Не кажу џабе „Рукопис предвиђа“. Рукопис предвиђа и када се пише о прошлости, и када се бележи садашњост, рукопис увек предвиђа будућност. Своје рукопишуће и рукотворене радове ми смо одувек верно чували.Умногостручили смо своје духовно благо, вековима сакупљано, као рибар кад плете своју мрежу, ми смо плели аорте нашег алевог косовског срца, и такво наше срце је куцало као што звона звоне на Грачаници, како је наша чувена песникиња Десанка говорила.
Крвава бајка поново одјекује Србијом, крвава бајка о извађеним дечијим очима.
Време истиче као песак у пешчанику, и кажу да нам је једино преостало да се боримо за време, јер кажу да смо доста година изгубили и да више не можемо да чекамо. У своје руке узели су САТ уместо КОМПАСА и почели да нас воде на пут за нигде. И као изгубљени у простору и времену трчимо од сопствене сенке и хватамо силуете привидних кула у ваздуху.
Ово су времена брзих ручкова и спорих варења, великих састанака и ситних речи, широких осмеха и површних односа, великих пара и ситничавих добробити, великих интереса и малих идеала, ово су времена подсетника и заборављених, круне од злата и венца од трња, слављених па крунисаних и понижених па згажених. Баш као у оној реченици: „У ритму Вавилона града, ја ходам и падам и ходам и падам“. Али није срамота пасти, срамота је не дићи се. Срби никад нису били народ који остаје да лежи, они ће и када умиру непријатеља пљунути у лице! Полазећи од оне изреке: „Ако ти се земља љуља, држи се за небо“, тако су се Срби увек у невремену држали за небо и Бога. …“. И увек се српски народ некако вековима дизао, држећи се за то небо. Па тако ће и овај пут, Српски народ васкрснути на неки будући УСКРС исто као што је свој страдалнички пут прешао као Христос на овом садашњем ускрсу.
Некада давно, чула сам једну причу о умирању и сахрани птице, које не могу да се сетим у целости, али сећам се последње поуке из те приче која каже:
„Живот је вечан. Умиру само птице“.
Крвава бајка поново одјекује Србијом, крвава бајка о извађеним дечијим очима.
Време истиче као песак у пешчанику, и кажу да нам је једино преостало да се боримо за време, јер кажу да смо доста година изгубили и да више не можемо да чекамо. У своје руке узели су САТ уместо КОМПАСА и почели да нас воде на пут за нигде. И као изгубљени у простору и времену трчимо од сопствене сенке и хватамо силуете привидних кула у ваздуху.
Ово су времена брзих ручкова и спорих варења, великих састанака и ситних речи, широких осмеха и површних односа, великих пара и ситничавих добробити, великих интереса и малих идеала, ово су времена подсетника и заборављених, круне од злата и венца од трња, слављених па крунисаних и понижених па згажених. Баш као у оној реченици: „У ритму Вавилона града, ја ходам и падам и ходам и падам“. Али није срамота пасти, срамота је не дићи се. Срби никад нису били народ који остаје да лежи, они ће и када умиру непријатеља пљунути у лице! Полазећи од оне изреке: „Ако ти се земља љуља, држи се за небо“, тако су се Срби увек у невремену држали за небо и Бога. …“. И увек се српски народ некако вековима дизао, држећи се за то небо. Па тако ће и овај пут, Српски народ васкрснути на неки будући УСКРС исто као што је свој страдалнички пут прешао као Христос на овом садашњем ускрсу.
Некада давно, чула сам једну причу о умирању и сахрани птице, које не могу да се сетим у целости, али сећам се последње поуке из те приче која каже:
„Живот је вечан. Умиру само птице“.
