GRUZIJA
MIRIS PROLEĆA
Rascvetaj pupoljke svoje Gruzijo,
svaki dan u tebi, znači divan san,
tako lep, da traje, traje.
Budim se i pevam pesmu svoje mladosti. Gruzija, ima nešto u tom imenu, drevno, tajanstveno, rascvetano... sa palube broda posmatram grad. Batumi, najveća luka u Gruziji. Nalazi se u blizini gruzijsko-turske granice. A tu je i ušće zlatonosne reke Čorah u Crno more. U davna vremena gru-zijci su na njegovo dno polagali ovčje runo i tako prikupljali zlatan prah-pesak i kamenčiće koje bi reka pokupila tokom svog puta ka moru. Tako je i nastala legenda o Zlatnom runu.
Ali da ostavim svoje znanje iz istorije, boravak u ovom gradu biće kratak, sa zalaskom sunca napuštamo Gruziju. Malo je vremena, a treba toliko toga videti. Ponuda je veoma opširna. Odlučila sam se za posetu gradskom parku, i Botaničkoj bašti.
Iskrcavamo se, ne stižem ni da shvatim da sam stupila na tlo zemlje o kojoj sam sanjala. Na par-kingu nastaje problem. Kasnimo, svi su autbusi puni. Šta sad, prešli smo toliki put a da ne vidimo bar deo te zemlje. U luci je samo beton, nema nićeg rascvetanog. Zar pesma laže, a moj san? Organizator kao da čita moje misli. Pokazuje rukom na autobus, prazan samo za nas. Da li to vozilo uopšte može da se pokrene, pitamo ga. Izgleda kao da je pobeglo iz nekog starog francuskog filma. Šofer stoji i čeka, čudi se. Pa dobro, stavljam ruke oko vrata mornara koji me podiže iz kolica i spušta na drveno sedište, a po ulasku ostalih turista stavlja moja kolica u autobus. Unutrašnjost autobusa je izgledala sasvim dobro, ako se to može reči, za neudobne drvene klupe. Ali njegova spoljašnost!
Polazimo, napuštamo luku dok vodič govori na ruskom. Ne znam šta ću pre, da li pažljivo da slu-šam, ne bi li razumela nešto od te bujice reči, ili da gledam zanimljive fasade kuća koje su brzo promicale pred mojim očima. Pitala sam vodiča, zašto je sve tako pusto? Gde su ljudi, zašto je grad tako pust? Nevoljno je objasnijo da je u Sovjetskom Savezu na snazi vanredno stanje. Naime dan pre našeg dolaska, nestao je predsednik Gorbačov. Videvši našu zabrinutost brzo nas je umirio tvrdnjom da smo potpuno bezbedni; nepunih mesec dana kasnije Gruziju je potresao građanski rat.
Brzo prolazimo gradom, po prvi put vidim kako grada šetaju i pasu po travnjacima krave. Gruzijci su pravoslavne vere, ali blizina istoka donela je svoj uticaj na njihovu kulturu
Autobus je ubrzo stao ispred gradskog parka, u kome se nalaze najstariji temelji jednog pravosla-vnog grada. Batumi je nastao pre nove ere. Obilazak iskopina trajaće dvadesetak minuta, saopštava nam vodič. Odlučila sam da je bolje da ne izlazim, posmatrala sam po malo tužna park, poku-šavajući da bar nešto vidim. Ali bujno rastinje je bilo jedino što sam mogla videti.
U jednom momentu blagi povetarac do mojih nozdrva donese prijatan po malo jak miris. Otkud sad to, trgoh se, tako daleko od kuće? Tada ugledah ispred autobusa, drvo PAULOWNIA čiji su cvetovi svetlo ljubićaste boje skupljeni u grozdove, širili taj opojni miris proleća koji me je potsetio na moje dvorište i porodicu, koja sigurno brine zbog mog odsustva slušajući vesti o političkim događajima u ovoj dalekoj zemlji.
Odakle sam, upita šofer, koji je ostao u autobusu. Ne razmišljajući odgovorih.
„Sa broda,- brzo se ispravljam- iz Jugoslavije.“
„A gde je to?“
Čudi se on. Pokušao je da započne razgovor, ali kako je govorio mešavinom rusko-gruzijskim jezikom nisam mogla dobro da razumem.Pokušavao je nešto da mi objasni pucketajući prstima po grlu, pri tom je stalno ponavljao reč votka. Jasno mi je bilo da govori o njhovom nacionalnom piću, ali gest nisam razumela. Još kada mi je skrenuo pažnju na obline jedne prolaznice, potpuno sam se zbunila. Cela situacija je bila veoma neprijatna. Učinilo mi se da sam tu ispred parka čitavu večnost.
Poseta Botaničkoj bašti je bila sledeća etapa našeg obilaska ovog grada. Nalazila se na padinama planinskog masiva Kavkaza koji se uzdiže iz Crnog Mora, prolazimo ulicama koje odišu nekim mirom nigde nema užurbanosti, kao recimo u Kijevu ili Odesi.U jednom momentu vidim luku i naš brod. Pred ulazom u botnićku baštu, odlučujem da neću ostati u autobusu sa šoferom. Još sam bila pod utiskom od malo pre, i želela sam da vidim tu jedinstvenu botaničku baštu. Moji prijatelji su se složili i ubrzo smo krenuli u šetnju.
Vodič nam je objasnio da se nalazimo na dvesta dvadeset metara nadmorske visine. Pa i nije neka visina pomislila sam tada. Na naše pitanje da li ima puno stepenica, odgovorio je:
“Nema, samo dvadesetak.“
To mi nije izgledalo tako strašno, u odnosu na ono od malo pre. Autobus je trebao da nas sačeka u podnožju bašte. Put je bio strm, oko nas je bilo živopisno rastinje, donosili su ga mornari sa svojih putovanja i sadili kao uspomen na daleke zemlje gde su boravili. Bio je to pravi raj za oči.
Budim se i dan za danom prolazi
a vraćam se u Tbilisi.
Stpenice, broim 1,2,3,4,5......11, zatim 1,2,3,4,5,6....10. Nema više stepenica! Nastavljamo, put je strm, povremeno se vidi more i naš brod, koji sa ove visine izgleda majušno, kao dečija igračka. Uživam u pogledu i eteričnim mirisima koji se šire baštom. Odjednom pred nama staza po kojoj smo išli prelazi u stepenice, vodič se čudi. Svakodnevno prolazi ovuda vodeči turiste, ali stepenice nije zapazio. Izvinjava se, a na pitanje koliko ih još ima zbunjeno sleže ramenima. Sve mi je bilo jasno, nije kriv. Stepenice za njega ne predstavljaju prepreku-problem sa kojim mora da se suoči, pa o njima i ne rzmišlja. Nastavili smo, svesni da nas čeka još dosta muka, ali kako reče naš vodič,ovo je po prvi put, od nastanka bašte da jedan invalid u kolicima prolazi ovom stazom. Idemo dalje, deset stepenica pa strmina, staza postaje sve lošija, tako reči na svakih desetak koraka su stepenice.Ova moja poseta mora uči u anale bašte, 220 metara nadmorske visine, to je više od 200 stepenica.
Na izlasku ošamučena od napora, ipak sam zadovoljna. Drvo Banane, bazen sa zlatnim ribicama, simpatična kućica uprave i sve to rastinje iz celog sveta na jednom mestu. Vredelo je truda. Auto-bus čeka tamo iza objašnjava vodič, pokazujući rukom, samo da pređemo preko šina pa onom stzom pored pruge. Poslušno idemo za njim. Odjednom on zastaje, pomislila sam da smo napokon stigli. Okrenuo se prema nama i zbunjeno sleže ramenima; nema više staze. Kao da ju je neko odsekao i spustio osamdesetak santimetara niže, i nema stepenica. Ne znam kako su spustili moja kolica i mene, nisam više imala snage ni da se zabrinem. U tom momentu sam mislila da ona nep-rijatnost u autobusu i nije bila tako strašna.
Radoznali šofer videvši kako su svi umorni, prišao je i podigao me iz kolica, tog trenutka postao je moj spasilac, i preneo na neudobno ali ipak sigurno sedište autobusa
Tbilisi ti grade većne mladosti
najlepši kad sunce zrake kupa
budim se....
Kao poklon za hrabrost i istajnost, ma uvek smo mi takvi, naš vodić predlaže da prođemo kroz Batumi i posetimo u svetu poznati delfinarijum.
Batumi tu sam, pomislih tad! Vozili smo se ulicama starog grada, povremeno bi zastali da pove-zemo nekog prolaznika. Šoferu su umesto karte davali po koju cigaretu, a on je bio veoma zadovo-ljan. Važno je objašnjavao, eto vozi turiste iz daleke Jugoslavije. Doduše ne zna na kojoj se strani sveta nalazi, sve jedno došli su tu da vide njegov grad i zemlju.Vreme brzo prolazi. Nisam izašla da vidim delfinarijum, umor me je savladao. Ostala sam u autobusu i dok sam ćekala moje prijatelje napisala sam razglednicu svojim kod kuće. Stigli smo u luku taman na vreme, umalo da brod otplovi bez nas. Sa palube sam poslednji put pogledom pozdravla Batumi, Gruziju zemlju proleća.
U mislima sam ponavljala reči pesme koja je na neki naćin probudila moju želju da vidim tu zemlju, ali ne videh Tbilisi. Ko zna, možda jednog dana ipak dosanjam i taj san.
Kijev, spremni smo za povratak kući. Okupili smo se na oproštajnoj večeri pomešanih osećannja zbog skorog rastanka. Serjoža otvara bocu šampanjca i kaže:
“Drgi moji da popijemo za sretan put!“
Dok to govori pucka prstima po grlu. U tom momentu se setih, Batumi, šoferov gest, i pitam:
„Šta to znaći?“ Čude se svi, kako da to ne znam. Dok smo ispijali šampanjac Serjoža je ispričao legendu koju sam ja prvi put čula.
„Imao ruski car starog slugu koji nije više mogao da služi, car ga pozove i upita:
„Verni moj slugo, reci ti meni kako da ti se odužim za sve ove godine što si me verno i odano pazio. Želiš li dvorac, zlato ili možda nešto treče?“
Sluga malo razmisli, pa reče:
„Dragi moj care, želeo bih carsku potvrdu da mogu popiti votke koliko god mogu, ali besplatno.“
Car se iznenadi, ali napiše potvrdu i udari carski pečat, da je slugi poželevši mu sreću i zdravlje. Ode sluga zadovoljan, i u prvoj krčmi u koju uđe pokaza potvrdu, krčmar bi malo iznenađen ali carskoj potvrda se mora poštovati. Usluži slugu, ovaj se napije, i tako pijanog opljačkaju ga raz-bojnici, ukradu mu potvrdu. Ode on kod cara te mu se požali, a car napiše novu potvrdu i udari carski pečat. Opet se sluga napije, a razbojnici ponovo ukradu potvrdu. Ponovi se to nekoliko puta, i caru dojadi da piše, te on posavetova slugu da poželi nešto drugo. Ali kako je ovaj od svega najviše voleo da pije, reće caru:
„ Dragi moj premili care, udari ti meni pečat ovde.“
Pucne prstima po grlu. Posluša car, a sluga sav zadovoljan ode. Niko više nije mogao da mu ukrade potvrdu, pa je tako pio koliko god je želeo.“
Taj gest. Šofer je spomenuo votku... Gruzija, Gruzija.
Rascvetaj poljke svoje Gruzijo.
svaki dan u tebi znaći divan san,
tako lep, da traje, traje...
Tbilisi o grade većne mladosti,
najlepši kad sunce zrake kupa,
budim se, i dan za danom prolazi
a vrćam se, vraćam u Tbilisi.
-Kraj-
