ne prolazi bol, samo naucis da je kanalises i jednog dana shvatis da i pored tolikog bola kad pomislis na njih imas osmeh na licu...meni je otac umro na rukama pre 17 godina, i nije mi bio samo otac vec najbolji prijatelj...zadnjih sest meseci svog zivota je ziveo u najgorim mukama i nesnosnim bolovima, bolovao je od raka kostiju...imao je 50 godina kad je otisao...
brat nepunih 5 godina posle njega, od melanoma...to je najgori dan u mom zivotu, secam se dosla sam s posla, poljubila ga, popricala sa njim i rekao mi je da mu se spava...otisla sam da operem ruke i samo sto sam sela u dnevnu sobu mama ode da vidi da li je zaspao, i jeste, ali zauvek..dusa moja
mama je umrla pre 3.5 godine, galopirajuca leukemija, 7 dana nakon prvog simptoma, odlaska lekaru i hitnog prijema u bolnicu, nisam vise imala ni mamu, sahranila sam celu svoju porodicu ...i grizla me je savest dugo sto se nje tice, jer sam imala osecaj kao da sam je izdala posto nisam bila pored nje kad je napustila ovaj svet..
zivot ponekad zestoko samara, samo naucis da prezivis...a boli, pa one su nemerljive i beskrajno jake i teske, ali za bratom mi je naveca i bol i tuga, totalno drugacija od one za roditeljima...i ma koliko idiotski nekome zvucalo, prezivela bih jos 100 puta njihovu, samo da nisam morala da dozivim i prezivim njegovu smrt...da sam mogla, bez razmisljanja, bih svoj zivot dala u zamenu za njegov...bol i dalje ne prolazi ni za kim a sanjam ih bas retko ali kad ih sanjam probudim se sa osmehom na licu...i da, jos uvek se secam mirisa svakoga od njih, to nam valjda nesvesno ostaje urezano u secanju
