- Poruka
- 388.920
Male ulice nekada nose velika imena, a takav je slučaj sa vračarskom ulicom koja ime nosi po Hadži Ruvimu, prosvetitelju, duhovniku, narodnom vođi, umetniku i jednom od prvih srpskih ustanika. Posle gubitka supruge, potpuno se okreće veri i sa nepunih 40 godina postaje arhimandrit manastira Bogovađa.
Hadži Ruvim, rodjen je kao Rafailo Nešković (ili Nenadović u nekim izvorima) 1752. godine u selu Babina Luka, nadomak Valjeva.
U to vreme, turski pritisak na narod postaje sve veći, nezadovoljstvo raste, a zulum koji čine janičari, potpuno van kontrole Porte, postaju svakodnevni. U trakvim trenucima Hadži Ruvim, ogrnuti svojim duhovnom verom i životnim iskustvom postaje narodni vođa.
U senci sultanovog obećanja da će određena prava biti obezbeđena Srbima u Beogradskom pašaluku, ipak dolazi do sukoba. Dahije čine zulum nad narodom koji traži pravdu od svojih knezova. Jedan od prvih zaverenika koji pomogao svojim ugledom, ali i poznavanjem jezika, pa je tako učestvovao u sastavljanju pisma koje su srpski knezovi uputili sultanu kako bi ga obavestili o stanju u pašaluku i zamolili da se suzbije samovlašće dahija. Iako je čitav susret Hadži Ruvima, njegovog učenika Hadži Đere i 12 knezova održan u strogoj tajnosti u Bogovađi januara 1803. godine, glas do njemu dospeo je do dahija. Naime, jedan verolomni monah obavestio je dahije o zaveri koja se kuje, što je dovelo do još većih problema po Srbe, a i samog arhimandrita.
Osveta dahija bila je brza i nemilosrdna. Na dogovoreni dan, 4. februara 1804. godine, turski zapovednici izvršili su hapšenje i pogubljenje istaknutih srpskih knezova, trgovaca, seljaka, sveštenika i svih onih koje su sumnjičili za zaveru protiv janičara.
Jedna od žrtava „seče knezova“ bio je i Hadži Ruvim. U danima pre samog čina, dobija poziv od beogradskog mitropolita Lotonija da dođe u Beograd kako bi ga izvestio o dešavanju u narodu. Ovo je bila samo dobro smišljena zamka, pošto je mitropolit po Ruvimovom dolasku, a u strahu od Aganlije, obavestio Turke o njegovom dolasku. Zatočili su ga u tamnici Beogradske tvrđave i podvrgli užasnom mučenju. Po nekim navodima, surovost je išla toliko da su mu otkidali delove mesa mašicama, a sve u nameri da otkrije gde se skrivaju ustanički zaverenici. Nije odao ni jednog. Zavet dat u Bogovađi bio je jači i od straha od smrti.
Hadži Ruvim Nešković pogubljen je nekoliko dana kasnije ispred čuvene Stambol kapije. Posle puno ubeđivanja i podmićivanja, beogradski Srbi uspeli su da dobiju njegovo telo i polože ga u porti Saborne crkve.
Cilj „seče knezova“ bio je da se narod zaplaši i obezglavi, ali je ovaj strašni događaj samo potpalio vatru nezadovoljstva koja će prerasti u Prvi srpski ustanak. A jedna od najsjajnijih njegovih iskri bio je upravo Hadži Ruvim.
Hadži Ruvim, rodjen je kao Rafailo Nešković (ili Nenadović u nekim izvorima) 1752. godine u selu Babina Luka, nadomak Valjeva.
U to vreme, turski pritisak na narod postaje sve veći, nezadovoljstvo raste, a zulum koji čine janičari, potpuno van kontrole Porte, postaju svakodnevni. U trakvim trenucima Hadži Ruvim, ogrnuti svojim duhovnom verom i životnim iskustvom postaje narodni vođa.
U senci sultanovog obećanja da će određena prava biti obezbeđena Srbima u Beogradskom pašaluku, ipak dolazi do sukoba. Dahije čine zulum nad narodom koji traži pravdu od svojih knezova. Jedan od prvih zaverenika koji pomogao svojim ugledom, ali i poznavanjem jezika, pa je tako učestvovao u sastavljanju pisma koje su srpski knezovi uputili sultanu kako bi ga obavestili o stanju u pašaluku i zamolili da se suzbije samovlašće dahija. Iako je čitav susret Hadži Ruvima, njegovog učenika Hadži Đere i 12 knezova održan u strogoj tajnosti u Bogovađi januara 1803. godine, glas do njemu dospeo je do dahija. Naime, jedan verolomni monah obavestio je dahije o zaveri koja se kuje, što je dovelo do još većih problema po Srbe, a i samog arhimandrita.
Osveta dahija bila je brza i nemilosrdna. Na dogovoreni dan, 4. februara 1804. godine, turski zapovednici izvršili su hapšenje i pogubljenje istaknutih srpskih knezova, trgovaca, seljaka, sveštenika i svih onih koje su sumnjičili za zaveru protiv janičara.
Jedna od žrtava „seče knezova“ bio je i Hadži Ruvim. U danima pre samog čina, dobija poziv od beogradskog mitropolita Lotonija da dođe u Beograd kako bi ga izvestio o dešavanju u narodu. Ovo je bila samo dobro smišljena zamka, pošto je mitropolit po Ruvimovom dolasku, a u strahu od Aganlije, obavestio Turke o njegovom dolasku. Zatočili su ga u tamnici Beogradske tvrđave i podvrgli užasnom mučenju. Po nekim navodima, surovost je išla toliko da su mu otkidali delove mesa mašicama, a sve u nameri da otkrije gde se skrivaju ustanički zaverenici. Nije odao ni jednog. Zavet dat u Bogovađi bio je jači i od straha od smrti.
Hadži Ruvim Nešković pogubljen je nekoliko dana kasnije ispred čuvene Stambol kapije. Posle puno ubeđivanja i podmićivanja, beogradski Srbi uspeli su da dobiju njegovo telo i polože ga u porti Saborne crkve.
Cilj „seče knezova“ bio je da se narod zaplaši i obezglavi, ali je ovaj strašni događaj samo potpalio vatru nezadovoljstva koja će prerasti u Prvi srpski ustanak. A jedna od najsjajnijih njegovih iskri bio je upravo Hadži Ruvim.
