- Poruka
- 228.030
-
- Popularno:
- Biti drugi ili druga
- Jutrić,kafica ,drkica
- Austrijanci gledaju snimke s...
- Srbija izdaje 100.000 radnih dozvola:...
- Zasto bezpogovorno usvajanje nekih...
- Ukida se jedna od najpoznatijih emisija...
- Kako zaustaviti nesnosnu buku sa...
- Horor scenario nakon izbora
- BiH postaje jedina država u Evropi i...
- Đokić razgovarao sa britanskim...
Goran Tadić - kompozitor, kantautor, pisac
- Začetnik teme Mala sanjalica
- Datum pokretanja
...indigo child...
stubborn heart
- Poruka
- 9.748
Čekam da se probudiš
/Goran Tadić/
Čekam da se probudiš, da mi počne dan,
da pričaš šta smo sanjali,
da mi kažeš šta ću jesti,
da izneseš plan za današnji dan (i život uopšte),
da ljubiš moje poljupce,
da me tešiš što mi od sinoć nedostaješ,
da se praviš važna što te volim
i da pitaš da li te volim,
da pitaš šta sam radio dok sam spavao,
da pričaš, pričaš, pričaš,
dok ja ćutim, ćutim, ćutim,
da oživiš moj život,
da me osmisliš
i pokažeš zašto volim da se budim otkad te imam.
/Goran Tadić/
Čekam da se probudiš, da mi počne dan,
da pričaš šta smo sanjali,
da mi kažeš šta ću jesti,
da izneseš plan za današnji dan (i život uopšte),
da ljubiš moje poljupce,
da me tešiš što mi od sinoć nedostaješ,
da se praviš važna što te volim
i da pitaš da li te volim,
da pitaš šta sam radio dok sam spavao,
da pričaš, pričaš, pričaš,
dok ja ćutim, ćutim, ćutim,
da oživiš moj život,
da me osmisliš
i pokažeš zašto volim da se budim otkad te imam.
Branko Lori
Zaslužan član
- Poruka
- 107.995
Branko Lori
Zaslužan član
- Poruka
- 107.995
Gde si...?
Gde si kad mi je potrebno rame za ćutanje,
kad su mi potrebni prsti za igranje s mojim prstima,
kad mi je potreban melem od usana na najbolnijem delu duše,
kad je potreban mirotvorac između mene i ostatka sveta
i kad nemam potrebu za bilo čim, jer nemam s kim?
Gde god da si,
znam da tražiš rame za ćutanje,
prste za igranje sa svojim prstima,
melem od usana za najbolniji deo duše,
mirotvorca između sebe i ostatka sveta
i znam, još kako znam
da nemaš potrebu za bilo čim,
jer nemaš s kim.....
(Goran Tadic)
Gde si kad mi je potrebno rame za ćutanje,
kad su mi potrebni prsti za igranje s mojim prstima,
kad mi je potreban melem od usana na najbolnijem delu duše,
kad je potreban mirotvorac između mene i ostatka sveta
i kad nemam potrebu za bilo čim, jer nemam s kim?
Gde god da si,
znam da tražiš rame za ćutanje,
prste za igranje sa svojim prstima,
melem od usana za najbolniji deo duše,
mirotvorca između sebe i ostatka sveta
i znam, još kako znam
da nemaš potrebu za bilo čim,
jer nemaš s kim.....
(Goran Tadic)
Branko Lori
Zaslužan član
- Poruka
- 107.995
Odavno me nisi budila
/Goran Tadić/
Došla si da naplatiš, ili da vratiš dug?
Zar smo dužni nakon onolikog davanja?
Ni sanjao nisam da ćeš doći da me budiš.
Nije nam ovo trebalo.
Hajde, vrati se da me uspavaš,
budan ne smem ostati,
mogao bih nam učiniti nešto nažao.
Pokvarila si noć,
sutra ću besno u ogledalu
razdvajati svoje od tvojih crta lica
i pitati se ima li na meni ičeg lepog što nije tvoje.
Kad si već došla da me budiš, zašto nisi ostala?
Mogla si mi stihove pisati, odavno nisi,
mogao sam se nasmejati, odavno nisam,
mogao sam zaplakati, odavno nisam…
Pobegla si, misleći da te neću prepoznati?
Ko bi me, osim tebe, budio, ludo jedna?
Jesi li me probudila čim si došla,
ili si mi, kad si već tu, trepavicama usne zagolicala
da bi se smejala mojim glupim grimasama?
Jesi li me bar na tren, kad već niko ne gleda,
ponovo zavolela?
Vidiš da nije dobro što si me budila?
Pričam gluposti.
Znam da si došla samo da bi se osvetila
za sva moja buđenja.
/Goran Tadić/
Došla si da naplatiš, ili da vratiš dug?
Zar smo dužni nakon onolikog davanja?
Ni sanjao nisam da ćeš doći da me budiš.
Nije nam ovo trebalo.
Hajde, vrati se da me uspavaš,
budan ne smem ostati,
mogao bih nam učiniti nešto nažao.
Pokvarila si noć,
sutra ću besno u ogledalu
razdvajati svoje od tvojih crta lica
i pitati se ima li na meni ičeg lepog što nije tvoje.
Kad si već došla da me budiš, zašto nisi ostala?
Mogla si mi stihove pisati, odavno nisi,
mogao sam se nasmejati, odavno nisam,
mogao sam zaplakati, odavno nisam…
Pobegla si, misleći da te neću prepoznati?
Ko bi me, osim tebe, budio, ludo jedna?
Jesi li me probudila čim si došla,
ili si mi, kad si već tu, trepavicama usne zagolicala
da bi se smejala mojim glupim grimasama?
Jesi li me bar na tren, kad već niko ne gleda,
ponovo zavolela?
Vidiš da nije dobro što si me budila?
Pričam gluposti.
Znam da si došla samo da bi se osvetila
za sva moja buđenja.
Branko Lori
Zaslužan član
- Poruka
- 107.995
Dušo moja... Ne kažem tebi, mila,pokušavam svoju dušu da dozovem,da sednemo i porazgovaramo, kao da smo odrasli, kao da nam nije ništa,kao da se nismo rastajali,da je pitam da li se umorila od umora,da li mi zamera, ili će mi reći hvala,što sam joj tebe priredio.Srce moje... Ne kažem tebi, mila,ponekad srce nazovem tvojim imenom,da ne misli, sada kada mi ne treba, da sam ga zaboravio.Kako da ga, nakon tebe, zaboravim?Srećo moja... Ne kažem tebi, mila,prizivam prošlo vreme sa četiri lista,tek da proverim jesam li sanjao to što sam sa tobom doživeo.Ljubavi moja... Ne kažem tebi, mila,već osećanju, koje mi ne dâ da ne osećam,tera me da živim i kad mi se ne živii da tragam za odgovorom na pitanjeza kojim još uvek bezuspešno tragam.Živote moj... Tebi kažem, mila.
Tea
Veoma poznat
- Poruka
- 12.966
LJUBAVNO PISMO
Lakše je otići, nego ostati,
al’ teži je teret praznine od tereta ljubavi,
zato, umesto oproštajnog,
pišem ljubavno pismo.
Dosta je bilo odlazaka nikuda.
I kada dođe vreme da moram da odem
otići ću tako da ostanem u tebi.
Od tebe se ne odlazi, ti si cilj.
Za mene si rođena, za tebe ću umreti,
ali ne smem i neću dok te ne usrećim,
dok ti ne pružim sve ono
o čemu si kao devojčica sanjala,
a ne bi ti se ostvarilo ni da si princeza.
Nema tog metka kog se ovo srce plaši,
al’ ja ću čast, tvoju i svoju, braniti životom,
spektakularnijim od bilo koje smrti.
Više se ne osvrćem, jer si ispred mene,
moj si vodič, ja čuvar tvojih leđa.
Ostaću uz tebe, jer mi se živi,
živi mi se, jer mi se voliš,
voliš mi se, jer se voliš lepše no iko
i ne želim da saznaš i ti
da je teret praznine teži od tereta ljubavi.
Goran Tadić
Lakše je otići, nego ostati,
al’ teži je teret praznine od tereta ljubavi,
zato, umesto oproštajnog,
pišem ljubavno pismo.
Dosta je bilo odlazaka nikuda.
I kada dođe vreme da moram da odem
otići ću tako da ostanem u tebi.
Od tebe se ne odlazi, ti si cilj.
Za mene si rođena, za tebe ću umreti,
ali ne smem i neću dok te ne usrećim,
dok ti ne pružim sve ono
o čemu si kao devojčica sanjala,
a ne bi ti se ostvarilo ni da si princeza.
Nema tog metka kog se ovo srce plaši,
al’ ja ću čast, tvoju i svoju, braniti životom,
spektakularnijim od bilo koje smrti.
Više se ne osvrćem, jer si ispred mene,
moj si vodič, ja čuvar tvojih leđa.
Ostaću uz tebe, jer mi se živi,
živi mi se, jer mi se voliš,
voliš mi se, jer se voliš lepše no iko
i ne želim da saznaš i ti
da je teret praznine teži od tereta ljubavi.
Goran Tadić
- Poruka
- 36.308
Kada rešim da te volim manje
Kada rešim da te volim manje,
iznesem te iz srca na vazduh.
Pitaju zašto držim ispružen dlan.
“Kaplje”, kažem, “izgleda da će kiša”,
a ne mogu da te se nagledam,
pre no što te vratim na mesto.
“Baš ne umeš da je ne voliš?”, pitaju.
Baš ne umem.
Goran Tadić
Kada rešim da te volim manje,
iznesem te iz srca na vazduh.
Pitaju zašto držim ispružen dlan.
“Kaplje”, kažem, “izgleda da će kiša”,
a ne mogu da te se nagledam,
pre no što te vratim na mesto.
“Baš ne umeš da je ne voliš?”, pitaju.
Baš ne umem.
Goran Tadić
- Poruka
- 36.308
Čitaš me kao pesmu
Čitaš me kao pesmu,
kada se pravim da sam već umro
da ne bi strepela od mog srca,
da misliš da si izvan njegovog domašaja.
Ne umem da se sakrijem iza tri tačke,
koje nas na najbolji način opisuju.
Zapišem ih kao zvezde,
misleći da će te svetlucanjem zavarati,
da ćeš nekog drugog u njima prepoznati,
ali ti tako lepo umeš da čitaš,
milina te izmisliti i zamisliti.
Čitaš me kao pesmu,
ali me ne zagrliš kada me pročitaš,
kako to inače pesmama činiš,
samo preletiš pogledom preko uspomene
i sve ti je kristalno jasno, kao da me razumeš.
Kada me pročitaš, uspavam u tebi
ono što se probudi dok čitaš ljubavne pesme.
Ipak, čitaš me, jer na pesmu ličim.
Razmažen sam, patetičan, knjezav,
pokidan na strofe, stihove, reči i slova.
Napamet me znaš, al’ iznova me čitaš,
tražeći slovne greške,
dokaz da mi je srce bilo brzopleto.
“Zanš da te ojš uevk lovim... ovaj...”
Zbog tebe se pišem, da ti osmeh izmamim,
da me recituješ, sričeš, da me ne zaboraviš,
da me na jastuk prepišeš i po meni dišeš,
da se čudiš, kada me nesvesno citiraš,
kako to da se ničeg boljeg nisi setila.
Još uvek se pišem, mada mi srce drhti,
hladno je kao zemlja.
Odlučio sam da budem pesma,
tako ću živeti duže od sebe,
takvog ćeš, bar ponekad,
pokušati da me razumeš.
Upiješ me očima, pa se zagrcneš,
kada svoje reči prepoznaš u mojim.
Baš tako nekako htela si da opišeš
nekoga koga ćeš čitati dok si živa.
Čitaš me kao pesmu,
kada se pravim da sam već umro
da ne bi strepela od mog srca,
da misliš da si izvan njegovog domašaja.
Ne umem da se sakrijem iza tri tačke,
koje nas na najbolji način opisuju.
Zapišem ih kao zvezde,
misleći da će te svetlucanjem zavarati,
da ćeš nekog drugog u njima prepoznati,
ali ti tako lepo umeš da čitaš,
milina te izmisliti i zamisliti.
Čitaš me kao pesmu,
ali me ne zagrliš kada me pročitaš,
kako to inače pesmama činiš,
samo preletiš pogledom preko uspomene
i sve ti je kristalno jasno, kao da me razumeš.
Kada me pročitaš, uspavam u tebi
ono što se probudi dok čitaš ljubavne pesme.
Ipak, čitaš me, jer na pesmu ličim.
Razmažen sam, patetičan, knjezav,
pokidan na strofe, stihove, reči i slova.
Napamet me znaš, al’ iznova me čitaš,
tražeći slovne greške,
dokaz da mi je srce bilo brzopleto.
“Zanš da te ojš uevk lovim... ovaj...”
Zbog tebe se pišem, da ti osmeh izmamim,
da me recituješ, sričeš, da me ne zaboraviš,
da me na jastuk prepišeš i po meni dišeš,
da se čudiš, kada me nesvesno citiraš,
kako to da se ničeg boljeg nisi setila.
Još uvek se pišem, mada mi srce drhti,
hladno je kao zemlja.
Odlučio sam da budem pesma,
tako ću živeti duže od sebe,
takvog ćeš, bar ponekad,
pokušati da me razumeš.
Upiješ me očima, pa se zagrcneš,
kada svoje reči prepoznaš u mojim.
Baš tako nekako htela si da opišeš
nekoga koga ćeš čitati dok si živa.
- Poruka
- 36.308
Kao ljubav
Bila si prelepa, kao ljubav,
ja duhovit, kao ljubav,
ti preslatka, kao ljubav,
ja preosetljiv, kao ljubav,
ti predobra, kao ljubav,
ja nemoguć, kao ljubav.
Bila si zbunjena, kao ljubav,
ja slatkorečiv, kao ljubav,
ti čarobna, kao ljubav,
ja besmislen, kao ljubav.
Bila si i ostaćeš kao ljubav,
sve dok ne nestanem, kao ljubav.
Bila si prelepa, kao ljubav,
ja duhovit, kao ljubav,
ti preslatka, kao ljubav,
ja preosetljiv, kao ljubav,
ti predobra, kao ljubav,
ja nemoguć, kao ljubav.
Bila si zbunjena, kao ljubav,
ja slatkorečiv, kao ljubav,
ti čarobna, kao ljubav,
ja besmislen, kao ljubav.
Bila si i ostaćeš kao ljubav,
sve dok ne nestanem, kao ljubav.
- Poruka
- 36.308
Dva – tri minuta
Ljuta si na sebe,
jer ti nedostajem, prznice mala.
Nedostajem i sebi
otkad smo sazvežđe podelili,
pa svako gazduje svojom samoćom.
Budalo jedna, nemaš pojma
koliko te volim, ovako budalast.
I drugi su blesavi, al' ne umeju k'o ja
da lepo popričaju sa tobom kada te nema,
ni da poskakuju trotoarom, u pokušaju
da usklade korak sa tobom, nevidljivom.
Žao mi što nisi tu,
da vidiš kako je lepo sa tobom.
Ja samo mislim da nisi tu,
zato i ne volim da mislim,
jer znam da si tu.
Ne marim što svet misli
da pričam sâm sa sobom.
Nije do mene, već do sveta.
Nema svet oko za tebe.
Ne bih da uvredim nekog,
al' nije ti svet dorastao.
Svet zanima imaš li miraz i čija si,
a meni jedino važno što si moja.
Neće biti da nisi tu.
Da je tako, prvo što bih uradio – umro bih,
a ostalo natenane, pa dokle doguram.
Ne bih tek tako pustio da odeš kod sebe.
Jedino ako sam se pokvario,
pa ne umem, k'o što umem, da te volim.
Sve mi liči da umem, kao prvog dana.
Evo, mogu ti prepričati srce,
ako imaš dva – tri milenijuma vremena.
Čekaj, samo da mi srce uzme vazduh,
veliki je tremaroš kad izađe pred publiku.
Samo ću dva - tri minuta da odmorim od tebe,
dok u kafani preko puta popijem nešto protiv sebe.
Sitne ću pare da brojim, a državu da psujem,
posle ću opet da te volim, a to znači da tugujem.
Baš se radujem što mi dosađuješ.
Odavno bi otišla,
da ti nije lepo kod mene.
Svako voli da se ušuška u toplo,
da lenčari i bude mažen,
da sluša pesmu za laku noć
i bajku za dobro jutro.
Di si pošla, skitaro jedna?
Na prvom ćošku bi se setila
da si nešto zaboravila,
pa bi se brže – bolje vratila,
dok mi se srce ne ohladi
(ne bi, al' bi brinula, kao da ga ne znaš).
Ne bi ti umela o sebi da brineš,
k'o što brinem ja,
zato je bolje da budeš tu gde nisi,
da svi vide to što samo oni ne vide.
Je l' ti smeta što te volim?
Znam da i bez mene imaš briga preko glave,
al' sve mislim neće biti da sam ti ja najveća.
Ako smetam, mogu da odem na neko vreme,
da vidimo kako bi nam bilo bez mene.
Samo ću dva - tri minuta da odmorim od tebe,
dok u kafani preko puta popijem nešto protiv sebe.
Sitne ću pare da brojim, a državu da psujem.
Posle ću opet da te volim, a to znači da tugujem.
Goran Tadić
Ljuta si na sebe,
jer ti nedostajem, prznice mala.
Nedostajem i sebi
otkad smo sazvežđe podelili,
pa svako gazduje svojom samoćom.
Budalo jedna, nemaš pojma
koliko te volim, ovako budalast.
I drugi su blesavi, al' ne umeju k'o ja
da lepo popričaju sa tobom kada te nema,
ni da poskakuju trotoarom, u pokušaju
da usklade korak sa tobom, nevidljivom.
Žao mi što nisi tu,
da vidiš kako je lepo sa tobom.
Ja samo mislim da nisi tu,
zato i ne volim da mislim,
jer znam da si tu.
Ne marim što svet misli
da pričam sâm sa sobom.
Nije do mene, već do sveta.
Nema svet oko za tebe.
Ne bih da uvredim nekog,
al' nije ti svet dorastao.
Svet zanima imaš li miraz i čija si,
a meni jedino važno što si moja.
Neće biti da nisi tu.
Da je tako, prvo što bih uradio – umro bih,
a ostalo natenane, pa dokle doguram.
Ne bih tek tako pustio da odeš kod sebe.
Jedino ako sam se pokvario,
pa ne umem, k'o što umem, da te volim.
Sve mi liči da umem, kao prvog dana.
Evo, mogu ti prepričati srce,
ako imaš dva – tri milenijuma vremena.
Čekaj, samo da mi srce uzme vazduh,
veliki je tremaroš kad izađe pred publiku.
Samo ću dva - tri minuta da odmorim od tebe,
dok u kafani preko puta popijem nešto protiv sebe.
Sitne ću pare da brojim, a državu da psujem,
posle ću opet da te volim, a to znači da tugujem.
Baš se radujem što mi dosađuješ.
Odavno bi otišla,
da ti nije lepo kod mene.
Svako voli da se ušuška u toplo,
da lenčari i bude mažen,
da sluša pesmu za laku noć
i bajku za dobro jutro.
Di si pošla, skitaro jedna?
Na prvom ćošku bi se setila
da si nešto zaboravila,
pa bi se brže – bolje vratila,
dok mi se srce ne ohladi
(ne bi, al' bi brinula, kao da ga ne znaš).
Ne bi ti umela o sebi da brineš,
k'o što brinem ja,
zato je bolje da budeš tu gde nisi,
da svi vide to što samo oni ne vide.
Je l' ti smeta što te volim?
Znam da i bez mene imaš briga preko glave,
al' sve mislim neće biti da sam ti ja najveća.
Ako smetam, mogu da odem na neko vreme,
da vidimo kako bi nam bilo bez mene.
Samo ću dva - tri minuta da odmorim od tebe,
dok u kafani preko puta popijem nešto protiv sebe.
Sitne ću pare da brojim, a državu da psujem.
Posle ću opet da te volim, a to znači da tugujem.
Goran Tadić
- Poruka
- 36.308
Moje
Ti si naslov svih mojih misli,
moj horoskopski znak,
moj svet i veza sa svetom,
moja svaštara, moj nedostatak,
opravdanje za sve
i podsetnik da imam srce.
Moj si filter za vodu i vazduh,
krema protiv bora, vez na jastučnici,
namazana strana hleba i meda
i moje nebo sa pratećim objektima.
Moj si redovan i vanredni let,
ekstazi i bensedin,
moja dioptrija, moj kalup za sve
i veliko slovo svega što pišem.
Moja palata pravde,
moje rodno, radno i mesto za odmor,
pogonski motor sa unutrašnjim sagorevanjem,
moj dragi kamen mudrosti i ludosti,
kalauz za smisao
i jedino svetsko čudo.
Moj si vlasnik i moj potpis,
moja lična karta i razlog za sve,
moje Daminijetebe,
viza za Raj,
opomena pred isključenje
i orden u grudima.
Moj si semafor,
grudobran, gromobran i raketni štit,
opravdanje za moje postojanje,
štimer mojih reči
način i začin, reč za gvozdena vrata,
moja ljuljaška i moj hlad,
polazna osnova i završni sloj.
Moj si odgovor na svako pitanje,
moj aranžman, cvetni i muzički,
moja tri zadatka za zlatnu ribicu,
i jedino imanje koje nemam.
Ako ti se učini da nešto moje nisi,
to je zato što ne mogu sve da postignem od tebe.
I dobro je što si nečija, makar i moja,
jer čovek mora nečiji biti,
da ne bi sebi bio ništa.
Znam po sebi.
Ti si naslov svih mojih misli,
moj horoskopski znak,
moj svet i veza sa svetom,
moja svaštara, moj nedostatak,
opravdanje za sve
i podsetnik da imam srce.
Moj si filter za vodu i vazduh,
krema protiv bora, vez na jastučnici,
namazana strana hleba i meda
i moje nebo sa pratećim objektima.
Moj si redovan i vanredni let,
ekstazi i bensedin,
moja dioptrija, moj kalup za sve
i veliko slovo svega što pišem.
Moja palata pravde,
moje rodno, radno i mesto za odmor,
pogonski motor sa unutrašnjim sagorevanjem,
moj dragi kamen mudrosti i ludosti,
kalauz za smisao
i jedino svetsko čudo.
Moj si vlasnik i moj potpis,
moja lična karta i razlog za sve,
moje Daminijetebe,
viza za Raj,
opomena pred isključenje
i orden u grudima.
Moj si semafor,
grudobran, gromobran i raketni štit,
opravdanje za moje postojanje,
štimer mojih reči
način i začin, reč za gvozdena vrata,
moja ljuljaška i moj hlad,
polazna osnova i završni sloj.
Moj si odgovor na svako pitanje,
moj aranžman, cvetni i muzički,
moja tri zadatka za zlatnu ribicu,
i jedino imanje koje nemam.
Ako ti se učini da nešto moje nisi,
to je zato što ne mogu sve da postignem od tebe.
I dobro je što si nečija, makar i moja,
jer čovek mora nečiji biti,
da ne bi sebi bio ništa.
Znam po sebi.
- Poruka
- 36.308
Potrebno je...
Potrebno je srce, mnogo veće od tvog,
da me uteši što sam na pogrešan način stario,
da razume zašto su mi drugi bili važniji od mene,
da objasni pitanjima da u meni više nemaju šta da traže,
da diktira tempo i dâ ritam mom aritmičnom srcu.
Potrebna je duša, mnogo mekša od tvoje,
da pomogne da zaboravim imena naše nerođene dece,
da učini nevažnim sve ono što mi je bilo važno,
da bude moja, umesto moje,
da me greje i da me nasmeje.
Potrebna je žena, na nemoguć način lepša od tebe,
koja će na sasvim običan način pokazati šta oseća
i neobičnim ćutanjem, na razumljiv način,
reći šta misli o mojim mislima.
Potrebno je...
Tako je mnogo potrebno za sreću,
kada se prokocka ono malo, potrebno za sreću.
Goran Tadić
Potrebno je srce, mnogo veće od tvog,
da me uteši što sam na pogrešan način stario,
da razume zašto su mi drugi bili važniji od mene,
da objasni pitanjima da u meni više nemaju šta da traže,
da diktira tempo i dâ ritam mom aritmičnom srcu.
Potrebna je duša, mnogo mekša od tvoje,
da pomogne da zaboravim imena naše nerođene dece,
da učini nevažnim sve ono što mi je bilo važno,
da bude moja, umesto moje,
da me greje i da me nasmeje.
Potrebna je žena, na nemoguć način lepša od tebe,
koja će na sasvim običan način pokazati šta oseća
i neobičnim ćutanjem, na razumljiv način,
reći šta misli o mojim mislima.
Potrebno je...
Tako je mnogo potrebno za sreću,
kada se prokocka ono malo, potrebno za sreću.
Goran Tadić
- Poruka
- 36.308
Nije da mi nedostaješ
Nije da mi nedostaješ,
nego nemam s kim da razmišljam,
pa razmišljam s tobom,
onako, tek da nešto radimo,
da nam pamet ne otupi
k'o što su nam srca otupela,
pa se prave da se ne poznaju
i ne sete se da pitaju jedno drugo
kako zdravlje, ima li šta novo, ima li šta staro,
ili se uspomene na silu zaboravljaju?
Nije da mi nedostaješ, nego nemam za koga da živim,
dođe mi da umrem, a ni to nemam za koga,
pa bih noćas da umrem za tebe,
u ime starih dana i noći kada sam za tebe živeo.
Nije da mi nedostaješ, nego pišem pesmu,
pa se setih da ne mogu da zaboravim
da smo jedno drugom suđeni
i da naše vreme tek dolazi,
ali kasno, jer smo ga potrošili
na nešto što će nam zauvek nedostajati.
Nije da mi nedostaješ,
nego nemam s kim da razmišljam,
pa razmišljam s tobom,
onako, tek da nešto radimo,
da nam pamet ne otupi
k'o što su nam srca otupela,
pa se prave da se ne poznaju
i ne sete se da pitaju jedno drugo
kako zdravlje, ima li šta novo, ima li šta staro,
ili se uspomene na silu zaboravljaju?
Nije da mi nedostaješ, nego nemam za koga da živim,
dođe mi da umrem, a ni to nemam za koga,
pa bih noćas da umrem za tebe,
u ime starih dana i noći kada sam za tebe živeo.
Nije da mi nedostaješ, nego pišem pesmu,
pa se setih da ne mogu da zaboravim
da smo jedno drugom suđeni
i da naše vreme tek dolazi,
ali kasno, jer smo ga potrošili
na nešto što će nam zauvek nedostajati.
Rusalka
Poznat
- Poruka
- 8.408
Samo idi,
jer tako treba, jer ništa ne ostavljaš,
jer ništa nisi zaboravila, jer je prošlo, jer nije bilo.
Idi, jer stara se vreća ne krpi satenom.
jer tako treba, jer ništa ne ostavljaš,
jer ništa nisi zaboravila, jer je prošlo, jer nije bilo.
Idi, jer stara se vreća ne krpi satenom.
- Poruka
- 388.205
Rekao bih glasno,
ali lepše je kad šapnem,
ionako se samo nas tiče,
da nakon starih, loših vremena,
dolaze nova, dobra,
u kojim smo zaslužili
mene ti, a tebe ja.
Kad već šapućem, drhtim,
srećan što si blizu i kad nisi blizu,
što čuješ i kad ne šapnem
ono od čega zajedno zadrhtimo,
a samo nas se tiče.
Kad si me već oživela,
nauči me kako se živi,
taman imam vremena toliko
da naučeno pokažem
i da nam život bude lep.
Ionako se to samo nas tiče.
ali lepše je kad šapnem,
ionako se samo nas tiče,
da nakon starih, loših vremena,
dolaze nova, dobra,
u kojim smo zaslužili
mene ti, a tebe ja.
Kad već šapućem, drhtim,
srećan što si blizu i kad nisi blizu,
što čuješ i kad ne šapnem
ono od čega zajedno zadrhtimo,
a samo nas se tiče.
Kad si me već oživela,
nauči me kako se živi,
taman imam vremena toliko
da naučeno pokažem
i da nam život bude lep.
Ionako se to samo nas tiče.
Tea
Veoma poznat
- Poruka
- 12.966
Eh, kad bi joj se omaklo da napiše da me voli,
da napišem ... ja tebe više,
pa da se cenkamo do kraja života ...
* Goran Tadić
da napišem ... ja tebe više,
pa da se cenkamo do kraja života ...
* Goran Tadić
Tea
Veoma poznat
- Poruka
- 12.966
Hej, trebaš mi noćas
/Goran Tadić/
Hej, trebaš mi noćas,
da se požalimo na svoje živote,
zbog kojih nemamo zajednički,
ili, tek onako, da budeš kraj mene,
kao da sedimo na gajbi ispred marketa
i čekamo da se život dogodi i nama.
Noćas bismo mogli biti drugari.
Ugasimo svetlo, igramo Kaladont
i smejemo se, jer sam MAGARA,
a ti samo MA.
Zamoliš: Hajde da zamenimo jastuke?
Šta fali tvom, pitam.
Tvoj pamti lepše snove, kažeš,
a ja se postidim što znaš za njih
i kažem: Pusti to, bilo, pa prošlo.
Dođi na moje rame?
Neka, lepo mi ovako da te gledam...
Nema šta da se vidi.
Stvarno sam ti još uvek lepa?
Hej, trebaš mi noćas,
da lenčarimo, da pričamo koješta,
da ne slušamo muziku,
ne gledamo filmove,
u ponoć da kokamo kokice,
da se njima gađamo,
da pravimo palačinke oko tri,
u četiri da me pitaš kako ću ustati za posao,
a ja da kažem: Daću otkaz...
Hej, trebaš mi noćas,
da me pred zoru pitaš
da li sam se sinoć šalio za rame,
da te zadirkujem da ti rame ne bi trebalo
da nismo ostali bez cigara,
da pazim da ne primetiš kad šmrcnem
i da se pravim da nisam primetio
kada si šmrcnula.
Hej, trebaš mi noćas,
ne bi to smela propustiti
/Goran Tadić/
Hej, trebaš mi noćas,
da se požalimo na svoje živote,
zbog kojih nemamo zajednički,
ili, tek onako, da budeš kraj mene,
kao da sedimo na gajbi ispred marketa
i čekamo da se život dogodi i nama.
Noćas bismo mogli biti drugari.
Ugasimo svetlo, igramo Kaladont
i smejemo se, jer sam MAGARA,
a ti samo MA.
Zamoliš: Hajde da zamenimo jastuke?
Šta fali tvom, pitam.
Tvoj pamti lepše snove, kažeš,
a ja se postidim što znaš za njih
i kažem: Pusti to, bilo, pa prošlo.
Dođi na moje rame?
Neka, lepo mi ovako da te gledam...
Nema šta da se vidi.
Stvarno sam ti još uvek lepa?
Hej, trebaš mi noćas,
da lenčarimo, da pričamo koješta,
da ne slušamo muziku,
ne gledamo filmove,
u ponoć da kokamo kokice,
da se njima gađamo,
da pravimo palačinke oko tri,
u četiri da me pitaš kako ću ustati za posao,
a ja da kažem: Daću otkaz...
Hej, trebaš mi noćas,
da me pred zoru pitaš
da li sam se sinoć šalio za rame,
da te zadirkujem da ti rame ne bi trebalo
da nismo ostali bez cigara,
da pazim da ne primetiš kad šmrcnem
i da se pravim da nisam primetio
kada si šmrcnula.
Hej, trebaš mi noćas,
ne bi to smela propustiti
Tea
Veoma poznat
- Poruka
- 12.966
* Moje *
Ti si naslov svih mojih misli,
moj horoskopski znak,
moj svet i veza sa svetom,
moja svaštara, moj nedostatak,
opravdanje za sve i podsetnik da imam srce.
Moj si filter za vodu i vazduh,
krema protiv bora, vez na jastučnici,
namazana strana hleba i meda
i moje nebo sa pratećim objektima.
Moj si redovan i vanredni let,
ekstazi i bensedin,
moja dioptrija, moj kalup za sve
i veliko slovo svega što pišem.
Moja si palata pravde,
moje rodno, radno i mesto za odmor,
pogonski motor sa unutrašnjim sagorevanjem,
moj dragi kamen mudrosti i ludosti,
kalauz za smisao i jedino svetsko čudo.
Moj si vlasnik i moj potpis,
moja lična karta i razlog za sve,
moje Daminijetebe, viza za Raj,
opomena pred isključenje
i orden u grudima.
Moj si semafor, grudobran,
gromobran i raketni štit,
opravdanje za moje postojanje,
štimer mojih reči, način i začin,
reč za gvozdena vrata,
moja ljuljaška i moj hlad,
polazna osnova i završni sloj.
Moj si odgovor na svako pitanje,
moj aranžman, cvetni i muzički,
moja tri zadatka za zlatnu ribicu,
i jedino imanje koje nemam.
Ako ti se učini da nešto moje nisi,
to je zato što ne mogu
sve da postignem od tebe.
Dobro je što si nečija, makar i moja,
jer čovek mora nečiji biti,
da ne bi sebi bio ništa.
Znam po sebi.
*** Goran Tadić
Ti si naslov svih mojih misli,
moj horoskopski znak,
moj svet i veza sa svetom,
moja svaštara, moj nedostatak,
opravdanje za sve i podsetnik da imam srce.
Moj si filter za vodu i vazduh,
krema protiv bora, vez na jastučnici,
namazana strana hleba i meda
i moje nebo sa pratećim objektima.
Moj si redovan i vanredni let,
ekstazi i bensedin,
moja dioptrija, moj kalup za sve
i veliko slovo svega što pišem.
Moja si palata pravde,
moje rodno, radno i mesto za odmor,
pogonski motor sa unutrašnjim sagorevanjem,
moj dragi kamen mudrosti i ludosti,
kalauz za smisao i jedino svetsko čudo.
Moj si vlasnik i moj potpis,
moja lična karta i razlog za sve,
moje Daminijetebe, viza za Raj,
opomena pred isključenje
i orden u grudima.
Moj si semafor, grudobran,
gromobran i raketni štit,
opravdanje za moje postojanje,
štimer mojih reči, način i začin,
reč za gvozdena vrata,
moja ljuljaška i moj hlad,
polazna osnova i završni sloj.
Moj si odgovor na svako pitanje,
moj aranžman, cvetni i muzički,
moja tri zadatka za zlatnu ribicu,
i jedino imanje koje nemam.
Ako ti se učini da nešto moje nisi,
to je zato što ne mogu
sve da postignem od tebe.
Dobro je što si nečija, makar i moja,
jer čovek mora nečiji biti,
da ne bi sebi bio ništa.
Znam po sebi.
*** Goran Tadić