Svecovek
Ističe se
- Poruka
- 2.345
Сматрам да нико у нашој лирици деветнаестог века није аутентичнији наследник Бранка Радичевића од Грчића Миленка. Један песник није сличан другом кад ка подражава, ни кад има са њиме исти речник, теме и облике. Права сличност међу песницима је у њиховој природи и врсти дара, у конгреуентности њихових судбинских мисли и првих осећања. Грчић није наследио целог Радичевића, већ само идиличног. Поезија Грчићева је синоним са идилом, али не са књишком и измишљеном, ни сликама инспирисаним, него живом, истинском идилом, онаквом каква је била у песнику и спољашњем свету. У нашој лирици не би било ни поља, ни кише, ни неба, ни села, ни разговора песничког са њима, да није било Грчића Миленка. Идилу Грчћ није измислио; он се с њом родио, с њом живео, нераздвојен од ње исто онако као од себе самог. Све се стекло да његова поезија и његова проза буду лирске и идиличне, - и његово родно село под окриљем Фрушке Горе, с воденицама на Дунаву и с птицама у шумарку; и куће у зеленилу, у чијим тремовима су га сретале руке и осмеси старица и девојака; и оно што је чуо да у колу певају момци и да на клупама под дрвећем причају шаљивци. У идиличности је његова драж и његова смутња. Да ли се слажете?
