Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.037
***
Sve dok mi roditelji nisu umrli, mislila sam da je odlazak na sahranu puka formalnost. A kad sam videla koliko je ljudi bilo na njihovim ispraćajima, lakše sam se izborila s činjenicom da su mrtvi. Jer, sahrane "služe" da pružimo podršku ucveljenoj porodici što je, naravno, samo jedna strana lista. Druga strana bi bila - da se svečano oprostimo od pokojnika.
Međutim, atmosfera na sahrani retko bude i prilika da se to desi. Ako ima opelo, otpadnu ti noge od stajanja i pripadne ti muka od tamjana. Ako nema, bude zbrzano i jadno. Ispada, na kraju, da se na sahranu mahom odlazi da bismo bili viđeni, odnosno da bismo ispoštovali društveni normativ, tj. da nam ne bude zamereno što nismo došli. Što se tiče izjava saučešća, meni je nekako idiotski da izjavljujem saučešće porodici koja sahranjuje nadžak dedu od hiljadu leta, koji je, pri tom, par decenija vegetirao vezan za krevet i pošteno ih namučio stanjem i karakterom. Kako da kažem da saučestvujem u bolu kad znam da im je pao teret sa leđa; kako da kažem da mi je žao?
Ameri to fino rade: organizuju koktelčić nakon sahrane, ljudi se druže, pričaju, održe par govora o pokojniku i, deleći uspomene na njega, proslave njegov život.
Mene ne grize savest kad ne odem na sahranu baksuza. Neki ljudi, čak i kad umru, ne zaslužuju poštovanje. Ako umre neko drag i blizak, sahrana mi teško padne. Poslednji put kad se to desilo, ispovraćala sam se u porti, tako da radije pronalazim specifične, meni svojstvene načine da odam poštovanje osobi koje više fizički nema.
