Potrazi strucnu pomoc ili posjeti svestenika.Sama se ne mozes izboriti.Ni sama ne znam kako bih i ja to podnijela.Zelim ti da uspijes u svemu tome.....
Hvala ti. Pa razmisljam se da mozda i potrazim neku strucnu pomoc, sto se svestenika tice nisam sigurna da li bih jer iako verujem u zagrobni zivot, one price sa andjelima koji je cuvaju, pakao/raj i ostale stvari mi zaista ne znace u ovom trenutku nista.
- - - - - - - - - -
Туга ће те држати много дуго, али ће се временом повећати твоја способност да се избориш са њом тј. да те та туга не омета у даљем животу. Ако си верник, онда се донекле лакше поднесе губитак, а ако ниси, онда је теже. Била верник или не била, ваљало би да верујеш бар у то да ће душа умрле особе бити мирнија онолико колико је ослободиш своје жеље за физичким присуством те особе.
Moguce, delimicno sam vernik, hocu reci da ne verujem u Boga na klasican nacin, ali valjda zato sto se sve nedavno desilo mi ona nenormalno fali i samo o tome i razmisljam.
- - - - - - - - - -
normalno je da se tako osecas
moras da odbolujes,daj sebi vremena
placi
radi sve sto ti je potrebno...samo nemoj tugu da gusis
ako ti ljudi prijaju,budi sa ljudima,ako ne,sklupcaj se i otplaci
ja sam tip koji jako tesko podnosi gubitke
i moram da odbolujem da bih mogla da funkcionisem,drugacije ne ide
svojim tempom to moras da prodjes
ne postoji univerzalni "recept"
jako mi je zao sto si prosla kroz to na taj nacin
drzi se,bice lakse
Hvala puno. Ja se iskreno nadam.
- - - - - - - - - -
Sve je to mnogo sveze i ti se odlicno drzis Mislim da ti trebaju nejiskreniji prijatelji ,nema potrebe za terapijom i pomiri se sa tim jer i to zivot ..prosap sam kroz to i samo posao mi je pomogao sto vise posla to bolje i gledaj u buducnost ne perispituj sebe zasto se to desilo.Desilo se zivot ide dalje idu 40 dana, ide pola godine,spomenik i ide leto negde daleko .Tako je to
Znam. Na srecu imam obaveze preko dana i dosta ljudi oko sebe, ali recimo juce kad sam izasla napolje pomislila sam na nju i bukvalno sam osetila kao da me nesto gusi koliko mi se plakalo.
- - - - - - - - - -
@Lucky girl, ja sam izgubila mamu pre 10 godina... I bas kao sto si rekla "Mamu sam volela najvise na svetu i bile smo ekstremno vezane"..
Ni dan danas ne mogu da prihvatim da nije tu.. Ali nekako sam nastavila, naucila da zivim sa tim. Mozda je za to "kriv" moj optimizam, mozda nesto drugo, ne znam. Nije mi bila potrebna ni strucna pomoc niti svestenik, samo vreme da shvatim sta se desilo..
Ne mogu mnogo da pricam o tome javno jer tesko se covek bori sa tim i medju svoja cetiri zida. A i ne zelim svoj bol da delim sa hiljade i hiljade ljudi koje ne poznajem. Forum je super mesto za razmenu misljenja, davanje saveta, smeh, zezanciju itd, ali o ovakvim stvarima sa kojima se ti trenutno boris, ne mogu da pricam ovde. Izvinjavam se clanovima foruma, ali ima ovde i ljudi koji ismevaju, vredjaju i ponizavaju ljude. I ne bih volela da neko sa svojim nepristojnim ili neprikladnim komentarima pise u ovakvoj temi.
Mozes mi poslati pp ako zelis. i rado cu popiti kafu sa tobom i razgovarati ako zelis, ali negde u gradu.
Hvala ti puno, sto da ne, moze. Ja generalno nisam tip koji place pred drugima, kuka ili nesto slicno, ali nemam u okruzenju nikoga ko je nesto slicno proziveo (sem druga kome je umrla mama kad je imao 2,ali je se ni ne seca) i onda sam dosla ovde cisto da razmenim iskustva i mozda olaksam sebi sa nekim ko je to prosao.
- - - - - - - - - -
žao mi je tvoje mame...
biće sve okej, preživećeš
važno je da si imala roditelje da te podignu i vaspitaju
neki svoje nemaju ili bolje da nemaju
I to je tacno, ali mi je zao sto nije tu makar jos par godina duze.
- - - - - - - - - -
bez oca sam ostala u 38oj godini
imala sam svoju porodicu, a osecaj je bio kao da se srusio jedan zid na kuci, kao da je sto ostao bez jednog nogara
izgubila sam oslonac i vremenom sam sa tim naucila da zivim
tesko je, jako tesko, ali vreme je lekar jer te nauci da prihvatis to kao cinjenicu koja ne moze da se promeni i da svoj zivot organizujes na drugaciji nacin
koga nema, bez njega se mora
i tvoja mama bi zelela da ti ne tugujes i ne sahranjujes sebe zivu, nego sto pre nastavis svoj zivot
nemoj da se plasis da ces da je zaboravis, ona ce zauvek da ostane u tebi sa svim lepim uspomenama koje si sa njom u zivotu imala
Ne plasim se ja da cu da je zaboravim, vec da ce mi previse nedostajati i da ce to nekako uticati na mene...
- - - - - - - - - -
meni je cale umro pre 7 godina...
zajebana rabota...
ne znam sta da ti kazem
drz se...
potrebno je vreme da svaris neke stvari...
Hvala...
- - - - - - - - - -
mucno mi je i da se prisecam...bori se, ne daj se, naucices da zivis sa tim bolom
Ne dam se ja, trudim se da stalno nesto radim da ne bih mnogo razmisljala o tome, ali opet mi tesko to ide.
- - - - - - - - - -
Ista priča kao kod tebe. Majka iznenada stradala od srca, 25 godina sam imao (tvoj sam vršnjak)... Ne može tu bogzna šta da se uradi. Vratiti je, nažalost, ne možeš. Odboluj koliko je potrebno. Ako ti se plače, plači. Viči, udaraj u nešto mekano kao što je jastuk ako imaš potrebu. Koliko god da je vremena potrebno, ti boluj. Okolina bi trebalo da te razume što ti treba vremena da "profunkcionišeš". S vremenom će postati malo lakše.
Neke stvari ne mogu nikad da se potpuno prebole. Ja za svojim dedom sa majčine strane tugujem manje-više jednako koliko za majkom. I ne verujem da ću ga ikad preboleti. Jer šanse da upoznam neku osobu sličnu njemu su minimalne.
"Nono, nono, dobri moj nono, sve manje ljudi znam ća nalik su na te" - Tereza
Trudim se da ne suzbijam plakanje jer znam da to ne valja i bude posle toga na kratko, ali samo na kratko ok. Ja sam recimo izgubila strica koga sam volela kao da mi je otac i mislila sam da je to nesto najgore sto ce mi se desiti, ali nazalost ovo je jos gore..Jedina uteha mi je to sto se sve brzo odvilo, mada i dalje ne mogu da izbrisem taj momenat mog pokusaja da je vratim i nje koja lezi.
- - - - - - - - - -
Druži se čim više sa ljudima i pokušaj smrt razumjeti kao nešto prirodno.
Previše patnje i sjećanja na smrt voljene osobe narušava tvoje zdravlje pa to i tvoja pokojna majka nebi voljela za se razboliš.
Trudim se nekako.
- - - - - - - - - -
Драга моја, сви прођемо кроз то, пре или касније.
На жалост, ти си пре и то на јако тежак начин.
Али, време заиста учини много тога .
Једино што ће ти заувек остати празнина коју нико неће моћи да попуни, један део тебе је заувек отишао.
Наставићеш да живиш, више нећеш плакати сваки дан, а сећаћеш је се све чешће и то само по лепим стварима.
Ја сам оца изгубила у 30., мајку у 34. години живота и још увек живим.
Требало ми је мало више времена и самовања, просто су ме нервирали сви са речима "Време лечи све", и "Бићеш ти добро, ниси ни прва ни последња", морала сам да сама одболујем, да сама устанем и кажем "Живот иде даље".
Ако ти је за утеху, имаш оца, имаћеш ускоро и своју породицу, биће лакше, веруј ми.
To je nesto cime pokusavam da se tesim, da ce biti lakse kad budem imala svoju porodicu i isto prezirem te price koje sam slusala bukvalno odmah posle sahrane npr "Moras biti pozitivna" , "To je zivot" itd...Narocito sto vecina tih ljudi ima ziva oba roditelja i ni ne znaju kako je to...Ja jesam po prirodi optimista, ali ovo mi je trenutno unistilo sav optimizam koji imam.
