“Lalalalallalalla” .... „Ćas ćus trt mrt lalallalalalal“ pevao je Goranče dok je prao sudove. Mehurići od sapunice leteli su svuda oko njega, i kad mu je jedan poleteo ka nosiću i uradio u njega, Goranče poče da se kikoće, kao najlepša ptičica!
Pijukao je tako Goranče i prao sudove. Kad odjednom, nešto poče da se migoji iz otvora sudopere! Beše to neki crv, velikih očiju ali malog srca. Izadje on tako, sasvim polako, i reče nekako:
„Ti si Goran Jakovljević, zar ne Goranče?“
Goranče, širom otvorenih očiju iza zlatnih naočara, klimnu glavom, držeći veliki tanjir prislonjen na grudi.
„Pročitao sam tvoju knjigu. Veoma mi se dopada. Poslao me je moj šef, don Karabadjo. Kaže, oće da mu napišeš novu knjigu, „Devojčica prepelica“, misliš li da to možeš?“
Goranče, još uvek iznenadjen, i po malo uplašen klimnu nekoliko puta glavom, pa ču jedno „PUF“ i crvića nestade.
Stade Goranče, ne zna šta da radi. Onda uze olovku, i naošrti je pa poče da čačka nos. On je iz svog nosa uvek izvlačio najbolje ideje. Čačkao je dugo dugo, zavirivao u svaki skriveni kutak svoga kovčežića punog muzike, duge, boja, šarenila, obraza rumenila, i kočano uhvati jednu malu devojčicu, obavi je oko grafita, i poput magičnog štapića, poput špageta na viljušci, izvuče napolje!
Ona počne piskati „Molim te molim te, čiko, nemoj da me povrediš!“. A Goranče reče „Ne brini se mala devojčice, samo želim da budemo prijatelji.“
Onda je Goranče odveo svoju malu patuljčicu u poslastičaru i jeli su kolače i bili su srećni i zadovoljni.
simpaticno...
))