Iz Odese u Kijev stigli smo jednog prohladnog avgustovskog jutra. Oblaci su sakrili nebo nad gradom, koji je izgledao sivo i negostoljubivo. Željeznićka stanica je bila poput mravinjaka, slićno je bilo i na trgu, ispred stanične zgrade. Trotoar zakrčen prtljagom i ljudima, u odeći koju je uporno kvasila kiša.Bilo je to veoma hladno jutro.
Zvono sa obližnjeg crkvenog tornja, oglasilo se pet puta, čekali smo već ceo sat, koji je meni koja sam stisnutih zuba, kako bih sprećila njhovo cvokotanje, izgledao dugačak kao večnost. Zavidela sam putnicima, koje su ćekali rođaci ili prijatelji. Oni su ih radosno pozdravljali i odvozili sa trga.
Nas niko nije ćekao.
Taksisti koji su do skoro dremali u svojim vozilima, ćekajući da im počne radno vreme, odvozili su putnike sa trga. Nas nisu hteli.
I tako dok se gužva ispred stanice znatno smanjila, nas osmoro bespomoćno je stajalo na kiši koja je i dalje padala.
U jednom momentu, pomislili smo da je našim mukama došao kraj, ali, nije bilo tako.
Kombi koji je imao beogradske oznake, zaustavio se u našoj neposrednoj blizini. Ali naši sunarodnici nisu mogli da nam pomognu. U njihovom vozilu nije bilo dovoljno mesta, a mi nismo hteli da se razdvajamo.
Poželeli su nam sreću, i otišli.
Posle kraćeg čekanja, zaustavili smo taksi-kombi.Upitali smo šofera , da li hoće da nas poveze, a on je potvrdno odmahnuo glavom.
Odmahivanje glavom, levo desno, u Ukrajni znaći ne, a klimanje glavom, gore dole, znći, da. Odmahuo je a zapravo je pristao…
Nismo ga pitali za cenu, mada je obićaj da se ona prvo ugovori.
Nekako smo ušli u kombi, koji je bio veoma mali.Šofer, mlad čovek, za to vreme je stajao sa strane. Kao da ga se to ni malo ne tiće. Ušao je u kombi, tek kada smo se mi smestili. Kada je čuo adresu, odmahnuo je glavom i pokrenuo taksi. Najzad odlazimo sa trga.
Vozio nas je ulicama Kijeva, koje su bile bez one uobičajne gužve i topline. Prošli smo kraj pijace, gde Ljuda kupuje namirnice. Njena zatvorena kapija delovala je nekako odbojno.
Setih se, Heljde, tu sam je kupila. Naša ljubazna domačica je od nje skuvala za ručak, veoma ukusnu, Grejčnu kašu. Pomisao na to, prijatno i toplo jelo, otvorilo je kapiju moje gladi.
Rekla sam da bi mi jako prijala, Grejčna kaša. Čuvši moje reči, taksista se okrenu u mom pravcu i upitao Ljudmilu, šta sam to kazala. Čuvši njen prevod, lice mu dobi zadovoljan izraz.
Kada se ova petnaestak minuta, duga vožnja završila, ispred zgrade u kojoj je stanovala Ljuda. Taksista do tada potpuno ne zainteresovan, za zbivanja u njegovoj najbližoj okolini, ljubazno je pomogao da se iznese prtljag. A mene je podigao sa sedišta, i preneo u moja invalidska kolica.
Na pitanje , koliko treba da platimo vožnju, samo se osmehnuo, gledajući u mom pravcu, i kazao:
„ Nićevo.“
Iznenađeno smo se pogledali, dok je taj mladi čovek, sa zadovoljnim osmehom na licu, otišao svojim malim taksi-kombijem.
Upitala sam Ljudu:
„ Zašto nije naplatio, svoju prvu jutarnju vožnju.“
„ Grejčna kaša. To je naše omiljeno jelo,- reće ona- ali ga se mnogi stide. Jeftino je, tako da je ćesto, osnovna hrana siromašnih, mada je veoma hranljiva. Heljda može da zameni meso u ljudskoj ishrani. Ovom mladiču, sigurno je bilo drago, da se tebi strancu dopada, naše nacionalno jelo.“
„To je kao i kod nas, pasulj i Proja. –Kazala sam.- Proja je nekada bila zamena za hleb a danas je specijalitet, kao i pasulj. Mnogi cenjeni restorani imaju ih na svom meniju.“
U tom trenutku, sunce koje je bilo skriveno tamnim oblacima, uspelo je da se probije, nagoveštavajući lep i sunćan dan, u gradu prepunom kontrasta.
Kijev je grad u kome se osoba sa invaliditetom može voziti taksijem, pod raznim uslovima. Nikako, ili ako plati duplu cenu, po nekad da plati cenu prepisane tarife, ili kao u ovom našem slučaju. Da ne plati ništa!
Po nekad, kada je kišno jutro, setim se Kijeva, avgusta 1991. godine.
Osmeha zamišljenog taksiste, i naravno.
Tople Grejčne kaše!
Zvono sa obližnjeg crkvenog tornja, oglasilo se pet puta, čekali smo već ceo sat, koji je meni koja sam stisnutih zuba, kako bih sprećila njhovo cvokotanje, izgledao dugačak kao večnost. Zavidela sam putnicima, koje su ćekali rođaci ili prijatelji. Oni su ih radosno pozdravljali i odvozili sa trga.
Nas niko nije ćekao.
Taksisti koji su do skoro dremali u svojim vozilima, ćekajući da im počne radno vreme, odvozili su putnike sa trga. Nas nisu hteli.
I tako dok se gužva ispred stanice znatno smanjila, nas osmoro bespomoćno je stajalo na kiši koja je i dalje padala.
U jednom momentu, pomislili smo da je našim mukama došao kraj, ali, nije bilo tako.
Kombi koji je imao beogradske oznake, zaustavio se u našoj neposrednoj blizini. Ali naši sunarodnici nisu mogli da nam pomognu. U njihovom vozilu nije bilo dovoljno mesta, a mi nismo hteli da se razdvajamo.
Poželeli su nam sreću, i otišli.
Posle kraćeg čekanja, zaustavili smo taksi-kombi.Upitali smo šofera , da li hoće da nas poveze, a on je potvrdno odmahnuo glavom.
Odmahivanje glavom, levo desno, u Ukrajni znaći ne, a klimanje glavom, gore dole, znći, da. Odmahuo je a zapravo je pristao…
Nismo ga pitali za cenu, mada je obićaj da se ona prvo ugovori.
Nekako smo ušli u kombi, koji je bio veoma mali.Šofer, mlad čovek, za to vreme je stajao sa strane. Kao da ga se to ni malo ne tiće. Ušao je u kombi, tek kada smo se mi smestili. Kada je čuo adresu, odmahnuo je glavom i pokrenuo taksi. Najzad odlazimo sa trga.
Vozio nas je ulicama Kijeva, koje su bile bez one uobičajne gužve i topline. Prošli smo kraj pijace, gde Ljuda kupuje namirnice. Njena zatvorena kapija delovala je nekako odbojno.
Setih se, Heljde, tu sam je kupila. Naša ljubazna domačica je od nje skuvala za ručak, veoma ukusnu, Grejčnu kašu. Pomisao na to, prijatno i toplo jelo, otvorilo je kapiju moje gladi.
Rekla sam da bi mi jako prijala, Grejčna kaša. Čuvši moje reči, taksista se okrenu u mom pravcu i upitao Ljudmilu, šta sam to kazala. Čuvši njen prevod, lice mu dobi zadovoljan izraz.
Kada se ova petnaestak minuta, duga vožnja završila, ispred zgrade u kojoj je stanovala Ljuda. Taksista do tada potpuno ne zainteresovan, za zbivanja u njegovoj najbližoj okolini, ljubazno je pomogao da se iznese prtljag. A mene je podigao sa sedišta, i preneo u moja invalidska kolica.
Na pitanje , koliko treba da platimo vožnju, samo se osmehnuo, gledajući u mom pravcu, i kazao:
„ Nićevo.“
Iznenađeno smo se pogledali, dok je taj mladi čovek, sa zadovoljnim osmehom na licu, otišao svojim malim taksi-kombijem.
Upitala sam Ljudu:
„ Zašto nije naplatio, svoju prvu jutarnju vožnju.“
„ Grejčna kaša. To je naše omiljeno jelo,- reće ona- ali ga se mnogi stide. Jeftino je, tako da je ćesto, osnovna hrana siromašnih, mada je veoma hranljiva. Heljda može da zameni meso u ljudskoj ishrani. Ovom mladiču, sigurno je bilo drago, da se tebi strancu dopada, naše nacionalno jelo.“
„To je kao i kod nas, pasulj i Proja. –Kazala sam.- Proja je nekada bila zamena za hleb a danas je specijalitet, kao i pasulj. Mnogi cenjeni restorani imaju ih na svom meniju.“
U tom trenutku, sunce koje je bilo skriveno tamnim oblacima, uspelo je da se probije, nagoveštavajući lep i sunćan dan, u gradu prepunom kontrasta.
Kijev je grad u kome se osoba sa invaliditetom može voziti taksijem, pod raznim uslovima. Nikako, ili ako plati duplu cenu, po nekad da plati cenu prepisane tarife, ili kao u ovom našem slučaju. Da ne plati ništa!
Po nekad, kada je kišno jutro, setim se Kijeva, avgusta 1991. godine.
Osmeha zamišljenog taksiste, i naravno.
Tople Grejčne kaše!
