( ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
GUNJ OD MUSLINA
Pozdravih se sa majkom I ocem (svekrom I svekrvom). Tako ih zovem od udaje jer je tada to bio običaj. Dovoljno sam se razlikovala od snajke kakvu su očekivali, tako da nije bilo potrebe da tu razliku uvećavam… meni nije bilo važno ni tada, a vala ni sada. Nauči me malo drugačiji život nego što je većina mojih vršnjakinja imala da je ime zapravo
samo naziv ali ne I suština. Njima je bilo važno kako ih oslovljavam I najmanje što sam mogla učiniti je da tu važnost ispoštujem. Posle je suština ispala dobra zahvaljujući trudu svih. Svi imamo svoje principe, navike, mišljenja…..različitosti koje treba uz malo dobre volje I brige uklopiti….kao slagalicu……još jednu slagalicu. Sve se može kada te je briga…..kada je sve ljude u nizu briga…a ako te nije briga, nije ti stalo…..e, onda samo povredjuješ one druge koji su brižni. Ispade da nas je sve briga . Dobri su to ljudi….kvalitetni….kao one tkanine, stare što su se proizvodile pre mnogo godina…pravljeno za vek, za trajanje, jako, otporno,stabilno I toplo…..ma ima dušu koja te obavije….onako tiho, lagano…kao…..muslin….tu je, vidiš je a ne osećaš težinu….samo osećaš da nisi sam I da ti je prijatno toplo…..kao da imaš na sebi gunj a ne muslin. Veština je biti gunj od muslina.
Daleko od toga da nije bilo sukoba mišljenja…taman posla. Pa to su ljudi zdrave I bistre pameti, posebno majka, kojoj na brzomislećoj pameti mogu pozavideti mnogi. A I trči kroz avliju da ne mogu da je stignem hahahaha Normalni ratovi mišljenja izmedju dece I roditelja gde ja preuzeh dugogodišnju ulogu umprofora. Stišavaj strasti, peglaj reči u umoru I brzini rečene….zdrav život, normalan život….dogovor I razgovor…I objašnjenja da njihov sin nije više dete (mada svaka majka to u načelu prihvata….ipak, I najrazumnije majke to po nekad zaborave….računajući I mene). A Maca….dovoljno je ovo…..jednom davno, još dok smo bili mladi bio je neprijatan prema majci. Kada smo ostali sami rekoh samo jednu rečenicu “Ja majku nemam, ova je jedina koju imam”. Shvatio je…..volim ga što razume šta kažem……posebno kratke rečenice, najviše prosto-proširene, kao I većina muških hahahaha
Stavljam lonče za kafu za sve nas. Meni I Maci u veliku džezvu jer pijemo iz velikih šolja, a starima u malu I donosim pivo iz frižidera. Ovaj moj čovek izgleda bolje. Coknuh ga samo u obraz. Nije ustajao sa stolice……ali je bar veseo I odmah je počeo da se zaebava. Kada ustane videću kako mu je….ovako, ume da me folira ne bi li me zaštitio od brige. Dok je kafa provrila presvukoh se I sredih. Idući ka velikoj kući u kojoj su nam spavaće sobe I kupatilo javljam ćeri da sam stigla. Veseo glas praćen lavežom pita za klimu u autobusu I u sekundi menja intonaciju te postaje ozbiljan I zabrinut postavljajući pitanja o ocu I bratu. Naša mala-velika devojka.
Onda je krenula priča. Dete mi je umorno. Kaže da su dosta tog dana uradili. Znam ja…..odmenjuje oca štedeći ga I radi skoro duplo više. Znam da na taj način uči I stiče samopouzdanje koje će mu koristiti u životu….ipak, umorne me oči nekako štrecnu…I tiši je nego inače….mada, trudi se da se onako široko, detinje nasmeje kada nam se pogledi sretnu….odrasta. Pusta majka, uvek brine jer zna da čita izmedju redova, posebno kod muške dece koja su sklonija ćutanju nego priči sa majkom.
Odnekud izlaze dva malena krznena stvorenja. Sin kaže “a, tu ste” uzimajući ih u ruke. Iz nežnih velikih šaka odraslog čoveka vire dva para ljubopitljivih okica. Stavlja mi u naručje te migoljave mačiće. Oči širom otvorene gledaju me znatiželjno I po malo uplašeno. Svekar se čudi kako ne beže od mene, svekrva govori da ih pustim I da imaju buve….nije stigla da ih naprska. Kako bi I stigla sa tri muškarca u kući I seoskim domaćinstvom. Ne izgleda dobro…..šećer joj je sigurno opet veliki I srce je izgleda muči. Sekira se oko svega. Reći će mi kada ostanemo malo same, bez ovih muških. Otac….smršao je, veliki deo dana drema mada je sad ustao I izašao oslanjajući se na dva štapa….hahaha tojage kako ih on zove…..jer sam došla pa da pričamo uz kaficu….poštovanje rečeno bez ijedne reči. Sin me ispituje kako je kući, šta mu radi pas…….kao da se ne čujemo svaki dan bar dva puta. Majka ode I pusti ćurke da malo idu po avliji, da kljucaju I da se izgube hahahaha posle ćemo ih vraćati nazad....ova moja dvojica to nikako ne vole, stalno se ljute. Majka pušta te bele ptice doveka vezane za zemlju kojom hode samo kad oni ne rade po dvorištu. Sinče majkino se smeje I kaže “Maki bre, ne možeš da klekneš pored kombajna a da ne uletiš u go*no” I smeh prekri avliju……smeh koji leči bar dušu ako ne I telo.
Nisam ponela aparat I beše mi toliko krivo zbog ovih krznenih lepotančića. Kada dodjem sledeći put biće veći…..drugačiji….vreme…sve će biti drugačije od vremena….smena je neminovna, znam, ali svejedno boli. Boli kada znaš da će doći dan kada ćeš ostati bez gunja….
PS....idemo još jedan krug.....
...to se ne radja
.u selu kraj Morave, u seljačkoj kući.....iz Knez Mihajlove pravac na traktor.....verovatno zato...sad ste me bacile u razmišljanje..ubiće me ova opajdara 
