''hajde svi zajedno da razgovaramo''

[jekana]

hajmo malo filozofiranja...

šta mislite, koliko naša psiha može?

neretko govorimo, ''ne mogu ovo, nije do mene''...''voleo bih ali ne mogu... '' ... iako često i sama govorim ovo, sve mi se više čini da je to preraslo u nekakav izgovor, nego u dobro promišljenu rečenicu...

damo li sve od sebe pre nego što kažemo ''ne mogu'' ... ?

ustvari, mislim da je pravo pitanje : da li umemo sa našom psihom? ili smo je dobili kao igračku koju ne umemo da protumačimo?

 

[Pljas Šamar!]

jekana, idi spavaj

 

[hirajgoagain]

pa namerno to kazem da se ne gnjavim
cao tensione

 

[jekana]

da...namerno...namerno radimo mnoge stvari misleci da ih radimo protiv celog sveta a zapravo ih radimo sebi...

 

[Pljas Šamar!]

lenjost je majka mudrosti

 

[jekana]

a ponavljanje je majka znanja...

i kakve to veze ima sa temom...?

 

[jekana]

ja ne umem sa svojom psihom... zapravo je jako teško kontrolisati je, naređivati joj... to je umetnost. čovek bi pomislio da sa godinama iskustva istreniraš svoju psihu da navikne na današnje ljude, njihova dela, reči, ali nije tako... upravljati svojom psihom je teže nego što mnogi misle... zavaravaju se da je drže pod kontrolom, a u glavi haos..ne, ne kritikujem vas, i meni je haos u glavi. baš ovih dana ne mogu da lepo misli ispeglam i složim, nego se stalno gužvaju...

pozivam sve koji su zainteresovani da dođu da pišemo ovde o svemu i svačemu...

 

[Alexandra1]

Tesko je drzati pod kontrolom, izvristis se na neduznim ljudima, posle ti je krivo pa se i zbog toga nerviras..i tako sve u krug. Razumem te!

 

[hirajgoagain]

jeste lenjost je ok slazem se mada ebe mi se nekad

- - - - - - - - - -

nekad kad dajes sve od sebe mrka kapa, a kad radis skoro nista super

- - - - - - - - - -

al to je visi nivo tako da cemo zanemariti

 

[jekana]

Tesko je drzati pod kontrolom, izvristis se na neduznim ljudima, posle ti je krivo pa se i zbog toga nerviras..i tako sve u krug. Razumem te!

Ma aj to, nego te ljudi, isti ljudi konstantno povredjuju, a ti im to dopustas jer si prevelika kukavica da se suprotstavis samom sebi. Psiha je ozbiljna stvar. Cesto je jako zastrasujuce suociti se sa njom.

jeste lenjost je ok slazem se mada ebe mi se nekad

- - - - - - - - - -

nekad kad dajes sve od sebe mrka kapa, a kad radis skoro nista super

- - - - - - - - - -

al to je visi nivo tako da cemo zanemariti

Ma to je samo sreca...lenjost je omiljena ljudska osobina...najlakse je reci da sam lenj...

 

[gost 313363]

Људи су преплашени.. А и реално тако је време, имаш милион ограничавајућих фактора, а да би ишао против ветрењаче мораш имати и позадину.. Ок има неких ствари где људи кажу не могу а да нису ни пробали, али имаш ствари које једноставно знају да неће проћи и то је то..

И све можеш да победиш осим самог себе, то је бар јасно.. Нема никога ко је потпуно ослобођен притиска психе, увек те нешто јури..

 

[jekana]

ja mislim da nažalost postoje ljudi koji su oslobođeni pritiska psihe, jer su je istrenirali tako da kao da je ni nemaju....zato i mogu da rade svakakve stvari..zato i mogu da rade sta hoće bez psihičkih posledica u smislu kajanja i sličnog. (ali mi je npr odlican primer zločin i kazna, gde čovek nije uspeo da pobedi psihu, koja ga je na kraju stigla i na najbolji način kaznila...to je možda dokaz da u svakom od nas, ma koliko to suludo zvučalo postoji psiha, postoji griža savesti, kajanje, saosećanje, empatija, i po malo dobrote u svakom čoveku...pitanje je samo, ako se pokaješ, iskreno pokaješ, da li opet možeš biti u ''dobrom odnosu'' sa svojom psihom kao ranije...)

jeste, ljudi su preplašeni. plaše se da ostanu bez kuće, posla, društva, pa i najbanalnijih stvari kao sto je bogatstvo. otud i sva nesreća u svetu. jer se sve vrti oko toga šta ko ima i koliko toga nečega poseduje.

koji su to ograničavajući faktori..?

ja mislim da čovek ne treba da pobeđuje sebe...treba da ide pored samog sebe, rame uz rame... nema potrebe za pobeđivanjem. sve što čovek uradi, uradi zbog sebe. bilo to dobro ili loše. činimo dobre stvari da bi se ta neka osoba osećala dobro, ali u isto vreme to i nas usrećuje... čovek bi pomislio da se sve vrti oko nas samih...

 

[gost 313363]

ja mislim da nažalost postoje ljudi koji su oslobođeni pritiska psihe, jer su je istrenirali tako da kao da je ni nemaju....zato i mogu da rade svakakve stvari..zato i mogu da rade sta hoće bez psihičkih posledica u smislu kajanja i sličnog. (ali mi je npr odlican primer zločin i kazna, gde čovek nije uspeo da pobedi psihu, koja ga je na kraju stigla i na najbolji način kaznila...to je možda dokaz da u svakom od nas, ma koliko to suludo zvučalo postoji psiha, postoji griža savesti, kajanje, saosećanje, empatija, i po malo dobrote u svakom čoveku...pitanje je samo, ako se pokaješ, iskreno pokaješ, da li opet možeš biti u ''dobrom odnosu'' sa svojom psihom kao ranije...)

jeste, ljudi su preplašeni. plaše se da ostanu bez kuće, posla, društva, pa i najbanalnijih stvari kao sto je bogatstvo. otud i sva nesreća u svetu. jer se sve vrti oko toga šta ko ima i koliko toga nečega poseduje.

koji su to ograničavajući faktori..?

ja mislim da čovek ne treba da pobeđuje sebe...treba da ide pored samog sebe, rame uz rame... nema potrebe za pobeđivanjem. sve što čovek uradi, uradi zbog sebe. bilo to dobro ili loše. činimo dobre stvari da bi se ta neka osoba osećala dobro, ali u isto vreme to i nas usrećuje... čovek bi pomislio da se sve vrti oko nas samih...

Свакоме се савест укључи пре или касније, макар је у младости и убио, то је нормално. Можда не у великој мери али запитаћеш се кад тад што ми је то требало.

Па ево нпр ограничавајући фактор је лова, ти не можеш да се ослободиш притиска ако ти нпр од тог бедног посла зависи породица, и кућа и милион неких ствари, па нормално је да ћеш нешто и трпети и распадати се само да имаш то..

Ја мислим да човек треба да победи себе, да треба да победи живот јер само тако може на крају да буде задовољан. Свакоме се у његовом свемиру све врти око њега/ње, то је нормално.

 

[jekana]

Свакоме се савест укључи пре или касније, макар је у младости и убио, то је нормално. Можда не у великој мери али запитаћеш се кад тад што ми је то требало.

Па ево нпр ограничавајући фактор је лова, ти не можеш да се ослободиш притиска ако ти нпр од тог бедног посла зависи породица, и кућа и милион неких ствари, па нормално је да ћеш нешто и трпети и распадати се само да имаш то..

Ја мислим да човек треба да победи себе, да треба да победи живот јер само тако може на крају да буде задовољан. Свакоме се у његовом свемиру све врти око њега/ње, то је нормално.

Nekome se ne uključi savest nikad, veruj mi, jer ti ljudi do kraja života rade loše stvari. nikada se ne uplaše Boga jer ne veruju u njega, ne žele da im on bude savest. a i neko ko radi dobre stvari zbog straha od Boga, pakla i šta znam, tih stvari, se zapravo ni ne računa kao istinski dobro delo, jer nije urađeno zbog samog dela, nekog lepog čina, nego iz straha. ipak, i to je bolje od ničega. svi u neku ruku osećamo strahopoštovanje prema Bogu, ali barem meni, to nije prvi razlog zbog kojeg činim dobre stvari.

kao što kaže Duško Radović:

Neki ljudi nas ponižavaju svojom dobrotom.
Odvikli smo se od dobrote.
Ne razumemo zašto nam neko nešto čini, ako ne traži nikakvu protivuslugu.
Dobrota se ne može vratiti, jer se i ne daje.
Dobri ljudi su dobri zbog sebe, a ne zbog drugih.

to je ono pravo!!

jeste, život ume da bude kučka (radi to vrlo često), ali kao što si rekao, treba da pobedimo život da bismo bili zadovoljni. da budemo onakvi ljudi kakvi želimo da bismo bili zadovoljni. svašta nešto treba uraditi da bismo zadovoljili sebe, a meni se čini da toliko ljudi toliko stvari stavlja na prašnjavu ''to do'' list.

pa ne znam...meni je npr jako važno da ljudi oko mene (moja porodica) budu srećni. ako oni nisu, nisam ni ja, a to valjda govori da se ne vrti sve oko mene..?

 

[gost 313363]

Nekome se ne uključi savest nikad, veruj mi, jer ti ljudi do kraja života rade loše stvari. nikada se ne uplaše Boga jer ne veruju u njega, ne žele da im on bude savest. a i neko ko radi dobre stvari zbog straha od Boga, pakla i šta znam, tih stvari, se zapravo ni ne računa kao istinski dobro delo, jer nije urađeno zbog samog dela, nekog lepog čina, nego iz straha. ipak, i to je bolje od ničega. svi u neku ruku osećamo strahopoštovanje prema Bogu, ali barem meni, to nije prvi razlog zbog kojeg činim dobre stvari.

kao što kaže Duško Radović:

Neki ljudi nas ponižavaju svojom dobrotom.
Odvikli smo se od dobrote.
Ne razumemo zašto nam neko nešto čini, ako ne traži nikakvu protivuslugu.
Dobrota se ne može vratiti, jer se i ne daje.
Dobri ljudi su dobri zbog sebe, a ne zbog drugih.

to je ono pravo!!

jeste, život ume da bude kučka (radi to vrlo često), ali kao što si rekao, treba da pobedimo život da bismo bili zadovoljni. da budemo onakvi ljudi kakvi želimo da bismo bili zadovoljni. svašta nešto treba uraditi da bismo zadovoljili sebe, a meni se čini da toliko ljudi toliko stvari stavlja na prašnjavu ''to do'' list.

pa ne znam...meni je npr jako važno da ljudi oko mene (moja porodica) budu srećni. ako oni nisu, nisam ni ja, a to valjda govori da se ne vrti sve oko mene..?

Свако се кад тад запита за неку одлуку, нема никога да је чист пред собом да се не запита никад шта ми је ово или оно требало, веруј ми.. Можда за друге тако прича али зна он/она у себи шта се дешава кад нпр легну у кревет да спавају.

Мени се никад није десило да ми је неко учинио нешто а да ми се није обило о главу, никад, зато сад и не примам поклоне, зато сад и не тражим услуге ни од кога.

Да, а да ли би била срећна да су сви око тебе срећни а ти ниси? Није то баш тако једноставно..

Нпр ја кад нисам срећан све боли уво за то око мене, оно питају те да не буде да нису ал' реално их не занима...

 

[Luda Srpska Druzina]

ko hoce nadje nacina, ko nece nadje izgovor

 

[jekana]

Свако се кад тад запита за неку одлуку, нема никога да је чист пред собом да се не запита никад шта ми је ово или оно требало, веруј ми.. Можда за друге тако прича али зна он/она у себи шта се дешава кад нпр легну у кревет да спавају.

Мени се никад није десило да ми је неко учинио нешто а да ми се није обило о главу, никад, зато сад и не примам поклоне, зато сад и не тражим услуге ни од кога.

Да, а да ли би била срећна да су сви око тебе срећни а ти ниси? Није то баш тако једноставно..

Нпр ја кад нисам срећан све боли уво за то око мене, оно питају те да не буде да нису ал' реално их не занима...

naravno. svi imamo neke dileme. ali ja se nadam da sam u većini slučajeva donoslila pravu odluku, i sa tom mišlju ležem uveče u krevet. a ako je odluka bila pogrešna, što nećemo saznati, pa svaki čovek greši, samo je bitno da to ne radi namerno.

meni retko ko i retko kad daje nešto... tkd sa tim nemam iskustva. ali slažem se da treba birati od koga ćemo da primimo poklon.

hmm...to je trik pitanje. svi bi odma rekli, ma bio bih srećan, ali kako i sam kažeš, nije tako jednostavno... treba da obezbedimo sreću i drugima ali i sebi.

pa ja kada sam tužna jedino iskreno brinu moje sestre i moji roditelji. život je kučk.a. ljudi su zli. navikla sam na to.

- - - - - - - - - -

ko hoce nadje nacina, ko nece nadje izgovor

dobra stara. istinita.

 

[jekana]

Verujete li ljudima?

 

[BRITNEY 3]

Verujete li ljudima?

Vise ne.
Previse losih iskustava
zbog pogresne procene ,, ljudi od poverenja ,,

 

[jekana]

Vise ne.
Previse losih iskustava
zbog pogresne procene ,, ljudi od poverenja ,,

ja sam im potpuno verovala u početku, onda im nisam verovala uopšte. bila sam budala u oba slučaja.

ceo svet počiva na ravnoteži, na nekim bojama, ne treba na sve da gledamo crno belo.

sada se nalazim između te dve krajnosti. moje razočarenje u ljude došlo je isključivo mojom krivicom, jer sam previše očekivala od njih. to i nije bilo toliko ''previše'', više je bilo nerealno i neosnovano.

konačno, nikada se nisam razočarala u ljude, jer nikom nije pošlo za rukom da me potpuno očara. (ne možemo reći razočarala bez ''očarala'') ... jedino što me je u svemu razočaralo su iluzije stvorene o njima, nista stvarno, samo produkt moje psihe, koja je očajnički pokušavala da nađe ''čoveka od poverenja''.

ceo život se svodi na prikupljanje iskustava. svako dobro iskustvo, isto kao i ono loše, je samo iskustvo, ništa više od toga. na kraju, oni nam pomažu u boljem koračanju kroz život i boljoj proceni ljudi.

ako tako gledamo na iskustvo, ma kakvo ono bilo, biće nam mnogo lakše. a u tome je i poenta, zar ne..?

 

[BRITNEY 3]

ja sam im potpuno verovala u početku, onda im nisam verovala uopšte. bila sam budala u oba slučaja.

ceo svet počiva na ravnoteži, na nekim bojama, ne treba na sve da gledamo crno belo.

sada se nalazim između te dve krajnosti. moje razočarenje u ljude došlo je isključivo mojom krivicom, jer sam previše očekivala od njih. to i nije bilo toliko ''previše'', više je bilo nerealno i neosnovano.

konačno, nikada se nisam razočarala u ljude, jer nikom nije pošlo za rukom da me potpuno očara. (ne možemo reći razočarala bez ''očarala'') ... jedino što me je u svemu razočaralo su iluzije stvorene o njima, nista stvarno, samo produkt moje psihe, koja je očajnički pokušavala da nađe ''čoveka od poverenja''.

ceo život se svodi na prikupljanje iskustava. svako dobro iskustvo, isto kao i ono loše, je samo iskustvo, ništa više od toga. na kraju, oni nam pomažu u boljem koračanju kroz život i boljoj proceni ljudi.

ako tako gledamo na iskustvo, ma kakvo ono bilo, biće nam mnogo lakše. a u tome je i poenta, zar ne..?

Tako je, vodjena tim iskustvom prosla sam jednu veliku zivotnu lekciju
na meni je hocu li ponavljati greske ili ici drugim, boljim putem...

 

[sunasceJeca]

hajmo malo filozofiranja...

šta mislite, koliko naša psiha može?

neretko govorimo, ''ne mogu ovo, nije do mene''...''voleo bih ali ne mogu... '' ... iako često i sama govorim ovo, sve mi se više čini da je to preraslo u nekakav izgovor, nego u dobro promišljenu rečenicu...

damo li sve od sebe pre nego što kažemo ''ne mogu'' ... ?

ustvari, mislim da je pravo pitanje : da li umemo sa našom psihom? ili smo je dobili kao igračku koju ne umemo da protumačimo?

Psiha je puno jaka. I može puno i dosta toga. Čisto sma toga postala svesna, nakon gubitka zdravlja, na primer. Koliko zapravo može to da bude jako - kada ide u obrnutom smeru. I koliko zapravo može da bude moćno - kada uperiš u pravom smeru. I to kako, kao čovek možeš sam sebe da podigneš, isto tako , niko ne može ni da te saplete. Kao što možeš sam/ a sebe.

Mislim da je užasno jako i veoma moćno "oružje". Otprilike, kao i svako "hladno" oružje - ako ne umeš sa njim, ima da nastradaš.

Sve što ima ogromnu moć je jako opasno u isto vreme i jako delotvorno. Jer je svrha ili crno ili belo. Raspad, razaranje, uništenje...ili dobrobit, nadogranja, nešto bolje, lepše.

Varljiva igračka, kvarljiva roba, što bi rekla moja baka. Ako ne umeš zauzdati, kontrolisati, biće belaja ili cirkusa.

U jednom momentu mi je bilo teško savladati nešto i zauzdati. A sa druge strane je kuljalo iz mene, kao nikada pre. Iskontrolisati.

Mislim da sma u datom stepenu, kod sebe ispoljila malu autodestruktivnost, jer u suprotnom, bilo bi cirkusa sveopšteg i ja bih izvukla najdeblji kraj. I belaj bi se prevalio na mene. Pa, onda rekoh, kada ide sve, neka ide do kraja... (Šta ćete, galantna sam čak i u haosu...)

Oduvek sam verovala i znala da je psiha čudo. Bila ubeđena. Bila i ostala. Ali, priznajem, potcenila sam moć iste. I tek kroz život, empsirijski spoznala, kao kroz eksperiment, koliko je zapravost premisa istinita.

Nešto što me je mučilo, je moj um doveo fizičko telo do bolesti. Isto tako, kada je moj um rekao, da je dosta - tada je i počeo oporavak mog fizičkog tela.

Nema toga što ne mogu. Samo je bitno hoću li ja to sada ili neću. Da li to želim ili ne. Da li je to od neprocenjive važnosti meni sada ili je ravno govni*a i pomijama, pored puta...

Da li umemo ponekad sa našom psihom? Ponekad da, ponekad ne.

Zbog toga te upravo i sam Život kao takav stavlja u raznorazne situacije...kada sama kao čovek spoznaš...šta umeš, možeš i znaš. A, šta ne. Šta nikada nećeš moći. Šta više ne smeš. I šta jednostavno...više nikada moći nećeš.

Igračka, kao svaka igračka...previše dragocena, ali previše i ne cenjena. Kao i svako dete...ne umeš da ceniš...na vreme.

 

[BRITNEY 3]

Jeco, sto se snage psihe i uma tice u takvim situacijama kao
sto su bolest i lecenje, smatram da je 80 % zasluzna za
uspesno izlecenje, onih 20% podeli na medicinu i alternativu.
Mene je dovela do izlecenja u to sam sigurna, gledajuci
ljude koji su prolazili kroz iste muke a nisu imali volje za zivotom, snage da se bore dalje,
odredjenog cilja koji ih pospesuje napred....
Nisu makli sa pocetka, ili ih vise nema medju nama ili su ponovo u istim problemima...
Mene je nesto gonilo 200 na sat, isla sam sa vetrom u ledjima na putovanja, na zurke,
proslave, slavlja svih vrsta, bila sam jaka i zeljna zivota, nista mi nije padalo tesko,
naucila sam da se iskontrolisem i da ,, povucem rucnu,, kad treba kako bih izbegla bespotrebne
nelagodnosti, pocela da volim i cenim sebe....
Moj mozak je prosto odradio najveci deo u mom izlecenju, potpisujem to.

 

[jekana]

poznato je da kada izgubimo zdravlje, jedino što želimo jeste da isto dobijemo nazad. ljudi kao ljudi, smo prokleti, jer shvatamo koliko nam nešto znači i koliko vredi tek kada to nešto izgubimo. da je drugačije, da na vreme umemo da cenimo ono što imamo, čitav svet bi se okrenuo naglavačke (u pozitivnom smislu).

čak smatram i da nas život često kažnjava jer se prema stvarima koje su dobre i ''Bogom nam dane'' ponašamo nonšalantno, kao da je to nešto što se podrazumeva, i nikom i nikad nismo izrazili zahvalnost zbog toga. onda nas život baci u vatru, naučimo lekciju, i uglavnom je ponavljamo opet... to je to - kontrola psihe. koliko smo u stanju da nakon jedne lekcije, zaista naučimo lekciju. ili je to samo još jedna lekcija u nizu...

što se tiče bolesti, i lečenja umom, slažem se sa vama. um kontroliše sve. vera takođe.

jedno vreme sam imala velike probleme u životu, i uvek je pored mene, na stočiću, stajala ikona bogorodice. molila sam se svako veče,i nisam mogla da zaspim ako ona nije tu. bila sam ubeđena da me ona čuva od zla, nepravde, bolesti, bez nje sam se osećala ogoljeno i nezaštićeno. trajalo je to neko vreme sve dok jednom, iznervirana sudbinom i životom, nisam sebi, pred spavanje, rekla: nije da ne verujem, ali večeras je neću staviti pored sebe. i nikada više nisam. to je bio prelomni trenutak kada sam shvatila da je moj um postao dovoljno jak da se sam bori kroz život, sasvim solidno, sasvim hrabro, bez nekih, nazovi ''pomagala'' (konačno, vera se ne dokazuje ničim, to je nešto što nosimo, ili ne, u duši, i često su najveći vernici oni koji ni ne idu u crkvu)

što se mene tiče, postoji ipak brdo stvari koje još ne mogu da uradim (zdravstveni problemi), i samim tim sam svesna da moj um nije dovoljno jak da bih pobedila sve oko sebe, ali sam u poslednje vreme dosta napredovala, i otkrila da dosta stvari mogu.

a kako sam to otkrila? pa pokušala sam da ih uradim, i videla da mogu. sve što je bilo potrebno jeste vera.

 

[sunasceJeca]

Verujete li ljudima?

Više ne. Sada samo imam poverenja u sebe. Nekada sam se osećala strašno zbog tog saznanja; uplašeno. Neprihvaćeno. I nevoljeno. Neshvaćeno. Sada ne shvatam to više tragično. Jednostavno, možda kada se skocka drugačije...pa me u to ubedi neko ko je kao ja - duhom i karakterom jaka ličnost. Tada ću promeniti stav. Ali, poušena lošim iskustvom...nikada više staviti svoju sudbinu u tuđe ruke, pa da ne znam šta je u pitanju. Hvala lepo - a, ne.

Jeco, sto se snage psihe i uma tice u takvim situacijama kao
sto su bolest i lecenje, smatram da je 80 % zasluzna za
uspesno izlecenje, onih 20% podeli na medicinu i alternativu.
Mene je dovela do izlecenja u to sam sigurna, gledajuci
ljude koji su prolazili kroz iste muke a nisu imali volje za zivotom, snage da se bore dalje,
odredjenog cilja koji ih pospesuje napred....
Nisu makli sa pocetka, ili ih vise nema medju nama ili su ponovo u istim problemima...
Mene je nesto gonilo 200 na sat, isla sam sa vetrom u ledjima na putovanja, na zurke,
proslave, slavlja svih vrsta, bila sam jaka i zeljna zivota, nista mi nije padalo tesko,
naucila sam da se iskontrolisem i da ,, povucem rucnu,, kad treba kako bih izbegla bespotrebne
nelagodnosti, pocela da volim i cenim sebe....
Moj mozak je prosto odradio najveci deo u mom izlecenju, potpisujem to.

Da, slažem se, Biki. Zato sam i ja napisala postić. Slažem se u navedenom. Ja sam se upkos svemu okrenula alternativnoj medicini, klasična kod mene jednostavno nije davala rezultate. Po njima, super sam, a meni nikada lošije. Dobro, većinski deo sam ja moral da skapiram u sebi, i da prohvatim neke stvari. neke da "progutam" i "sažvaćem" na sirovo, što se kaže. I nije mi selo ok, da progutam go*na. U sebi sma vrištala od jeda, muke, besa. Od nerazumevanja. Ali, i to je prošlo. Kada više nisam mogla da pojmim neke stvari, digla sam ruke. U sebi sam rekla: "Evo, Vam...nahranite se prodane duše. Evo Vam..." I elpo okrenula list. Ne znam što nisam mogla pre, nego što sam se razbolela. Što tada kapirala nisam. Ali, šta sad...Pa, bilo bi to super, da sma mogla tada da hodam, šetam...ali nisam. To sam i ja isto naučila - da povučem ručnu i da kažem - stop.

poznato je da kada izgubimo zdravlje, jedino što želimo jeste da isto dobijemo nazad. ljudi kao ljudi, smo prokleti, jer shvatamo koliko nam nešto znači i koliko vredi tek kada to nešto izgubimo. da je drugačije, da na vreme umemo da cenimo ono što imamo, čitav svet bi se okrenuo naglavačke (u pozitivnom smislu).

čak smatram i da nas život često kažnjava jer se prema stvarima koje su dobre i ''Bogom nam dane'' ponašamo nonšalantno, kao da je to nešto što se podrazumeva, i nikom i nikad nismo izrazili zahvalnost zbog toga. onda nas život baci u vatru, naučimo lekciju, i uglavnom je ponavljamo opet... to je to - kontrola psihe. koliko smo u stanju da nakon jedne lekcije, zaista naučimo lekciju. ili je to samo još jedna lekcija u nizu...

što se tiče bolesti, i lečenja umom, slažem se sa vama. um kontroliše sve. vera takođe.

jedno vreme sam imala velike probleme u životu, i uvek je pored mene, na stočiću, stajala ikona bogorodice. molila sam se svako veče,i nisam mogla da zaspim ako ona nije tu. bila sam ubeđena da me ona čuva od zla, nepravde, bolesti, bez nje sam se osećala ogoljeno i nezaštićeno. trajalo je to neko vreme sve dok jednom, iznervirana sudbinom i životom, nisam sebi, pred spavanje, rekla: nije da ne verujem, ali večeras je neću staviti pored sebe. i nikada više nisam. to je bio prelomni trenutak kada sam shvatila da je moj um postao dovoljno jak da se sam bori kroz život, sasvim solidno, sasvim hrabro, bez nekih, nazovi ''pomagala'' (konačno, vera se ne dokazuje ničim, to je nešto što nosimo, ili ne, u duši, i često su najveći vernici oni koji ni ne idu u crkvu)

što se mene tiče, postoji ipak brdo stvari koje još ne mogu da uradim (zdravstveni problemi), i samim tim sam svesna da moj um nije dovoljno jak da bih pobedila sve oko sebe, ali sam u poslednje vreme dosta napredovala, i otkrila da dosta stvari mogu.

a kako sam to otkrila? pa pokušala sam da ih uradim, i videla da mogu. sve što je bilo potrebno jeste vera.

Da, to se slažem. Samo se pitam, što čovek nekada ne kapira pre toga, pre nego ga nešto snađe. verovatno tako mora. Ne kažem, ja sma isto to shvatala, zdravo za gotovo. Ali, sma bila pametna. Kasnije. Više se nikome nisam otvorila, niti o tome pričala. Drigo je što ja ovde o svemu piskaram, ali ono..u četiri oka, jok. Potpuno sma se bila zatvorila u sebe. Kao školjkica. Jednostavno su mi takav strah uterali u kosti. I dan danas se bojim nekih stvari. I ljudi. Naprosto, nisam više nikada ponovila to. Da dozvolim sebi, da me neko razboli. Ne kažem, kriva sma ja. Koji mi je đavo trebao da se toliko jedem, sekiram, nerviram...Koji. Umesto da sam lepo odmahnula rukom. A, ne...Eto mi sad.

Ja sma shvatala da nisam dovoljno jaka, sve dok na neke stvari iznova pokleknem, dok na neke reči iznova zaplačenm, dok na neke događaje se iznova umusim. I tako ukrug...dok nisam odlučila da više neću. Svesno. GUtala sma knedle, nije mi bilo svejedno, sve me je bolelo...ali nisam više htela suzu da pustim. Sada iz inata. Jer sma shvatila da time sebi štetim. I dan danas, neke me stvari vrate unazad...kao maljem u glavu...ali iz drugačije vizure. Mislim da čisto prevrćem po mislima, da zapamtim. Da mi se ne ponovi.

Tako je Jekana, um puno može. I da upropasti. Ali, i da spase. Na nama je, da mu pokažemo put. U kom smeru.