Prva trudnoca.I prvi abortus.Imala sam 17.On je imao 33.Pricao je kako cemo imati decu.Prvo devojcicu,pa decaka.Odabrali smo imena.Verovala sam da je on taj koji ce mi pomoci da ostvarim san.Deca zele da postanu doktori,uciteljice i piloti.Ja sam se citavo detinjstvo igrala mame.
Secam se osecaja koji me obuzeo kada sam videla dve linije na testu.I kada je lekar potvrdio.Ne postoji rec koja bi mogla da opise to osecanje...blazenstvo mozda,nista ne moze da se uporedi sa tim osecajem.Secam se i izraza njegovog lica kada sam mu rekla.Presrecna,jedva sam cekala da stigne,da mu kazem.Tisina.Cutao je.Dugo.A onda je poceo da govori kako je rano,kako ima vremena.Prvo sam cutala.Onda sam poludela.U sebi.Njega sam samo pitala zasto je insistirao da ne pazimo,onda,ako nije zeleo?!Nije mi odgovorio.Samo mi je jasno stavio do znanja da ga ne zeli.Ili nju.Da od njega ne ocekujem nista.Da ne racunam na to.
Prvo sam nazvala kuci,da se vratim podvijenog repa.Javila se strina.Otac ti je u bolnici.U ustanovi.Dobro.Doci cu.
Otisla sam.Ono sto sam videla....Ma,pusti.Pa sam nazvala majcinu sestru.Rekla je da ne moze da mi pomogne.Onda ocevu.Spustila je slusalicu.Trazila sam izlaz.Nisam ga nasla.Moracu sama.Ali kako?Vec je dvadeseti.Prvog cu morati da dam veci deo plate za kiriju.Nemam ustedjevinu,nemam nista.Razmisljala sam dugo.O domu,usvajanju.Trazila sam izlaz.Nisam ga nasla.Ne pravdam se.Opravdanja nema.
On je rekao da mogu da ga uvalim u nevolju.Da sam maloletna.Da ima vremena.
Nisam nasla resenje.Bila sam trudna 12,5 nedelja.Niko nije hteo da obavi abortus.Konacno sam nasla nekoga.Sama sam ga platila.Pozajmljenim novcem.Doktorka je pitala hocu li totalnu anesteziju.Ne,hocu da vidim.Taj deo mene koji cete odseci.Baciti u djubre.
I danas negde u fioci cuvam taj test,prvi snimak sa ultrazvuka...
Nije bio samnom.Kukavica.Nije imao hrabrosti rekao je.Odveo me do klinike i otisao.Samnom je posla prijateljica,vise njegova nego moja.Danas je moja prijateljica.Samo sa njom razgovaram o tome ponekad.Kada se seti.Kaze kako sam bila hrabra.
Nisam plakala.
Nijednom.
Nisam ga krivila.Nje on bio kriv,vec ja.Ne krivim ga ni danas.Sebi nisam oprostila.Trebalo je...
Razmisljam ponekad,sta bi bilo da je bilo...
Ovako,svaki put kada odem u crkvu ili na groblje,zapalim jednu svecu vise.Za moje nerodjeno dete.
Nedelju dana kasnije dobila sam od njega zlatni lanac.Sa probusenim srcem.Podesno.Njega odavno nema u mom zivotu.Ali lanac ne skidam.Nosim ga oko vrata.Uvek.Da me podseti.Da ne zaboravim.Na greh sto sam ucinila.
Osam dana kasnije bio mi je rodjendan.Osamnaesti.Toliko cekan.Ne slavim.Ni jedan od tada.
Srecan mi rodjendan.
Dobro dosla u svet odraslih.
Secam se osecaja koji me obuzeo kada sam videla dve linije na testu.I kada je lekar potvrdio.Ne postoji rec koja bi mogla da opise to osecanje...blazenstvo mozda,nista ne moze da se uporedi sa tim osecajem.Secam se i izraza njegovog lica kada sam mu rekla.Presrecna,jedva sam cekala da stigne,da mu kazem.Tisina.Cutao je.Dugo.A onda je poceo da govori kako je rano,kako ima vremena.Prvo sam cutala.Onda sam poludela.U sebi.Njega sam samo pitala zasto je insistirao da ne pazimo,onda,ako nije zeleo?!Nije mi odgovorio.Samo mi je jasno stavio do znanja da ga ne zeli.Ili nju.Da od njega ne ocekujem nista.Da ne racunam na to.
Prvo sam nazvala kuci,da se vratim podvijenog repa.Javila se strina.Otac ti je u bolnici.U ustanovi.Dobro.Doci cu.
Otisla sam.Ono sto sam videla....Ma,pusti.Pa sam nazvala majcinu sestru.Rekla je da ne moze da mi pomogne.Onda ocevu.Spustila je slusalicu.Trazila sam izlaz.Nisam ga nasla.Moracu sama.Ali kako?Vec je dvadeseti.Prvog cu morati da dam veci deo plate za kiriju.Nemam ustedjevinu,nemam nista.Razmisljala sam dugo.O domu,usvajanju.Trazila sam izlaz.Nisam ga nasla.Ne pravdam se.Opravdanja nema.
On je rekao da mogu da ga uvalim u nevolju.Da sam maloletna.Da ima vremena.
Nisam nasla resenje.Bila sam trudna 12,5 nedelja.Niko nije hteo da obavi abortus.Konacno sam nasla nekoga.Sama sam ga platila.Pozajmljenim novcem.Doktorka je pitala hocu li totalnu anesteziju.Ne,hocu da vidim.Taj deo mene koji cete odseci.Baciti u djubre.
I danas negde u fioci cuvam taj test,prvi snimak sa ultrazvuka...
Nije bio samnom.Kukavica.Nije imao hrabrosti rekao je.Odveo me do klinike i otisao.Samnom je posla prijateljica,vise njegova nego moja.Danas je moja prijateljica.Samo sa njom razgovaram o tome ponekad.Kada se seti.Kaze kako sam bila hrabra.
Nisam plakala.
Nijednom.
Nisam ga krivila.Nje on bio kriv,vec ja.Ne krivim ga ni danas.Sebi nisam oprostila.Trebalo je...
Razmisljam ponekad,sta bi bilo da je bilo...
Ovako,svaki put kada odem u crkvu ili na groblje,zapalim jednu svecu vise.Za moje nerodjeno dete.
Nedelju dana kasnije dobila sam od njega zlatni lanac.Sa probusenim srcem.Podesno.Njega odavno nema u mom zivotu.Ali lanac ne skidam.Nosim ga oko vrata.Uvek.Da me podseti.Da ne zaboravim.Na greh sto sam ucinila.
Osam dana kasnije bio mi je rodjendan.Osamnaesti.Toliko cekan.Ne slavim.Ni jedan od tada.
Srecan mi rodjendan.
Dobro dosla u svet odraslih.
Ponekad se pitam ko to sprečava prave ljude da se sretnu?