Kao po običaju, podjosmo Maca I ja na sabajle u selo. Idemo da beremo grojze. Mladja ćera me menja u kancelariji, starija radi a sin ima ispit (položio je, ljubi ga majka). U poljima je još magla. Svija se oko neobranih kukuruza, leži lenjo iznad zemlje onako sva u pramenovima I daje njivama neki nadrealan izgled. Pomislih, da li je moguće to naslikati? Ne ja, ja to ne umem, ali neko ko ume……..baš bih volela da ima takvu sliku……….magla u polju, ali ne visoka, ne da sve bude u magli, nego samo gusti magleni jezici međ kukuruzima iznad zemlje, dok se vrhovi stabljika I plodovi lepo vide. Ma, foto aparat mi je bio zarobljen medju stvarima I dok sam ga izvadila……..prodjosmo, a ovaj moj muž da stane da slikam nešto, pa još da se na auto putu vrati u rikverc………eeee, to ne biva.
Stigosmo, pa kafa, pa popričaj sa starima, pa doručak I ajd na branje. Vinograd je u brdu, ne može ni traktor da izadje ako je kiša. U istom brdu je bio I vinograd moje gospa Mare. Kad se setim samo. Mi smo išli pešice. A bogami od kuće ima dosta da se ide. Na začelju kolone je nana, mala, debela ……….ide asvaltom I gega se. Nosi punu krošnju svačega, ali ne I vode jer u podnožju brda je česma I tu natočimo pa mi deca nosimo. Po ravnom i nekako, ali kad počnemo da se penjemo, gospa Mara samo ukće i pukće, kao lokomotiva, pa odmara, pa opet idemo......Morali smo da vučemo I ona dva antrza od moje braće…..a bilo bi mnogo lepše da smo samo nana I ja išle da vilizimo vinograd. Idemo u koloni po jedan, njih dvojica se klibere I nana stalno viče po njih (tako se kaže kod nas), a ja sam dobra hahahaahaha.
A u vinogradu nisu hteli ni da vilize ni da kopaju.....ja sam sve radila
Sada, idem u brdo sa Macom, svekrvom, svekrvom I zaovom……..i dalje sam dobra hahahahaahaha. Kada skrenemo sa asvaltnog puta na zemljani koji vodi do vinograda, grane nas udaraju, grebu………moraš se dobro saviti dok sediš u prikolici da te besne grane na nagrde po licu I rukama............ljute se što ih uznemiravamo. Lepo je gore kada izadješ. Mir, tišina, sve miriše……a pogled je fenomenalan. Sve izgleda tako sićušno, maleno, ušuškano I toplo. Uzimamo noževe I kante I počinjemo. Ledja bole kao sam djavo……….ali teraš dalje. Ruke su lepljive od slatkog voća.Granu sunce, iako je jutro bilo oblačno I tukla nas mestimično kiša dok smo putovali do sela. Niko mene ne tera da radim……..radim koliko mogu, pa pauziram. Svekrva se brine zbog mojih ledja. Kaže “Ti ćeš da nagraišeš, dosadilo ti se (titl dojadilo ti), odmori lecka, nesi užigana”. A vala jeste pogubno za moja ledja, ali nastavljam dalje, ima mnogo, kad ćemo obrati. Ako počne kiša, eto niza problema. Odmorim kad ne mogu više. Izvalim se na debele sundjeraste jastuke od kauča koje smo poneli, da ispravim ledja, I gledam u svu tu lepotu, u nebo, u zelenilo oko mene a sunce me greje, vruće mi je, ali I toliko lepo da nemam snage da se sklonim negde u hlad. Ili podjem malo dalje da fotografišem nešto što mi privuče pažnju. Berem I jedem, snagu ti daju one slatke bobice. Najviše volim ono roze, kod nas se zove drenak. Imala je I moja nana tu sortu. Dodje roze boje, tanka kora, sitne semenke a slatko-kiseo ukus…….ih…….kad umoran sedneš na uvratu I jedeš a mišići te se polako opuštaju, bol prolazi I prosto osećaš kako ti se snaga vraća, što od odmora što od šećera. Milina.
Posle nekoliko sati obrasmo svo grojze. Ima oko tone, mali je to vinograd. Ajd u prikolicu pa nazad, pored česme pa asvaltom do kuće.
Onda kući kafa, pa sam ja na prikolici lopatom punila kante, a Maca ih je nosio I rasipao u muljaču, pa u kace. E vala, ona lopata nikako nije prijala mojim krstima, ali moraš, nema ko drugi. Maca mi tiho, da stari ne čuju, reče “Polako, ne žuri”. Lele, sad kad se ušinem, pa ostanem tako kekeljava na prikolici………ne mogu ni da sidjem ……..e toga sam se plašila, ali ćutim ne govorim da me krsta ubiše……..mogu ja to… ma sve ide iz glave .Ovako mi nije bilo teško da lopatam, pričamo, šalimo se.Pretovarih ja onu tonu uz par pauzica I ostah u uspravnom položaju. Doduše, jako su me krsta bolela, ali nije prvi, a vala ni zadnji put………nije to ništa što jedna dobra kafa I malo sedenja ne može da izleči.
Pa kad sam uveče legla………ja, kojoj je dovoljno četiri sata sna pa da normalno vitla celog dana…….eeee, spavala sam osam sati a da se okrenula nisam. Vala ne pamtim da sam toliko spavala u komadu……….more, kako sam legla, u istom položaju sam se probudila. Milina.
Stigosmo, pa kafa, pa popričaj sa starima, pa doručak I ajd na branje. Vinograd je u brdu, ne može ni traktor da izadje ako je kiša. U istom brdu je bio I vinograd moje gospa Mare. Kad se setim samo. Mi smo išli pešice. A bogami od kuće ima dosta da se ide. Na začelju kolone je nana, mala, debela ……….ide asvaltom I gega se. Nosi punu krošnju svačega, ali ne I vode jer u podnožju brda je česma I tu natočimo pa mi deca nosimo. Po ravnom i nekako, ali kad počnemo da se penjemo, gospa Mara samo ukće i pukće, kao lokomotiva, pa odmara, pa opet idemo......Morali smo da vučemo I ona dva antrza od moje braće…..a bilo bi mnogo lepše da smo samo nana I ja išle da vilizimo vinograd. Idemo u koloni po jedan, njih dvojica se klibere I nana stalno viče po njih (tako se kaže kod nas), a ja sam dobra hahahaahaha.
A u vinogradu nisu hteli ni da vilize ni da kopaju.....ja sam sve radila
Sada, idem u brdo sa Macom, svekrvom, svekrvom I zaovom……..i dalje sam dobra hahahahaahaha. Kada skrenemo sa asvaltnog puta na zemljani koji vodi do vinograda, grane nas udaraju, grebu………moraš se dobro saviti dok sediš u prikolici da te besne grane na nagrde po licu I rukama............ljute se što ih uznemiravamo. Lepo je gore kada izadješ. Mir, tišina, sve miriše……a pogled je fenomenalan. Sve izgleda tako sićušno, maleno, ušuškano I toplo. Uzimamo noževe I kante I počinjemo. Ledja bole kao sam djavo……….ali teraš dalje. Ruke su lepljive od slatkog voća.Granu sunce, iako je jutro bilo oblačno I tukla nas mestimično kiša dok smo putovali do sela. Niko mene ne tera da radim……..radim koliko mogu, pa pauziram. Svekrva se brine zbog mojih ledja. Kaže “Ti ćeš da nagraišeš, dosadilo ti se (titl dojadilo ti), odmori lecka, nesi užigana”. A vala jeste pogubno za moja ledja, ali nastavljam dalje, ima mnogo, kad ćemo obrati. Ako počne kiša, eto niza problema. Odmorim kad ne mogu više. Izvalim se na debele sundjeraste jastuke od kauča koje smo poneli, da ispravim ledja, I gledam u svu tu lepotu, u nebo, u zelenilo oko mene a sunce me greje, vruće mi je, ali I toliko lepo da nemam snage da se sklonim negde u hlad. Ili podjem malo dalje da fotografišem nešto što mi privuče pažnju. Berem I jedem, snagu ti daju one slatke bobice. Najviše volim ono roze, kod nas se zove drenak. Imala je I moja nana tu sortu. Dodje roze boje, tanka kora, sitne semenke a slatko-kiseo ukus…….ih…….kad umoran sedneš na uvratu I jedeš a mišići te se polako opuštaju, bol prolazi I prosto osećaš kako ti se snaga vraća, što od odmora što od šećera. Milina.
Posle nekoliko sati obrasmo svo grojze. Ima oko tone, mali je to vinograd. Ajd u prikolicu pa nazad, pored česme pa asvaltom do kuće.
Onda kući kafa, pa sam ja na prikolici lopatom punila kante, a Maca ih je nosio I rasipao u muljaču, pa u kace. E vala, ona lopata nikako nije prijala mojim krstima, ali moraš, nema ko drugi. Maca mi tiho, da stari ne čuju, reče “Polako, ne žuri”. Lele, sad kad se ušinem, pa ostanem tako kekeljava na prikolici………ne mogu ni da sidjem ……..e toga sam se plašila, ali ćutim ne govorim da me krsta ubiše……..mogu ja to… ma sve ide iz glave .Ovako mi nije bilo teško da lopatam, pričamo, šalimo se.Pretovarih ja onu tonu uz par pauzica I ostah u uspravnom položaju. Doduše, jako su me krsta bolela, ali nije prvi, a vala ni zadnji put………nije to ništa što jedna dobra kafa I malo sedenja ne može da izleči.
Pa kad sam uveče legla………ja, kojoj je dovoljno četiri sata sna pa da normalno vitla celog dana…….eeee, spavala sam osam sati a da se okrenula nisam. Vala ne pamtim da sam toliko spavala u komadu……….more, kako sam legla, u istom položaju sam se probudila. Milina.
Svaka cast!
