(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
GRAD
Juče, oko 18 sati....prva asocijacija dok sam snimala. Svaki put kad prisustvujem nekoj nepogodi imam sličnu asocijaciju i osećaj užasavajuće bespomoćnosti.
Kao neki važni razbesneli Gospodin
Kome sujeta, prilično zrelih godina, gospodari
(godine zrele donose težinu...mlade, imaju svoju lakoću
rominjajuća Kiša mi izgleda kao mlada Diva, rodna, plodna
a jaka olujna Kiša na gnev povredjenog ega vremešne Gospe)
sasu sav dugogodišnji bes i sav svoj ledeni tovar
što u sebi stvori ga stvarajući sebe ledenog
o posledicama ne misleći
već besom svojim oko sebe sve kidajući.
Priroda je.....kao i ljudi
mnogo ima lica, lepih i ružnih
bes je....nemoć
koja ostavlja tragove na okolini
I kada prodje......tragovi uništenja su tu, zauvek.
Priroda i ljudi....isto a različito
Noć. Ne kasna. Prohladna. Tišina medju opalim laticama i ružama. Bebe spavaju, Maca gleda tv, Maki je izašao. Izadjoh na trem da ispratim naporan dan sa gutljajem-dva vina. Volim to...tu tišinu obučenu u crno. Volim da sama složim dan i sa mirom se ušuškam u san i ruke. Ma kakvo vreme da je, ma koliko da sam umorna, izadjem bar na kratko da danu kažem laku noć.
Dobro je da je grad pao ovde a ne na neke useve, kao što učini razulareni Gospodin u mom Aleksincu, ili bilo gde drugde gde ljudi žive od poljoprivrede. Dobro je...
PS Dobar daaaan......sunčan, lep, nasmejan....i prepun obaveza, ali su lepe
kod mene je bilo nešto malo kiše, ništa više. Ovo je strašno 
ali nije tako strašno....kako ume da bude 
