике жеље занијеле те се у ружу претворила да би се закратко узносила, а затим је страдала. Нека вам овај призор буде поука!

Тада ружа на самрти задрхта, сакупи посљедњу снагу и испрекиданим гласом каза:
- Послушајте, ви које не схваћате и које се датим задовољавате, ви које се олуја и вјетрова плашите! Јучер сам, као ви, сједила у своме зеленом лишћу, задовољна судбином. Али је то задовољство било велика препрека која ме је дијелила од олуја и вјетрова живота, оно је мој живот сводило у границе спокоја, мира и сигурности. Могла сам живјети као и ви, уз земљу приљубљена, све док ме зимски сњегови не прекрију и док не одем, као и моје претходнице, у покој смрти и ништавила, а да не спознам тајне свијета, као што их нису спознале ни друге љубичице откако постоје. Могла сам одустати од својих жеља и уздржати се од онога што по себи надилази моју природу. Али сам у тишини ноћи ослушкивала и чула како се велики свијет обраћа овоме свијету: “Сврха свега што постоји јест да стреми иза оног што постоји.« Моја душа се тада побунила против свога стања, моје биће је жудило да досегне оно што га надмашује; стално сам се против себе бунила и жудила за оним што ми не припада, све док није моја побуна постала силна и док није моја чежња дјелотворном вољом престала.
Тада сам од природе тражила - а природа је само очитовање наших потајних снова - да ме претвори у ружу, што је она и учинила. Природа често преображава своја лица и обличја прстима чежње и надања.

Ружа нагло ушути, затим додаде пуна поноса и гордости:
- Живјела сам кратко, али као права краљица. Гледала сам свемир очима руже, слушала шаптање етера ушима руже и свјетлост сам дотицала ружиним листовима.
Може ли нека од вас моје достојанство досегнути?
Потом ружа сави врат и, гласом на умору, још каза:
- Ја сада умирем. Умирем, али с нечим у души што ни једна љубичица прије мене није имала. Умирем, али сам сазнала што има изван ограниченог простора у коме сам рођена. То је права вриједност сваког бића које траје у времену.
Ружа склопи своје листове, мало задрхта и премину с небеским осмијехом на лицу, с осмијехом некога коме је живот испунио надања, с осмијехом побједе и тријумфа, с осмијехом бога.

 

[Mika]

 

[Baudrillard]

HALIL DŽUBRAN​

Smatra se za jednog od najistaknutijih arapskih pisaca, kako svog vremena, tako i današnjeg, a sam njegov život, prožet susretima sa velikim umovima, slavnim ličnostima i izrazitim emotivnim amplitudama, učinio je podjednako zanimljivim i izvanrednim njegova pisana dela, kao i same okolnosti njihovog nastanka.

Priča proslavljenog libanskog pesnika, umetnika, filozofa, teologa i pisca počinje 1883. godine u Bšari, malom mestu koje se nalazi na stotinak kilometara od Bejruta. Već na samom početku svog života, imao je priliku da se upozna sa različitim okruženjima, budući da je odrastao u maronitskoj hrišćanskoj porodici, a sa druge strane, bio u kontaktu sa svetom islama, dominantnim u tom regionu. Nije išao u školu, već su ga maronitski sveštenici upoznavali sa Biblijom i arapskim jezikom. Porodične nedaće, primorale su ga da se preseli u Boston, u kojem započinje svoje kulturno i umetničko uzdizanje pod mentorstvom umetnika i fotografa Freda Holanda Deja. Tri godine kasnije, vraća se u domovinu, kako bi se dublje upoznao sa sopstvenim kulturnim nasleđem na institutu Al-Hikma, a nekoliko godina nakon toga upotpunjuje svoje obrazovanje na Akademiji umetnosti Julijan.
Sagledavajući život i delo Džubrana, dolazi se do zaključka da je nemoguće smestiti ga u kalup običnog pisca ili umetnika, s obzirom na njegovu pozamašnu reformatorsku delatnost, kako u samoj obnovi arapske književnosti, tako i u borbi za emancipaciju žena i podizanju nacionalne svesti. Nepokolebljiv i čvrst u svojim uverenjima, sebi svojstvenim izjavama izjašnjavao se po pitanju politike: „Gde je pravda u političkoj moći koja pogubi ubicu i zatvori lopova, a potom i sama maršira na susedne zemlje, ubijajući hiljade i pljačkajući same doline?“ Njegovi eseji, objavljivani su u Americi, u časopisu Al-Muhadžir, koji je bio lokalni list namenjen Arapima koji su migrirali u Ameriku, i u njima se uglavnom bavio socijalnim problemima u Libanu. Nije se tu zaustavio, već je dvadesetih godina minulog veka, zajedno sa drugim piscima mahdžera (arapski pisci koji su migrirali u Ameriku) osnovao čuveno Udruženje pera. Primarni cilj ove organizacije bio je promocija dela arapske književnosti, a njeni članovi, uz Džubrana, bili su i velikani poput Mihaila Nuejme, Ilije Abu Madija, Amina Rihanija. O njegovim naporima, usmerenim ka kulturnom i socijalnom uzdizanju svoje domovine svedoči i činjenica da je ostavio određenu svotu novca namenjenu razvoju obrazovanja u Libanu.
U Džubranovim delima, primetan je uticaj popularnih pisaca i pesnika poput Vilijama Šekspira, Fridriha Ničea, Fransisa Maraša, Žana Žaka Rusoa, ali i teških životnih okolnosti koje su ostavile dubok trag u njegovom biću i delima. Gubitak majke, sestre i brata, nesrećna ljubav i nemaština, davali su njegovim prvim radovima setne i melanholične tonove. Kako je vreme prolazilo, uticaj prethodno pomenutih književnika uzeo je maha, pa shodno tome njegova dela prožimaju sarkazam i romantičarski i duhovni elementi, kroz potragu za večnom mudrošću.
U prvoj fazi književnog stvaralaštva, pisao je na arapskom jeziku, a kasnije i na engleskom, koji je usavršio tokom boravka u Americi. Pisao je članke i brojne istraživačke radove, proznu poeziju i rimovanu prozu. Pored toga, bio je jedan od pionira kratke priče u arapskom svetu. Njegova najpoznatija dela su Pobunjeni dusi, Slomljena krila, Suze i smeh, Ludak, a celokupno Džubranovo stvaralaštvo, kulminiralo je objavljivanjem Proroka, njegove daleko najpoznatije knjige, kako u arapskom svetu, tako i na globalnoj sceni, koja je prevedena na više od 40 jezika i interesovanje za nju ne jenjava ni danas. Napisana u stilu poezije u prozi, knjiga govori o izvesnom proroku Al-Mustafi, koji neposredno pred povratak u svoju zemlju razgovara sa lokalnim stanovništvom, govoreći im o svakodnevnim aspektima života, kao što su ljubav, brak, sloboda, vera, moral i, konačno, smrt. Knjiga je prepuna duhovnih motiva, nerazdvojivosti dobra i zla, odiše mudrošću i mistikom karakterističnom za sufijske ideje. Napisana je na engleskom jeziku i izdata je u više od devet miliona primeraka.

Džubran je u drugoj polovini svog života imao ozbiljnih problema sa alkoholom i umro je 1931. godine od ciroze jetre, a kasnije je sahranjen u Libanu, jer je izrazio želju da počiva u domovini. Njegov doprinos i zaostavština su neprocenjivi, a duh spajanja Istoka i Zapada i dalje živi u njegovim delima. Njegova smrt je pogodila svet, a o tome možda najbolje svedoči list The New York Sun koji je na dan njegove smrti objavio naslov Prorok je mrtav.

Pavle Jevtić

 

[Mika]

»Ne, dragi. Nebo je već stavilo u moju ruku čašu punu gorčine i čemera i ja sam je ispila, tako da je u njoj ostalo jedva nekoliko kapi koje ću trpeljivo ispiti ne bih li otkrila kakve tajne na njenom dnu počivaju. Što se tiče novoga, veličanstvenog života prepunog ljubavi, spokoja i bezbrižnosti, ja ga ne zaslužujem, niti sam u stanju podnijeti njegove radosti i slasti, jer ptica slomljenih krila puže među stijenjem i ne može se u visine vinuti; oslijepljene oči gledaju jedva vidljive stvari, a ne mogu u jarku svjetlost pogledati. Zato mi ne govori o sreći, jer i samo spominjanje sreće zadaje mi bol kao stradanje; nemoj mi spokoj predstavljati, jer njegovo okrilje kao patnju doživljavam. Pogledaj me da bi vidio svetu zraku koju je nebo zapalilo na pepelu u mojim grudima. Ti znaš da te volim kao majka jedino dijete - to je ljubav koja me je naučila da te čuvam čak i od same sebe. To je ljubav oplemenjena žarom koji mi sada ne dopušta da s tobom pođem u daleki svijet i koji hoće da pokopam svoje nade i težnje da bi ti živio kao slobodan i siguran od ljudske zlobe i pakosna ogovaranja. Ograničena ljubav traži da se voljeni posjeduje, ali neizmjerna ljubav ne traži ništa osim nje same. Ljubav koja nas pohodi negdje između mladosti i njene bezbrižnosti zadovoljava se samo sastancima, dovoljni su joj susreti, raste s poljupcima i zagrljajima, ali ljubav koja se rađa u naručju Beskonačnosti i spušta se k nama s tajnama noći zadovoljava se jedino Vječnošću, samo neprolaznost prihvaća i jedino pred božanstvom skrušeno stoji. Kada sam jučer saznala da Mutran želi spriječiti moje izlaske iz bratićeve kuće i lišiti me jedine slasti koju sam osjetila otkako sam se udala, stala sam uz prozor svoje sobe i pogledala prema moru razmišljajući o tome čega li ima u dalekim zemljama, kakva li je stvarna sloboda i osobna nezavisnost. Zamišljala sam kako živim uz tebe, tvojom dušom obujmljena i u tvoju ljubav utonula, ali ta ljubav što osvjetljava grudi obespravljenih žena pa se bune protiv nakazne tradicije dabi živjele u istini i slobodi padala mi je na um samo zato da bi sama sebi još sitnijom izgledala a nju još nemoćnijom smatrala, te mi se naša ljubav učinila toliko prikraćenom da ne može pod suncem opstati. Plakala sam kao što plače car koji je carevinu izgubio, kao bogat čovjek kojemu je blago nestalo. Međutim, čim sam tvoj lik kroz suze ugledala i vidjela kako me netremice gledaš, sjetila sam se što si mi jednom rekao: "Selma, stanimo pred dušmane dočekujući sablje grudima, pa ako stradamo, umrijet ćemo kao mučenici, a pobijedimo li, živjet ćemo kao heroji, jer stradanje duše pred nevoljama i poteškoćama časnije je od podčinjavanja u sigurnosti i bezbrižnosti." Tako si mi govorio, dragi, kada su krila smrti lepršala iznad očeve postelje. Jučer sam se toga sjetila dok su krila beznađa udarala oko moje glave, pa sam se trgnula i okuražila, osjećajući da u mračnoj tamnici imam jednu vrstu duševne slobode koja ne mari za prepreke i ne brine za tuge - shvatila sam da je naša ljubav duboka kao more, uzvišena kao zvijezde, široka poput svemira. Evo, danas dođoh k tebi s novom snagom u bolnoj duši koja je kadra žrtvovati nešto veliko za nešto još znamenitije - u stanju sam žrtvovati svoju sreću što sam s tobom da bi ti ostao častan pred svijetom, daleko od njihovih gadosti i podlosti. Ranije sam dolazila ovamo s teškim okovima na slabašnim nogama, a danas dođoh s osjećajem odlučnosti koja ne mari za teške okove i put joj se ne čini dugim. Dolazila sam poput plašljive siluete, a danas dođoh kao stvarna žena koja osjeća potrebu da se žrtvuje znajući vrijednost bola, i koja želi zaštititi voljenoga od glupih ljudi i svoje gladne duše. Sjedila sam kraj tebe poput treperave sjene, a danas dođoh da ti pokažem svoje stvarno biće pred svetom Astartom i raspetim Kristom. Bila sam stablo što raste u sjeni, a danas sam grane raširila da makar malo zatrepere na dnevnoj svjetlosti. Došla sam se oprostiti od tebe, dragi, i zato neka naš oproštaj bude veličanstven i impresivan kao i naša ljubav, neka naš oproštaj bude poput vatre što topi zlato da bi ga još sjajnijim načinilo.«

Halil Đubran - Slomljena krila ( Žrtvovanje)

 

[Baudrillard]

Ne mislite dа možete uprаvljаti putem ljubаvi jer ljubаv, vidi li dа ste vredni togа, uprаvljа vаšim putem.

Halil Džubran

 

[Nina]

"Pitaju me zašto sam se promenio. Odgovorio sam: "Zato što sam bio povređen više nego što zaslužujem.""

 

[Nina]

"Iz patnje nastaju najjače duše; najveći karakteri su prekriveni ožiljcima."

 

[Nina]

„Kad bi znala koliko sam umoran od suvišnog!
Kada bi znala koliko mi je potrebna jednostavnost!
Kada bi znala koliko volim suštinu bez primesa, u nevremenu,
na krstu, suštinu koja plače i ne skriva suze, koja se smeje i ne stidi smeha...”

Džubran

 

[Nina]

A ja vam kažem da je život mrak, osim kad postoji žar,
a svaki je žar slep, osim kad postoji znanje,
a svako znanje je uzaludno, osim kad postoji rad,
a svaki je rad prazan, ako nema ljubavi,
a kad sa ljubavlju radite, tek onda se spajate
sa drugima, sa sobom i sa Bogom.

Halil Džubran

 

[Nina]

Kako sam postao ludak

Pitaš me kako postadoh ludak. Ovako se to zbilo: Jednoga dana, davno, pre nego što mnogi bogovi behu rođeni, probudio sam se iz dubokog sna i otkrio da su sve moje maske ukradene – sedam maski koje sam načinio i nosio u sedam života. Tako, bez maski, trčah kroz uličnu vrevu vičući: ,,Lopovi, lopovi, prokleti lopovi!“

Muškarci i žene mi se smejahu, a neki se iz straha zatvarahu u kuće.
Kad stigoh do pijace, mladić koji stajaše na krovu povika: ,,On je ludak!“ Pogledah naviše u želji da ga vidim, a sunce po prvi put obasu poljupcima moje nago lice. Po prvi put sunce ljubljaše moje pravo lice, i moja se duša razgori ljubavnim plamom za suncem, te ja više ne želeh svoje maske. I, kao opijen, vikah: ,,Blagosloveni, blagosloveni neka su lopovi koji ukradoše moje maske!“

Tako postadoh ludak.

Halil Džubran, ,,Ludak“