Gorko-slatki ukus Nišville festivala 2021

[Baudrillard]

Od 1995. godine Niš je grad u kom se jednom godišnje dogodi veliki multikulturalni susret ljubitelja i stvaralaca kvalitetne muzike. Iako ovaj događaj nosi naziv Nišville Jazz Festival, njegovi organizatori se već poslednjih nekoliko godina nikako ne ograničavaju na ovaj žanr pa je publika u prilici da čuje i sjajne rock, reggae, pop, rap, blues, ali i izvođače elektronske muzike.

Sama organizacija stejdževa je nesvakidašnja, s obzirom da su svi programi, osim onog na Earth/Sky Stageu (koji je sam po sebi zanimljiv jer se sastoji od dve bine na kojima se bendovi naizmenično menjaju), besplatni. Zbog ovakve postavke stvari ostale bine na tvrđavi dobijaju prijatan slobodarski karakter i na njima možete sresti sve od penzionera koji su se odlučili za prijatnu večernju šetnju pa zastali da oslušnu šta se dešava, preko dečice s roditeljima koja veselo skaču ispred bina, do fanova koji su se s namerom zaputili kako bi čuli sebi drag bend.

Žurka je na Openu (prvi dan)​

Open Stage je bina s koje ćemo započeti naše putovanje kroz Nišville i to nastupom u Pančevu sastavljenog, a svih strana skupljenog benda Bas i Stega. Ovaj sastav svira svojstvenu kombinaciju raznih rock žanrova koju oplemenjenu elektronikom. Ovaj bend, u ranim večernjim časovima (20:30h), uspeo je da napravi pravu mini žurku. Ne suzdržavajući se da pozovu sve prisutne da se približe, poveli su ih na trens putovanje svojim mantričnim bass deonicama, atmosferičnim gitarama i ritmovima koji su stvarali plemensku atmosferu.

Svi prisutni su izgrali, onako kako im je bend s bine diktirao, a glavni “krivac” za to bio je gitarista i frontmen Gale Vlajić, koji je ovoga puta preuzeo ulogu dirigenta publike, neprestano je animirajući. Ono što se moglo primetiti na ovo koncertu je da će bend na svom novom materijalu krenuti malo drugačijim putem, s još manje gitarskih deonica, s još više elektronike, ali s pevanjem, koje se u prethodnim radovima moglo primetiti tu i tamo. Iako im nikada nije manjkalo komunikacije s publikom, reklo bi se da su tekstovi i pevanje postali njihova dodatna spona s fanovima, koji se sad osim pokretima tela u muzici Bas i Stege mogu pronaći i kroz misli i reči. Sve u svemu, ceo koncert na Openu izgledao je kao jedan emotivan i groovy plesni performans nastao u simbiozi publike i benda.

Sledeći nastup, koji je po rečima organizatora, trebalo posetiti je svirka sastava Stone Groove na glavnom stejdžu. Ipak, usled određenih komplikacija, čovek koji je trebalo da bude zvezda ove večeri, Darryl Jones, basista Rollingstonesa, je otkazao svoje ovogodišnje pojavljivanje pa je bend nastupio bez njega. Ovaj power trio u malo manje od sat vremena svog nastupa predstavio nam je svoj pristup blues i fussion muzici koji odiše prljavim fuzz gitarama, snažnom afričkom gruvu i viskom i glasnim tonovima koji su izlazili iz grla gitariste Jeana-Paula Bourellya. Njihova svirka odisala je velikom količinom uzbudljive buke i konstante ritmične tenzije, ali se u toku nastupa slabo šta menjalo, pa se činilo da je publika kako je nastup odmicao bila sve umornija.

Posle njih su na binu pored izašli Gypsy Kings by Baliardo (koja god to iteracija ove slavne grupe bila). Ovaj nastup može se opisati kao potpuno suvišan, osim s aspekta da se velika količina ljudi sjatila da igra uz jedan te isti ritam, dok je bend zvučao i izgledao kao da je došao da otalja svoje i ide dalje. Ali, bar je lepo što su ove godine organizatori naglasili da se ne radi o pravoj grupi Gypsy Kings. Može se reći da su ovo bile pripreme za ono što će nas sačekati u subotu.

Na glavni stejdž zatim izlazi beogradski sastav Kanda Kodža i Nebojša i za poprilično prepolovljen broj ljudi svira svoj set sačinjen od svojih najvećih hitova. Puno su svirali, Oliver je pričao gotovo manje nego ikada, a prvi redovi su s oduševljenjem dočekivali svaku pesmu. Jedina velika mana ovog nastupa bilo je samo ozvučenje, koje je pravilo problem i na nastupima prethodnih sastava, jer ukoliko se opredeliš da staneš ispred bine, možeš da se oprostiš od polovine zvuka benda koji se reprodukuje na zvučniku s druge strane duple bine. Ali ni to nije moglo toliko da zasmeta KKNu, koji je svoje najvernije fanove na Nisvillu održao na glavnoj bini do samog kraja programa i da bude verovatno hajlajt prve večeri na ovoj bini.

Veliki debakl “pokušaja Hendrixa” i funky popravka (drugi dan)​

Prosto je nemoguće, da kad vam neko kaže da dolazi vrhunski gitarista poput Stanleya Jordana da svira Hendrixa, da se ne zapitate kako će to da zvuči. Jako je malo ljudi koji su uspeli da priđu i blizu tona i izvedbe velikog Jimija, pa se stoga velika količina ove večeri zaputila na glavnu binu kako bi otkrila da li je Stanley baš taj čovek. Odgovor je veoma razočaravajući i veoma kratak – ni blizu. Niko ne kaže da treba da svira potpuno kao Hendrix, ali ono što smo gledali ove večeri, bilo je na momente žalostno. Ton klin gitare je podsećao na zvuk električne kad je svirate bez ikakvog ozvučenja, dok su distorzirani fuzz delovi bili potpuno bez ikakve lucidnosti i haotičnosti. Gledali smo i slušali čoveka koji je sat vremena pokušavao da nam svojim taping skilovima koji jesu virtuozni i tehnički zahtevni prenese Hendrixa, ali problem je što je tu postojalo nula emocije i zanesenosti. Na vokalno izvođenje tek ne treba trošiti reči, jer je bilo u najmanju ruku rečeno – hladno i nezainteresovano.

Ipak, žurku na glavnom stejdžu konačno pokreću The Horny Funk Brothers ft. Hubert Tubbs, kojima ime i više nego stoji. Njihova muzika puna je seksualne tenzije, napetosti, naboja i groova takve snage da noge i kukovi prisutnih nisu mogli ostati mirni ni jednog trena. Old skull fankerica bez premca, muzika u kojoj ne morate da razumete ni reč, ne morate da znate ništa iz muzičke teorije, iskonska energija koju svi nosimo još od davnina to je ono što je trebalo publici na tvrđavi i to je ono što je i dobila od ove neverovatne ekipe. Uuuuuu kako se samo plesalo i ludiralo duž Earth/Sky Stagea, bez potrebe za analiziranjem, čak i bez gledanja u binu, tela su se sama mrdala, a Hubert Tubbs je “ložio” masu svojim sjajnim glasom i plesnim pokretima. Hvala ovom bendu što je svima na sat vremena doneo osećaj bezbrižnosti, takav da im glavni problem bude koji novi plesni pokret da izvedu.

Plesni podijum ispred glavnog stage nastavlja da gori uz Sevdah Baby Live i Ivanu Vladović. Sevdah Baby stvarno pravi sjajnu klubsku muziku u studijskim uslovima, ali za pravi utisak o njegovom stvaranju ipak treba čuti kako to sve zvuči s bendom. Sve na ovom koncertu bilo zategutno, lucidno, duhovito, spontano, a energija koju je doneo prethodni sastav se samo prenela na prisutne koji su slušali Sevdah Baby.

Ivana Vladović je sjajno komunicirala s publikom kako svojim sjajnim i tačnim pevanjem, tako i kratkim pričama između pesama kada je na oduševljenje publike otkrila da je rođena u Nišu, do maskiranja u toku numere “Policijski čas” kad je stavila pandurske cvikere i kapu. Sjajno zatvaranje glavne bine drugog dana uz hitove “Izvini dušo izvini”, “Ljubi me brzo žurim”, “Shemsah Groove” i ostale dobro poznate hitove iz njihovog opusa.

 

[Baudrillard]

Psihodelija, prog, rap, opštenarodno veselje i rokenrol (treći dan)​

Priču o trećem danu ponovo počinjemu u ranim večernjim časovima (19:30h) s Open stagea gde je nastupio niški sastav Bohemija. Ova psychedelic pop folk rock skupina uspela je da iako je nastupila veoma rano okupi pristojan broj uživaoca svoje muzike. Iako studijski zvuče dosta mirno i pitomo, na ovom nastupu su dobili i veoma primetnu oštricu koja je presekla njihov poletan i zanesenjački zvuk. Aranžmani pesama u muzičkom smislu su poprilično zreli, ali u vokalnim deonicama umeju da budu previše repetativni.

Sjajno je što ekipa koristi vokalne harmonije koje se savršeno uklapaju u njihov hipi fazon, ali veliki problemi nastaju kad su one nedovoljno precizne. Ideje su u tom pogledu sjajne, ali je potrebno još malo vežbe kako bi i realizacija bila na nivou. Što se tiče gorepomute oštrice, ona dolazi pretežno iz snažnih udaraca bubnjara Milana Stoiljkovića i violine Dimitrija Mandića čiji svaki upliv u kompoziciju je bilo nemoguće ne primetiti. Bilo kako bilo, veoma prijatan početak prve večeri uz muziku benda Bohemija.

Selimo se na glavnu binu. Uprkos očekivanjima publike, nastup legendarnog makedonskog benda Leb i Sol pretežno je bio neslušljiv zbog tehničkih problema za koje su po svemu sudeći bili krivi tonci i tehničari na bini. Pojačalo Dimitra Božikova prekidalo je tokom dve trećine nastupa, da bi tek na poslednjih par pesama tehnička ekipa odlučila da pojačalo na bini zameni, čime je problem otklonjen. Međutim, to je bio samo jedan od problema, a jedini koji je otklonjen. Ostali, poput bubnja koji je pucao sve vreme ostali su do samog kraja. Bend se tokom čitavog nastupa trudio da profesionalno iznese celokupnu set listu, međutim ostao je gorak ukus jer se očekivalo da ovo bude highlight treće večeri Nišvila.

Dok je Leb i Sol prezentovao svoju viziju progresive rocka, a na Openu Šinobusi svirali svoj punk bluz, na hip hop bini je nastupao Škabo, mnogima poznat iz sastava Beogradski Sindikat. Iz nekog razloga njegov nastup je pomeren za sat ranije nego što je bilo navedeno na satnici, pa je možda neki broj fanova ostao i uskraćen. Škabo poseduje izrazito dobar flow, premasne i premoćne matrice, ali njegov glavni adut je ipak posvećeno uspostavljanje veze s publikom.

Najinteresantniji momenat nastupa je bilo predstavljanje nove pesme, nastale verovatno pre samo nekoliko dana, koja kao glavnu temu ima ekologiju, odnosno konkretno, zagađenje vazduha u Beogradu. Škabo ovu numeru iznosi na veoma tragi-komičan način tako što umesto refrena pušta “Vazduh koji dišem” od Cece na koji dodaje “šta će meni to”. Veoma direktna, nedvosmislena pesma, pravo u glavu. Nažalost, veliki deo nastupa ipak nije odisao ovakvim humanim idejama, već na momente i izrazitim nacionalističkim (neki bi rekli patriotskim, ali ipak ne) temama, na koje je jedan deo publike reagovao s odobravanjem, dok je drugi odlučio da se ipak povuče na neki drugi stejdž.

A sad “glavna zvezda festivala” i dobitnik nagrade “Šaban Bajramović” – Goran Bregović i njegov Orkestar za svadbe i sahrane. Čudno je uopšte bilo pratiti dešavanja na ovom nastupu. Od samog početka sve je bilo jako čudno – mikrofon kojim je trebalo da bude najavljeno uručenje nije radio, zatim je sam čin nagrađivanja izazvao različite reakcije, neki su ga zasipali uvredama, dok su drugi aplaudirali. Zatim sam nastup, koji je privukao verovatno najbrojniju publiku ove godine, zaista nije bio ništa više od opštenarodnog veselja.

Velika je greška samog festivala što je za malo medijske pažnje, bio spreman na senzacionalizam i tabloidizaciju dovođenjem Gorana Bregovića. Neko će probati da vas slaže da i tu ima nekog džeza provučenog kroz taj njegov “gaserski” etno i karijeru većinski obeleženu hitovima za koje je platio i novčane kazne jer ih je “pozajmio” od ostalih umetnika (jedan od njih je i sam Šaban Bajramović), ali ne dajte se zavarati.

Posle Bregovića nastupila je Tanja Jovićević sa svojim bendom i pokazala kako i s svoje 54 godine može suvereno da vlada velikom binom. Takođe, Tanjin bend je sjajno izneo sve pesme i proveo nas kroz njenu dugogodišnju karijeru u bendovima koje je predvodila, ali i onima gde se pojavljivala u službi glavnog vokala. Tanjin glas s godinama postaje sve bolji, sve hrapaviji i sve iskreniji, a lepo je bilo i videti da ponosno nosi i svoje bore. Tanja je i dalje žena zmaj i uprkos godina i potrebi da povremeno sedne na bini kako bi odmorila premoćno je iznela sve pesme iz repertoara i snažno zalupila vrata glavne bine u trećoj večeri.

Žurka je na Openu vol.2 (četvrti dan)​

Open stage je mesto s kog u 19:30h počinje naša priča i o poslednjem danu Nišville Jazz Festivala. Niški bend Prljave Sestre, koji čak s gorepomutom Bohemijom deli dva člana na bini i jednog za miks pultom, predstavio je svoj zvuk pretežno oslonjen na garažni rock s primesama alternativnog rocka. Njihov nastup bio je veoma dinamičan, zbog samog karaktera njihovih pesama, od kojih jedne zvuče prljavo, bezobrazno i groovy, dok se s druge strane kriju lagane alternativne vožnje predvođene melodičnom gitarom i glasom frontmena Miloša Pavlovića. Zvuk je u toku nastupa, kao i kod većine bendova na ovoj bini, bio za klasu bolji nego na mainu. Sve se lepo čulo, sve je bilo dovoljno glasno, a videlo se i da sam bend može neometano uživa i plovi svojim pesmama. Lepo je bilo videti kako uz njigove pesme uživaju i najmlađi i najstariji posetioci – deca su veselo skakala ispred bine, dok su stariji zadovoljno sedeli u svojim stolicama i klimali glavama s odobravanjem.

Party se nastavlja uz Sanu Garić i njen bend koji su prisutnima pretežno svirali svoje aktuelne singlove. Sjajno je bilo konačno čuti uživo čuti pesme “Prirodno”, “Deo Sebe” i “Ovaj put”, ali i starije numere poput “Reč iz filma”. Na početku je bilo malih tehničkih problema usled glasnoće Saninog vokala, ali nakon što se to popravilo sve je teklo kao po loju. Bratski dvojac Miki Ristić i Dušan Ristić se sjajno uklapa u Sanine pesme – Miki je tu da bassom pokrene na ples, dok Dušan savršeno doprinosu stvaranju omamljujuće atmosfere. Može se reći da je Sana jedan od retkih umetnika koji je iz prošle godine izašao s pregršt novih pesama i pre svega pesmama koji donose nešto novo njenom zvuku. Takođe, na Nišvilleu se videlo da pesme jako dobro rade i u izvođenju uživo – ljudi su spontano igrali, klinci i dalje neobuzdano skakali ispred bine, a fanovi u prvim redovima zajedno sa Sanom pevali pesme.

Ono što je većina posetilaca na Open Stage čekala da čuje ove večeri je nastup moćne trojke nastale u Prištini, sada stacionirane u Kragujevcu. Reč je o Popečiteljima, jednom od bendova s ovih prostora sa najstamenijim gruvom, bassom koji slapovanjem pomera utrobu i gitarom koja šeta kroz funk, rock i orijentalnu muziku. Može se reći da je ovo veče na Openu bilo veče braće s obzirom da su braću Ristiće na bini zamenila braća Saša (gitara) i Goran (bass) Furunović. Od skora na poziciji bubnjara ovog benda nalazi se Dušan Lazić, nekima poznat i kao bubnjar benda Larska.

Ova trojka je ukratko rečeno razvalila binu Open stagea “izrešetavši” publiku i nateravši je da skače ispred bine kao po vrućem pesku. Čak se dogodila i jedna mini-šutka, a na kraju i bis i poziv na još jedan koji se nažalost nije desio. Kakvo brzinsko šamaranje niške publike, koja nije mogla da ostane imuna na mirise juga kombinovane s fankom. Gitarista Saša je mnogo interesanta pojava u kojoj se istovremeno sklapaju nadrkanost, smisao za humor i neverovatna sposobnost “manipulacije” publikom uz samo par neartikulisanih uzvika na mikrof, mahanja rukom i “dobro veče” između gotovo svake pesme.

Hedlajner poslednjeg dana na glavnoj bini bio je reggae zvezda sa Jamajke Anthony B s bendom House of Riddim. Jamajčanin je svojoj pozitivnom energijom, sjajnim koketiranjem s publikom i neprestanom jurnjavom i skakanjem po bini, kao nijedan izvođač pre njega, publici na Nišvilleu pokazao zašto je jedan od najznačanijih izvođača u reggea muzici današnjice.

Kad se sve sabere​

Nišville je ove godine doveo do velike podeljenosti stavova što po tome ko će nastupati, što po tome kakvi su bili nastupi velikih zvezda, što po tome što nigde zvanično nije otkazan nastup sastava Earth Wind & Fire koji je trebalo da otvore ovogodišnje izdanje festivala. Ono što ipak ostaje glavni utisak po tome koliko su kvalitetni bili nastupi kojih izvođača, možda bi organizatori trebalo ozbiljnije da razmisle da neke od sjajnih muzičara koji su ove godine činili program Open stage hrabro izvedu na glavnu binu, kao i da prestanu da prave zabavu za široke narodne mase ukoliko već sebe predstavljaju kao festival koji “strpljivo neguje prefinjen muzički ukus pojedinaca“. Bilo je fenomenalih nastupa i bendova, atmosfera je bila prijatna i opuštajuća, ali prosto ti neki momenti ruše kulu od karata i čine da posle ovog festivala većina posetilaca oseća gorko-slatki ukus u ustima i da ne može sa sigurnošću reći da li je, kad se sve sabere, uživala ili ne.

Mladen Milošević

 

[Damian Stark]

Niš ima festival muzičke kulture za razliku od drugih festivala.