Svecovek
Ističe se
- Poruka
- 2.345
Свестрани Италијан Гуљелмо Фереро био је и социолог и књижевник, али пре свега остао је упамћен као велики историчар. Од српских историчара из периода Краљевине Југославије, Слободан Јовановић је свакако био један од његових највећих поштовалаца. Због тога и отварам ову тему, да Ферера у пар реченица мало осветлим, пошто је он углавном непознат широј српској читалачкој публици.
Гуљелмо Фереро ( рођен је 21. 7. 1871 у Наполију - Италија, а умро је 3. 8. 1942. у Швајцарској у коју је протеран као противник Мусолинијевог режима ) се као историчар није задовољавао простим утврђивањем и објашњавањем чињеница. Он је сматрао да у историји има добрих и лоших периода – добри су они у којима се гради, а лоши они у којима се разграђује – и како је лакше рушити него зидати, то је лакше прећи из доброг периода у лош период, него из лошег периода у добар период. Још као млад човек, Фереро је изашао на глас једном сјајно написаном Римском историјом и тада се прочуо као историчар. Јулије Цезар је за Ферера велики човек – али велики човек постављен у доба опадања свога народа. У таквом добу велики човек не може се развити у правог државника, него се изопачава у авантуристу. Ратови које је Цезар водио били су пљачкашки ратови. Цезарова главна средства била су корупција и демагогија; ко се тим средствима служи, јесте авантуриста, и крајњи разлог Цезаровог успеха лежи у општој покварености којом је умео да се користи. Немачки историчар Едуард Мајер није прихватио Ферерову оцену Цезара, али се она у многоме подудара са оном оценом коју је о Цезару дао Монтескије у свом славном делу о Римљанима. По Ферерову мишљењу, једна од рђавих последица Француске револуције била је та, што је завела владу силе не само у животу Француске, него и у животу Европе. У животу Француске она је уништила стару монархију, која је носила један кроз векове одржавани карактер законитости; влада која је после тога дошла, била је диктатура – дакле, влада која у недостатку законитости апелује на силу. Фереро је записао да је Француска револуција отворила читав низ сурових ратова у Европи у којима је победиоцу било према побеђеном све допуштено. Фереро је критиковао и културу коју је породила Француска револуција. Иако је у тој култури видео величине, није видео у њој склада, а величина без склада, то је варварство или нешто варварству врло блиско. Наиме он је сматрао да би требало поново ставити квалитет испред квантитета, требало би поново увидети да постоје више вредности од просте снаге, и да снага само у служби тих вредности добија оправдања. Фереро је као човек медитеранске културе хтео да ускрсне старо јелинско осећање мере и старо римско начело реда. Гуљелмо Фереро написао је и велику расправу „ Реконструкција “ о Талерану на Бечком конгресу. Та расправа допуњује његову ранију расправу „ Авантура „ о италијанској кампањи Бонапарте. На Бечком конгресу Француску је заступао Талеран – и он је јасно видео да Конгрес неће ништа учинити, ако Наполеонове отимачине буде исправљао другим отимачинама. Велике силе нису требале да мисле само на то, како ће увећати свој посед. Било је много важније обезбедити убудуће посед сваке државе, како велике, тако и мале од онаквих напада какви су били Наполонови. Требало је, према томе, наћи једно начело по коме би се повукла разлика између онога што једној држави припада по праву и онога што је проста отимаћина – и оно што је отето требало је вратити законитом господару. По Фереру историски значај Бечког конгреса лежи у томе што је, идући за Талераном, покушао да у име извесних начела изврши ревизију свршених чинова и да наметне великим силама каква таква правила пристојног понашања. И Фереро је у својим делима тврдио да је само стога после Бечког конгреса настало једно стање релативног мира; локалних ратова додуше јесте било, али светски рат је одгађан читавих 100 година. Фереро је доста проучавао политичку историју и много се освртао на проблем државе. Фереро се враћао на старе Платонове идеје о вечној истини, о вечној лепоти, о вечној доброти. Само надахнут тим идејама људски труд доноси правог плода. Фереро је писао да се од Ренесансе држава развија као сила, са сталном тежњом да буде што већа и јача. Проглашавајући се само за суверену, она је отурила од себе сва ограничења која не би сама себи поставила или која не би драговољно примила. На простој сили ништа се не може основати; влада која се држи само на сили, није у стању добити морални углед законите владе и остаје вечито оспорена; отуда велики страх у коме живе и најсрећнији насилници, - и отуда њихова потреба за непрестаним појачавањем силе које иде до њеног потпуног исцрпљења. Хотећи да буде све већа, сила саму себе сатире, - и односи у пропаст и оно политичко стање које се само на њој оснивало. Нова астрономија Коперника и откриће Америке подигли су човеку самопоуздање. Људи су почели веровати да могу све и да ће једнога дана бити господари земље и неба. Народ је стао веровати да може све. Тражио је суверену власт за себе, рушио је друштвена уређења која су се оснивала на столетним предањима, и после унутрашњих буна почео је и спољашње ратове који су својим страховитим пустошењима заљуљали културу из темеља. Први светски рат вратио је Европу поново тамо где је била у време Наполеона. Свет је живео у великом страху. Страх је увек гонио човека у авантуре, гонио га да игра: све или ништа. Само га осећање сигурности може држати у границама разумности. У историји се не може ништа трајно створити, док се претходно не уведе ред, а како у односима између људи, тако и у односима између народа реда не може бити, ако нема неких правила која сви без разлике, моћни као и немоћни подједнако поштују. Фереро је тврдио да свако попуштање реда и стеге јесте почетак опадања и појединца и народа. Један народ напредује докле је у његових синова развијено осећање дужности и љубави према отаџбини, - докле је појединац готов да живи и мре за државну мисао. Чим појединац стане мислити више на себе него на државу, чим се њему појави потреба за уживањем и раскоши, он узима од државне целине више него што јој даје, и као сваки паразит нагриза је изнутра. Тако пропадају народи и државе.
Гуљелмо Фереро ( рођен је 21. 7. 1871 у Наполију - Италија, а умро је 3. 8. 1942. у Швајцарској у коју је протеран као противник Мусолинијевог режима ) се као историчар није задовољавао простим утврђивањем и објашњавањем чињеница. Он је сматрао да у историји има добрих и лоших периода – добри су они у којима се гради, а лоши они у којима се разграђује – и како је лакше рушити него зидати, то је лакше прећи из доброг периода у лош период, него из лошег периода у добар период. Још као млад човек, Фереро је изашао на глас једном сјајно написаном Римском историјом и тада се прочуо као историчар. Јулије Цезар је за Ферера велики човек – али велики човек постављен у доба опадања свога народа. У таквом добу велики човек не може се развити у правог државника, него се изопачава у авантуристу. Ратови које је Цезар водио били су пљачкашки ратови. Цезарова главна средства била су корупција и демагогија; ко се тим средствима служи, јесте авантуриста, и крајњи разлог Цезаровог успеха лежи у општој покварености којом је умео да се користи. Немачки историчар Едуард Мајер није прихватио Ферерову оцену Цезара, али се она у многоме подудара са оном оценом коју је о Цезару дао Монтескије у свом славном делу о Римљанима. По Ферерову мишљењу, једна од рђавих последица Француске револуције била је та, што је завела владу силе не само у животу Француске, него и у животу Европе. У животу Француске она је уништила стару монархију, која је носила један кроз векове одржавани карактер законитости; влада која је после тога дошла, била је диктатура – дакле, влада која у недостатку законитости апелује на силу. Фереро је записао да је Француска револуција отворила читав низ сурових ратова у Европи у којима је победиоцу било према побеђеном све допуштено. Фереро је критиковао и културу коју је породила Француска револуција. Иако је у тој култури видео величине, није видео у њој склада, а величина без склада, то је варварство или нешто варварству врло блиско. Наиме он је сматрао да би требало поново ставити квалитет испред квантитета, требало би поново увидети да постоје више вредности од просте снаге, и да снага само у служби тих вредности добија оправдања. Фереро је као човек медитеранске културе хтео да ускрсне старо јелинско осећање мере и старо римско начело реда. Гуљелмо Фереро написао је и велику расправу „ Реконструкција “ о Талерану на Бечком конгресу. Та расправа допуњује његову ранију расправу „ Авантура „ о италијанској кампањи Бонапарте. На Бечком конгресу Француску је заступао Талеран – и он је јасно видео да Конгрес неће ништа учинити, ако Наполеонове отимачине буде исправљао другим отимачинама. Велике силе нису требале да мисле само на то, како ће увећати свој посед. Било је много важније обезбедити убудуће посед сваке државе, како велике, тако и мале од онаквих напада какви су били Наполонови. Требало је, према томе, наћи једно начело по коме би се повукла разлика између онога што једној држави припада по праву и онога што је проста отимаћина – и оно што је отето требало је вратити законитом господару. По Фереру историски значај Бечког конгреса лежи у томе што је, идући за Талераном, покушао да у име извесних начела изврши ревизију свршених чинова и да наметне великим силама каква таква правила пристојног понашања. И Фереро је у својим делима тврдио да је само стога после Бечког конгреса настало једно стање релативног мира; локалних ратова додуше јесте било, али светски рат је одгађан читавих 100 година. Фереро је доста проучавао политичку историју и много се освртао на проблем државе. Фереро се враћао на старе Платонове идеје о вечној истини, о вечној лепоти, о вечној доброти. Само надахнут тим идејама људски труд доноси правог плода. Фереро је писао да се од Ренесансе држава развија као сила, са сталном тежњом да буде што већа и јача. Проглашавајући се само за суверену, она је отурила од себе сва ограничења која не би сама себи поставила или која не би драговољно примила. На простој сили ништа се не може основати; влада која се држи само на сили, није у стању добити морални углед законите владе и остаје вечито оспорена; отуда велики страх у коме живе и најсрећнији насилници, - и отуда њихова потреба за непрестаним појачавањем силе које иде до њеног потпуног исцрпљења. Хотећи да буде све већа, сила саму себе сатире, - и односи у пропаст и оно политичко стање које се само на њој оснивало. Нова астрономија Коперника и откриће Америке подигли су човеку самопоуздање. Људи су почели веровати да могу све и да ће једнога дана бити господари земље и неба. Народ је стао веровати да може све. Тражио је суверену власт за себе, рушио је друштвена уређења која су се оснивала на столетним предањима, и после унутрашњих буна почео је и спољашње ратове који су својим страховитим пустошењима заљуљали културу из темеља. Први светски рат вратио је Европу поново тамо где је била у време Наполеона. Свет је живео у великом страху. Страх је увек гонио човека у авантуре, гонио га да игра: све или ништа. Само га осећање сигурности може држати у границама разумности. У историји се не може ништа трајно створити, док се претходно не уведе ред, а како у односима између људи, тако и у односима између народа реда не може бити, ако нема неких правила која сви без разлике, моћни као и немоћни подједнако поштују. Фереро је тврдио да свако попуштање реда и стеге јесте почетак опадања и појединца и народа. Један народ напредује докле је у његових синова развијено осећање дужности и љубави према отаџбини, - докле је појединац готов да живи и мре за државну мисао. Чим појединац стане мислити више на себе него на државу, чим се њему појави потреба за уживањем и раскоши, он узима од државне целине више него што јој даје, и као сваки паразит нагриза је изнутра. Тако пропадају народи и државе.
